Бока Которска као слика свијета

Како ћете упамтити 2024. годину?

Годину за нама упамтићу по све већим биткама новог Великог рата који је почео бомбардовањем СР Југославије, тј. Србије и Црне Горе, марта 1999. г, по украјинском котлу, геноциду у Гази, паду Сирије, и по поретку који је, макар што се Колективног запада тиче, еволуирао у отворени сатанизам.

О вашем стваралаштву: шта се актуелно збило у 2024?

Као и свака, била је то добра година само трима категоријама, дјеци, заљубљенима и онима којима никад није досадно.

Као припаднику треће категорије, порадовала ме чињеница да је Лагуна објавила два нова издања мог романа „Једро наде“, у преводу на руски и у преводу на енглески језик. Добро је то, преведени наслови су увијек сјеме.

Издавач у мени пак, неколико се пута током 2024. с пријатељима куцнуо бићаринима, јер су издати на свијет нови наслови с логом херцегновске књижарске и издавачке Књижаре Со: „Ратна лука Кумбор – Историја морнаричке базе у Боки Которској“ Синише Луковића, те можда најлуксузнија фотомонографија о једној породици икад – „Породица Кордић из Рисна“, из пера капетана дуге пловидбе, Бранислава Кордића. Ново издање „Боке Которске“ Милоша Црњанског, књиге за коју нико није знао да постоји, тек је дјелић онога што је Књижара Со током 2024. обновила, зато јер мора, зато што је и ново издање „Успомена из Боке“ Владике Николаја“ такође важно, посебно на 120-годишњицу од првог издања, штампаног такође у Херцег Новом, 1904.

Које бисте књиге препоручили за читање, писце?

Као човјек који је 1999. под бомбама преломио да више неће да слави Нову годину, имам ужанцу да током поста читам духовну литературу. Прије кварат вијека прочитао сам чувену „Лествицу“, а питање је да ли бих данас тако лако и полетно могао да обновим упуте Св. Јована Лествичника. Читајући пак награђивани роман „Иконостас“ Горана Петровића, установио сам, не први пут, да се жанрови преплићу, те да и права илити лијепа књижевност може да буде прозор у рафинирану духовност.

У тренутку одговора на ваше питање читам Петровићев роман „Папир“ са закашњењем од двије године, а спремам се за овогодишњу његову, постхумно објављену „Палату“. Не спадам у људе који су омиљеном писцу вјерни до краја, па читају све с његовим потписом, али ако је неко други иза Андрића, а први иза Павића, као Горан Петровић, тада нам око мора, с другим оком, доћи пишчевом тексту на поклоњење.

Да се не огријешим: од старих ваља узети у руке новог Пиштала, новог Кецмановића, а за изненађењима на сцени трагати на разне начине. Или ако човјек ма ког пола вјерује реклами, или ако љуби аутора, или ако убоде поглед у насумично отворену страницу неког новог домаћег писца, па га та страница опасно заведе…

На чему тренутно радите и какви су вам књижевни, професионални планови?

На прагу ратне 2025. године, моји су издавачки планови увијени у рам финансијског опреза, а књижевни планови у рам преиспитивања.

Наиме, ако роман око чијег сам текстуалног корпуса забављен од љета 2018. треба да поткаже вријеме у коме живимо – којим онда књижевним силама могу да постигнем да текст буде свевремен и да о истим вриједностима говори људима и иза ратне 2027, будући да гвера до тада неће престати.

Стари су Римљани говорили да током рата музе ћуте, иако зна да буде друкчије, јер је Андрић три романескна ремек-дјела написао баш током Другог свјетског рата, у Београду. Но с једном разликом у односу на вријеме ово: Андрић је знао да ће се Други свјетски рат престати.

Шта се може рећо о подухватима издавачке куће Књижара Со, о откривању и чувању кроз књиге, тајни и лепота Боке?

И сад, као што је срећа родити се срећан, тако је угодно чак и у малигним временима живјети у повлашћеним географијама, а Бока Которска то скакако јест.

Обновити најстарије српско обално књижарство, оно које је зачео Јово Секуловић у Херцег Новом 1898. године, чини ме поносним из више разлога. На истом тргу на коме је прије 126 година основана прва обална класична књижара налази се већ 20 година Књижара Со. У шали кажемо да нам током љета кроз бутигу прође цијела Србија и Црна Гора, што је у преводу – море енергије. Вансезонке дане користимо у раду на новим текстовима које треба издати на свијет.

Мислим да у историји није постојала књижара са већим избором књига с морском, поморском и бококоторском тематиком, па се у том смислу о Књижари Со може говорити и као о специјализованој класичној књижари.

Да ли је Боки неисцрпна инспирацији, јединствени светионик у вашем и нашем ширем и дубљем контексту?

У мојим је романима Бока Которска театрум мунди, слика свијета. Све што се догађа ван Залива, огледа се и у њему, све важне теме, па тако на задњој корици романа „Једро наде“ (прво издање 2014), стоји податак које су то 24 кључне ријечи унутар корица, између којих су и Гугле, Колумбо, хемијски трагови на небу, Јевреји, Русија, Кина, рат… Није јерусалимски „Џерузалем пост“ узалуд посветио цијелу страницу „Једру наде“ (у преводу на енглески), да се времена нису узвитлала с једне, и да нема потребе за сигурном луком, с друге пак стране.

У вријеме кад сам се родио у Котору, Бока је била насељена таман, а било је и нешто мјеста за још. Данас је Бока дебото пренасељена, чему сам, можда, градећи је идиличном у књижевности, допринио и сам.

Мила Милосављевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: