Бојкот „Нинове“ награде: Писци устали против терора политичке коректности

Име новог добитника „Нинове“ награде за најбољи роман године биће познато данас, али тема дана постало је писмо упућено јавности групе угледних писаца који су одлучили да убудуће бојкотују ово књижевно признање.

Иза текста под насловом „Бојкот Нинове награде“ стала су двојица ранијих добитника, академик Миро Вуксановић и Владимир Табашевић, а потписници су и Емир Кустурица, Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стојиљковић, Љубица Арсић, Мухарем Баздуљ, Ђорђе Писарев, Сава Дамјанов, Игор Маројевић, Милан Ружић, Лаура Барна, Лидија Јелисавчић Ћирић, Марко Крстић, Славиша Павловић и Фрања Петриновић.

Актуелни лауреат Владимир Табашевић, који је награђен за роман „Заблуда Светог Себастијана„, за „Новости“ је образложио своју одлуку:

„У питању је један општи проблем на који желим да укажем потписивањем овог бојкота, а ријеч је о сљедећем: како симулирати учешће у одлучивању оних који заправо у одлучивању немају удела (Рансијер). Ствар је, заправо, проста – ријеч је о парадоксу присиле на демократичност, присиле коју свакодневно живимо. На примјер, узмимо, као некадашњег члана жирија, једног Зорана Пауновића, чији је допринос нашој култури неупитан, и на чијем кредибилитету почива репутација читавог жирија, и онда његов један глас, и теоријски уистину утемељено становиште, ставимо наспрам већине гласова оних који су у тај жири залутали силом инертности, захваљујући урођеној им склоности незамерања инстанцама моћи, и честом употребом пожељних, политички коректних лозинки„, каже Табашевић, а затим се осврће на садашњи састав жирија.

„Тако у актуелном сазиву, на примјер, имамо и једног Кукића, који је толико тога урадио за нашу културу, ког ће, неминовно, надгласати двојац који се јавно поноси тиме што му је књижевност Петера Хандкеа досадна; двојац који сматра да је књижевнотеоријски суд арогантно се изјашњавати о томе да је Хандке „незанимљив писац“. Додамо свему томе – том ужасу демократије – и једно упражњено мјесто за жену, јер је жена (а поуздано знам да су то превасходни критеријуми за та сазивања) – постоји ли ишта што више обезвређује нечији говор од чињенице да је некоме дато право да мисли и говори јавно, не због тога што има шта да каже, него јер морамо да имамо родно „коректан“ сазив, па нам, тој принуди у прилог, једна Марија фантастично служи?

И ето нас у идеалном балону симулације „коректног“ одлучивања које се, наводно, тиче књижевности. Ја, као прошлогодишњи лауреат, као неко ко је „кажњен наградом“, самовољно преименовану плакету, и хиљаду евра од те награде, прослиједио сам даље – књижевности за коју сам пристрасно сматрао да заслужује свој наставак. Писци устају против терора политичке коректности која се за сада успјешно представља као књижевнотеоријски разлог. И не брините, већ колко сутра, они који се тим критеријумима спонтано служе, након што изврше своју моћ, рећи ће вам: овај суд није суд политичке коректности. Као на Магритовој слици „Луле“. Моћ не функционише тако што за себе каже да је моћ, него „правда“. Смрт фашизму, до сљедећег романа и халабуке„, закључује Табашевић.

Члан једног од ранијих сазива „Ниновог“ жирија, угледни универзитетски професор књижевности, есејиста и критичар Александар Јовановић, објашњава ситуацију у којој се нашло некад значајно признање.

„Нинова награда се, у овим околностима, не може одбранити, али се, упркос томе, мора бранити. Не може се бранити, јер продајом и приватизацијом националних институција (странцима или домаћим странцима, свеједно), добијамо ово што смо добили. Не може се одбранити јер она више и не постоји, ово је нашминкана баба коју продају као дјевојку, али, шминка се коначно истопила. Са друге, стране, мора се бранити идеја и вриједност Нинове награде, јер на тај начин бранимо српску културу од суноврата који се надвија над њу„, каже Јовановић и додаје:

„Наравно, они који су купили недјељник и награду сами бирају чланове жирија, по принципу: некомпетентности, идеолошког антисрпског промишљања аутора и дјела, неразумијевања, чак и презирања књижевности.

На дневном реду је, читамо, и опција да се претвори у неку регионалну награду за писце „братских“ народа и националних мањина, јер не треба српској књижевности дозволити чак ни да има признату награду за српску књижевност.

Домаћи и регионални регионалци су поново здружени на дјелу, а њихово дјеловање нам не може донети пуно доброга. С треће стране, књижевни еснаф као да не постоји, разбијен је на два удружења писаца (оба политички маркирана). Па ипак, ова идеја – иако закашњела, што баца не баш малу сјенку на њу (јер се све знало и прије овогодишњег ширег и ужег избора) – биће корисна, под условом да потписници и други писци пођу најприје од себе: да јасније нагласе своју оданост сопственом народу и култури, да се не плаше од политичке „некоректности“ у писању, да не бјеже од свог основног писма и, није неважно, да у своме јавном раду не кокетирају са носиоцима оријентације којој се сада, с разлогом, супротстављају.

И на крају треба јавно рећи: културна политика, за коју се залаже „Нинов“ жири и медији који стоје иза њега није у супротности са преовлађујућом културном политиком државе Србије. Од тога треба поћи, ако смо одани својој култури, и као српској и као европској“, истиче Јовановић.

Ненезић: Жири има изузетно захтјеван посао

Жири за додјелу „Нинове“ награде има изразито захтјеван посао: да међу пет сјајних романа изабере најбољи, каже Марија Ненезић, уредница у Редакцији за културу РТС-а, књижевна критичарка и чланица жирија за додјелу „Нинове“ награде.

Ненезићева, како преноси Тањуг, није жељела да коментарише захтјев групе писаца за бојкот „Нинове“ награде, и напоменула је да ће жири данас на церемонији проглашења побједника у хотелу „Москва“ образложити своју одлуку.

„Биће то прилика за све који се на озбиљан начин баве књижевношћу да саслушају аргументе жирија. Сигурна сам да су у најужем избору сјајни романи који имају велики потенцијал као књижевна дјела„, каже Ненезићева, која је у жирију уз Теофила Панчића, Ивана Миленковића, Бранка Кукића и Марјана Чакаревића.

У најужем избору нашли су се романи Миленка Бодирогића „По шумама и горама“ („Орфелин“), Слободана Тишме „Грозота или…“ („Чаробна књига“), Стева Грабовца „Мулат албино комарац“ („Имприматур“), Ане Вучковић Yугослав („Партизанска књига“) и Саше Илића „Пас и контрабас“ („Орфелин“).

Прочитајте још:

Бојкот НИН-ове награде

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: