Бомбардовање

Пише: Батрић Бабовић

Прошла су 9.490 дана од почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије. Од почетка бомбардовања до преуређења имена Савезне Републике Југославије прошло је 1.085 дана. Настали су Београдски Споразум и његово духовно чедо Србија и Црна Гора. Обоје су као нефункционална и политички блокирана заједница трајали 1.152 дана. Релативно далеког маја 2006.године под редним бројем 21. Црна Гора је прогласила (не)зависност. Србија је постала (не)зависна, Црна Гора подијељена, приватизована и документована описима референдумског процеса од стране „поражених“ који се зове „Бијела књига“. Сецесионистичке власти на Косову и Метохији одлуку да не буду дио Србије донијеле су једностраном сецесијом 631.дан после референдума у Црној Гори.

Све се догодило у недељу 17.02.2008. године, када је Скупштина тзв. Косова прогласила једнострану независност. Проста математичка рачунаљка која у збиру и разликама говори о ембриону и плоду бомбардовања Савезне Републике Југославије давне 1999.године. Све последице крвавог пира од тада па до данашњег дана трају много дуже од 78.дана бомбардовања и „потписивања“ војнотехничког споразума у Куманову. Он је еуфемизам за капитулацију и модерног Вука Бранковића. Поредак је постао беспоредак, а сила је постала једини Устав и закон. Не само у Србији, Црној Гори и на Балкану него у цијелом свијету. Грделичка клисура, Старо Грацко, Кошаре, Паштрик, Коритник постали су метафизика савремене историје. Од стране носиоца извршне власти у Србији и Црној Гори, у заборав су пале послератне процјене материјалне штете у СРЈ, која је мјерена стотинама милијарди долара. Готово да су заборављени убијени, силовани,заклани и уморени на Косову И Метохији, у Крајинама, у Босни и Херцеговини. Милица Ракић је на фрески у Тврдошу, Марица Мирић у гробу које је у дворишту Пећке Патријаршије. Бог их није заборавио. Поставља се питање када ће се филмски документовати „Љетопис новог косовског распећа“ митрополита Амфилохија? Има ли шансу ремек дјело „Од Јадовна до Косова“ владике Атанасија да постане азбука наше Голготе? Хоће ли модерна историја проучавати Кошаре? Има ли Паштрик дамар да буде осликан на фрески? Док ова питања чекају одговор који је пожељан и (не)могућ, на другој страни коју репрезентују добро обавијештени и још боље од стране „надлежних“ контролисани медији, може се видјети колико је земље НАТО пакта коштао рат у Украјини за период од непуне три године. Процењује се да су САД и ЕУ дале 171 милијарду долара помоћи. Голим оком је видљиво да је Европа разорена. Експертска процјена јесте да обнова Украјине кошта око 550 милијарди долара. У страним банкама, према доступним изворима Русија има више од 300 милијарди долара. Шта ће се даље догађати нико не зна. Сирија је заборављена земља. Пажљивим прављењем паралела, руглу се једино подвргава здрави разум. Готово ништа се не зна о перспективама мировних споразума било гдје на планети. Зато су СРЈ, СЦГ и наследници обе федерације и даље под бомбама. Бомбе се зову култура заборава, НВО доминација, окупација на принципима „меке моћи“, бриге обичног човјека у Србији и Црној Гори о Арапском прољећу, Средњем Истоку, Сирији, Украјини, Трампу, Путину, трампизму и некој новој Јалти, којом ће бомбардовани и изровани Балкан остати последња рупа на светској геополитичкој свирали. Од нас као народа и политичких елита континуирано заборављене су стотине милијарди долара ратне одштете које су нам припале, хиљаде обољелих и умрлих од разних непознатих болести, осиромашени уранијум, непознати отрови, неистражени злочини против човјечности над сувереном земљом и њеним напаћеним народом, није направљен Јад Вашем који би био посвећен погинулима 1999.године, нема историографије која би објединила и поставила у истраживачку раван све догађаје српског народа у последње три деценије. Нема историје Великог Рата, Краљевине СХС и Другог Свјетског Рата. Кажу да ће тога бити, а када не знамо.Такозвана ОВК постаје тачка поноса, националне странке изван Црне Горе и Србије историјски и културни образац, а „ратне вође“ национални хероји.
Једино се број Срба и њихове браће Црногораца смањује. Добровољно. Свјесно и несвјесно. Нашом кривицом и пристајањем на окупацију. У Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини.

И ко може да каже да је Куманово крај нашег пропадања и страдања?

Ко може да каже да Кумановски споразум није отац Београдског Споразума, Погрома, црногорског референдума о државном статусу 2006.године, једнострано проглешене косовске независности 2008.године, Бриселског и Вашингтонског Споразума?

Нико.

Он је почетак (бес)краја духовног и моралног претопљавања обезглављеног народа.

Ако ово није овако, ствари се морају потврдити на медицински суптилан, ментално њежан и друштвено прихватљив начин.

Морал је полазна основа за вертикализацију националне свијести.

Усправљање је једва видљив процес који прате океани питања и потпитања, чији је смисао одгонетање начина како да се хода кроз лавиринте магловитог свјетског шаховског поља!?

Одговор чека боље генерације.

Исток и Запад причају своју причу и раде давно започети посао.

Наше главе брину о туђим пословима и свјетским бригама на које утичу колико данашњица на лањски снијег.

Из дана у дан све нас је мање у стварности.

Све више нас је у гробовима, самоуништавањима и глупостима.

Бомбардовање никад није престало.

Бомбе и даље падају, зар не?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: