Бојић: Тужилаштво злоупотријебљено, циљ зауставити напредак Јавног сервиса

Адвокат Владан Бојић казао је да нема мјеста за било какве оптужбе против предсједника и четири члана Савјета Радио-телевизије Црне Горе, због именовања генералног директора Бориса Раонића. Сматра да би било разумно и економично по државни буџет и јавни интерес да суд одбије оптужни приједлог, али да се то неће десити јер је креиран амбијент свршеног чина. Истиче да ће „актери ове ненормализације друштва ламетнтирати или ће се кад прође овах циркус забити у мишје рупе“, али ће посљедице по друштво и буџет бити тешке.

„Не може се злоупотребити службени положај и остварити биће било којег кривичног дјела гласањем, нити како се то испитивало пружањем правне помоћи: правним савјетом. Сем у тоталитарним порецима, кривични прогон због лошег гласања приликом избора било кога или пружањем правне помоћи било коме и путем најгорег правног савјета је пут у фашизам“, казао је Бојић у интервјуу за Портал РТЦГ.

По његовом мишљењу, циљ је угушити модернизацију Јавног сервиса јер урушава њихов инсталиран монопол на истину.

Какво је Ваше правно гледиште као браниоца већине чланова Савјета РТЦГ а у вези оптужног акта ОДТ у Подгорици поводом ког је заказан и предстоји главни претрес 27. јануара 2025?

С правног становишта ствари су јасне. То што је у о(п)тужном предлогу описано као кривично дјело је правно неозбиљно. Нема мјеста за те, али ни за било какве друге кривичне оптужбе. Било би разумно и економично по државни буџет и јавни интерес да суд одбије оптужни приједлог по чл. 495 ст.1 тачка 1 у вези чл. 294 с. 1 ЗКП или да ОДТ одустане од њега, али то се нажалост неће десити јер је креиран амбијент свршеног чина. Актери ове ненормализације друштва ће ламетнтирати или ће се кад прође овај циркус забити у мишје рупе али ће посљедице по друштво и буџет бити тешке. Продуценти – креатори амбијента пресуђене ствари: произвођачи пројекта и магли овдје су и директни аспиратори на инсталацију своје политике, људи и програма у РТЦГ – Јавни сервис. Циљ је провидан: угушити модернизацију Јавног сервиса јер урушава њихов инсталиран монопол на истину. Отуд та узрујаност јер се “кваре приватизоване вриједности” које Црна Гора по њима мора да баштини. То квари и те интересе и угрожава изразито високе профите тих “морализатора друштва“ на које су навикли.

На чему заснивате у толикој мјери недвосмислен, готово неполемичан и изричит правни став?

Не, не чиним то ја, већ то чини својим постојањем, као и дјеловањем и својствима – сâмо право:

Прво, конститутивни услов постојања кривичног дјела злоупотребе службеног положаја је интер алиа да неко искористи свој службени положај да другоме прибави противправну корист а овдје не може бити ни ријечи о противправној користи, јер је тај неко за рад примао уговорени еквивалент – зараду.

Друго, ОДТ је морало знати да радни однос заснован на основу одлуке о именовању, уговора о раду и ступању на рад је трајни дуговински однос и да поништај дјелује само за убудуће, никада ретроактивно. Неће ми замјерити колеге кривичари јер и они јако добро знају да им је радноправна, грађанско-процесна и облигациона материја недовољно и мало позната што у правништву сви знају али ријетки признају. Ослањање на данашњу таблоидну свијест и наш пречесто злурад менталитет, на лаике и на правнике кривичаре је осовина овог случаја. Ниједан правник кривичар вам неће моћи објаснити трајни дуговински однос и да ту правну природу има низ уговора: раду, пуномоћству, закупу, лиценци, итд. Неће вам моћи направити ни разлику тих од других односа који се састоје од једнократне узајамне чинидбе као примјерице код уговора о продаји, (ви мени ауто, ја вама паре, па ако то суд поништи, ви ћете ми вратити паре, ја ћу вам вратити ауто) јер пресуда о поништају ту дјелује ретроактивно, па су стране дужне да врате једна другој то што су једна другој дале. Код трајно дуговинских (обвезних) односа по самој природи ствари то логично и наравно није могуће. Чинидбе за противчинидбе су узајамне, сталне, правно и стварно у прошлости свршене ситуације, па је бесмислена прича о користи, штети, фактичком раду. Једноставно је, ставите прст на чело и запитајте се, размислите: Да ли се може враћати зарада за обављен рад и да ли се може уопште „враћати рад“? Сложићете се да је то и на нивоу питања сумануто, пошто је ријеч о трајно дуговинским односима.

Рад запосленог је за послодавца корист једнако као што је еквивалент за рад зарада запосленом корист. Коришћење закупљеног стана је за закупца корист као еквивалент коришћења је закупнина закуподавцу корист. Ретроактивно враћање “обављеног рада, коришћења стана” је не тек глупо и лишено сваког поимања правности већ и минимума логике и основа смисла разумијевања ствари: то је гола метафизика. А овде је то релевантно јер су ови типични правни односи трајно дуговинске нарави по о/п/тужном акту схваћени, третирани као некакве противправне користи што је бесмислица.

Треће, у о(п)тужном акту ОДТ чак цитира дјелове образложења правноснажних парничних пресуда а морало је и дужно је знати за уџбенички правни институт „објективно ограничење материјалних дејстава правноснажности“: правноснажност се односи искључиво на изреку пресуде. Тачка. Подсјетићу колеге у суду и ОДТ-у да је посриједи једно од четири ограничења материјалних дејства правноснажности – уз формална дејства правноснажности (када се исцрпе редовни правни лијекови). Образложење се због уџбеничког објективног ограничења правноснажности не може лупингом односити на образложење јер образложење не подлијеже правноснажности: оно даје разлоге изреци. Кад се каже и у закону пише да чланови Савјета поштују одлуку суда, наравно да сваки образован правник разумије и зна да се то односи на изреку, не на образложење што су они увијек посштовали. Потврду томе дају сами судови јер се држе непотпуне судске јусрисдикције од несувислих захтјева тужилаца а то у пресудама и аргументују. Да је законодавац хтио, дао би суду пуну јурисдикцију да у радним споровима у одлукама (читати: изрекама) обавезују туженог да одређено лице овдје директора елиминишу или да другог именују, не, судови такве захтјеве одбацују. Паметном доста. Моменат када наступа правноснажност пресуде о поништају је дан вијећања и гласања у уводу другостепене пресуде којом се одбијају жалбе и потврђује првостепена пресуда, којим даном је спорна одлука искључена из правног поретка а за туженог настаје обавеза да поново одлучи. У овим поступцима смо имали комичне случајеве, јер је више кандидата побијало једну те исту одлуку о именовању, па кад суд оправноснажи (читати: искључи из правног поретка ту одлуку) то тај исти суду али друго вијече ту одлуку опет пресудом искључи из правног поретка што је нонсенс. Ту је чак због притиска медија потпао и тужени, па је двапут већ поништену одлуку о именовању и он одлуком поништио – трећи пут. Као да се трипут може убити једном убијен (већ мртав) човјек. Довољне је било навести три правне елементарије да би од о(п)тужног акта остала тек збрка слова.

Како по Вама оптужни приједлог третира злоупотребе гласања и завјере око тога гласања?

Не може се злоупотријебити службени положај и остварити биће било којег кривичног дјела гласањем, нити како се то испитивало пружањем правне помоћи: правним савјетом. То не значи да не постоје санкције и за оне који погрешно гласају и за оне који дају погрешне правне савјете, за прве овдје Савјет РТЦГ је то разријешење што јесте у надлежности Скупштине Црне Горе: за друге, адвокате односно за правнике који дају погрешне правне савјете то је опозив пуномоћја илити разријешење. Међутим, сем у тоталитарним порецима, кривични прогон због лошег гласања приликом избора било кога или пружањем правне помоћи било коме и путем најгорег правног савјета је пут у фашизам.

У сукобу је интенција о(п)тужног акта са здравим разумом када у епицентру описа дјела форсира тему нонсенсне завјере “тајним” гласањем путем гласачких листића уз једног уздржаног због наводног давања кворума а путем празног гласачког листића, као да неко бар још један уз тог није могао рећи или чак обећати али ипак остати уздржан с неважећим листићем, чак гласати против, јер му то обезбјеђује тајност. Једино се то како објашњава о(п)тужни акт могло постићи јавним.

Према томе, завјеренички концепт би могао бити некако смислен, једино путем јавног гласања, али код тајног гласања то је упростачено смијешна спекулација, јер је свако могао, без обзира на обећања и то што је јавно изрекао гласати другачије, што је у основи суштина тајног гласања.

Таква недовољно осмишљена спекулација као основ саизвршилаштва је неупотребљива и са сваког правног аспекта беспредметна, јер не може бити говора о зајединчког свијести, и свако је под заиста ненормалним медијским притиском реаговао другачије, неко није дошао на сједницу, неко је дао оставку, неко је услијед тензија и предао празан листић, неко је гласао. Једно је очигледно: свако је према својим увјерењима, карактеру, личним својствима поступио потпуно – слободно.

Напослетку, уколико је све то тако како сте навели, због чега и чему служи оптужни приједлог?

Ту је ствар и најјаснија и најбистрија. О(п)тужни акт је подигнут по мом дубоком увјерењу да се унесе раздор између чланова Савјета и генералног директора, спута даљи рад и држи под тензијом, да се продубе и ектремизују притсици на Јавни сервис, омете његов развој и осавремењивање, да се застрашују и држе под сталним притиском они коју управљају и воде Јавни сервис ЦГ, јер се као што сам уводно рекао: угрожени најозбиљнији приватни интереси, јаки профит и необуздане амбиције.

С друге стране, веома сам забринут да је ОДТ свјесно или несвјесно инструментализовано, што не би чудило када смо свједоци невјероватних спинова ка Јавном сервису од само почетка 2021. али сам додатно и значајније забринут тиме да је суд прихватио овакав оптужни предлог. Сматрам да је то скандалозно. Постоји оправдана бојазан да ово постане образац као ментални вирус који ће се ширити Црном Гором уз вицеве, подсмјехе озбиљњог правничког сталежа, што заиста вријеђа.

Најпослије, ово све указује да прерастамо и да се претапамо у друштво проходности спекулација, протежирања и превласти приватних интереса над јавним и тешког систематског срозавања знања. Јер, како објаснити да је и пред СДТ-ом дуго вођен процес с кривично-правном квалификацијом неизвршавања судске одлуке, иако је сваком просјечном правнику јасно да се нема шта извршити и да то кривично дјело при тој фактографији не може елементарно ни један минут правно постојати. Неприхватљиво је и то да су угледни грађани који су извршавали своју дужност за коју су изабрани да слободно гласају: саслушавани и то у Специјалном државном тужилаштву као огрезли криминалци. Срећна је околност што је разумљиво ВДТ „спустио“ случај али несрећном подгоричком ОДТ-у.

Без задршке на крају упозоравам да се мора престати са самозаглупљивањем правосуђа Црне Горе од радњи и дјела актера самог тог правосуђа, без обзира на безобзирност пресије медија и на некажњиво провлачење свакога другачије мислећег кроз медијско блато и јавно срамоћење. То се чини наочиглед свих оних који перфектно знају да се: јавност обмањује и грађани варају, због тога вјерујем да ће ова циљно изрежирана представа за јавност брзо пасти у воду и заборав. Вјерујем да ће се сви ти перфекционисти сјетити шта су чинили другима и каквим су их дифамацијама излагали без грама увиђавности и милиграма људске емпатије: кад на њих једног дана дође ред.

Закључићу директно на шта ми личи конкретан оптужни акт о коме ме све вријеме питате: ни на шта.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: