Бокељски појмовник

Пише: Никола Маловић

Залив

Бока Которска је географско чудо. Налази се у Клубу најљепших залива свијета, и под заштитом је Унеска. Научници су и данас несагласни у вези с тим да ли је, или није, Бока Которска фјорд. Једни кажу да јесте – јер напросто виде да Бока јесте фјорд. Други кажу да није, јер фјордова нема на Медитерану: има их само на европском сјеверу (Норвешка), и на јужноамеричком југу (Чиле).

Зими је ово најкишнији дио Средоземља, а љети – с најмање падавина у Европи.

Упитан да ли је видио љепши залив током својих путовања, сваки бокељски поморац одмахује главом. Упитан да још једном поразмисли у вези с тим да ли је видио од Боке љепши какав залив на свијету, сваки поморац одмахује главом.

Поморство

Све што у Боки Которској није никло из просте размјене рибе за маслиново уље, уља за козу, козе за књигу и књиге за злато – родило се из поморске трговине. Градови су никли из поморске трговине. Фамилије су се обогатиле и послале дјецу на школе.

Али поморци нису били само трговци, него нужно и ратници (ваљало је бранити се од пирата!), и били су мецене – покровитељи умјетности. Морским златником плаћали су златарство и остало: иконописање, књигописање, зидарство, љекарство, школство… Кад су се појавили пароброди (19. в), у Боки влада опште технолошко опозиционарство. Капетани с једрењака, католици и православци уједињени, с правом лупају шаком о сто: Пароброди су ружни! Не нуде они умјетност навигације!; Нема на њима ars nauticae!

Бока Которска поноси се славним поморцима. Један је опловио свијет као први јужни Словен (Стеван Вукотић), а један као први Јужни Словен на властитом пак броду (Иво Визин); трећи је учио руске племиће наутици (Марко Мартиновић), четврти je био адмирал руске Балтичке флоте (Матија Змајевић), пети адмирал руске Црноморске флоте (Марко Војновић), шести је отео највећи турски ратни брод (Петар Желалић), седми је… десети је… сто први је…

Школе

Најстарија заливска школа (1803. г) на народном, српском језику налази се у Морињу. Многе потом учионе на српском не финансирају окупатори, него сами мјештани. И сви су они у вези са морем и поморством.

Которска Гимназија баштини традицију од 13. вијека; Поморска школа, иако древна – државна је тек од 1849. У средњем вијеку министри финансија (у данашњем смислу те ријечи) били су Бокељи, и били су великодостојници на српском двору. Звали су се протовестијари.

Данас, пак, куда? У Београд? Загреб? Беч? Рим? У USA? Русију? Кину? У ни један од понуђених одговора? Куда послије елементарних школа, питање је као уклесано у сваком тренутку школске плаво-бијеле историје.

Биљке

Нико ко није стручњак за биљке не може са сигурношћу да каже која биљка јесте, а која није у Заливу аутохтона. Поморци су вјековима доносили сјемена и саднице, па су најљепши Залив на свијету и претворили, додатно, у јединствени ботанички врт.

Занемаримо ли палме којих по Медитерану има свугдје, фејоа (Feioa selowiana) је сасвим ријетка воћка, поријеклом из Јужне Америке, укусна, као јагода, а бере се с дрвета, у октобру. На стотине је овдје необичних биљака. Ипак, за розе се олеандер (Oleander neritum) казује да је аутохтон, самоникао Божјом промисли из голог камена налик карфиолу, изнад Рисна. Временом су, укрштањем добијене и  друге боје.

Олеандер је лијеп, али и отрован. Као свака љепота, руку на срце. 

Цркве

На малом простору стисло се око 300 цркава. Преко 200 их је српских православних, и око 100 их је римокатоличких. На острву Св. Архангела Михаила (Острву цвијећа) у Тиватском заливу, Свети Сава основао је 1219. г. Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Манастир Савина у Херцег Новом друго је ортодоксно заливско средиште, с богатом ризницом. У которској катедрали Св. Трипуна (1166) чувају се мошти Св. Трифуна. Позната Госпа од Шкрпјела пред Перастом налази се на свим проспектима Бокељског приморја. Јединствена је на свијету по томе што је изграђена на вјештачком острву. И данас, сваког 22. јула, траје насипање камена око овог поноса заливског католичанства.

Историја Боке Которске

Иако не мора да значи да би постојање књиге која у наслову има ријеч „ИСТОРИЈА“ било прихваћено од свих страна, добро би било да постоји „Историја Боке Которске“.

Један од разлога зашто она не постоји лежи у чињеници да их је готово немогуће написати. Те историје…

Јер: вишевјековне се власти у заливу мјере неколиким вишевјековљима (каткада истовременим!): грчким, илирским, римским, византијским, зетско-немањићким, турским на заливском западу, млетачким на истоку (што представља јединствен географски парадокс!) – а аустријским посвуд (у чак два дуга наврата), закључно са 1918. Тада се Бока ујединила са Србијом, не прво са Црном Гором.

Боком су, али краће, владали и Шпанци, и Угари, и Руси, и Французи, и Италијани, и Нијемци, Југословени и Црногорци. Опште је мишљење да се власт претпосљедњих није рачунала за ненародну.

Море

Бока Которска је природна лука. Недостатак плодне земље утицао је на то да се људи одавно отисну на пучину.

Рибари казују да је плава, јефтина риба, исхранила генерације и генерације.

Све старе куће окренуте су ка мору. С те стране долазили су очеви фамилија, али и опасности.

Море је бококоторски цивилизацијски интернет.

Многи се Бокељи рађају са плавим очима. Многи их склопе, и буду покопани на гробљима с погледом на море. Од сваке цркве, преко гробљанских крстова и бујне вегетације – пуца поглед на море.

Небо је друго име за море.

Живот се креће између та два витална плаветнила.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: