Борба пијетла са самим собом — црногорско „надсрпство” (генеалогија једног мита)
1 min read
Ми знамо ко смо
Пише: НВО Ми знамо ко смо
У „дугом кретању између клања и орања”, распет између царстава и цивилизација, као самосвјесна, засебна и конкретна цјелина, српски народ је пролазио кроз искушења различитих врста. Како су српски колективи стољећима живјели у дугој и тамној сјенци туђинске власти тако су доспијевали и у различите граничне ситуације властите егзистенције, премда судбински повезани, трагедијом и крвљу, у различитим крајевима наших географија — различито: рецимо, током Другог свјетског рата, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Срби су поглавито били изложени усташком терору, у Србији њемачком, мађарском, бугарском и албанском, а у Црној Гори — италијанском, албанском, муслиманском и, само дијелом, усташком.
Како су искуства страдања Срба у различитим крајевима била различита, тако су биле различите и њихове зебње у погледу националног опстанка. Међутим, њихове наде, њихове основне националне тежње, које су носили скупа са теретом мучне свакодневице, биле су истовјетне. У свим српским крајевима, Срби су штитили своје колективно име, одржавали мит о прошлости, чували заједничко историјско сјећање, учествовали у одбрани и развоју, такође заједничке, српске културе, имали осјећај солидарности према другим Србима и напокон, настојали, ма гдје били, да одрже везу са својом Отаџбином. Тако су црногорски Срби, посебице у романтичарском 19. стољећу, одржавајући свијест о Косову као моралној географији српског народа и духовном средишту своје отаџбине, претрајавали на предању да је Црна Гора косовски збјег („Што на вјеру праву не похули, то се збјежа у ове планине…”), а значај црногорских ратова (од Круса и Мартинића, до Вучјег дола), у значајној мјери, ширили су и Срби изван Црне Горе, афирмишући, неријетко, Црногорце као српског Давида који се сам и голорук подизао против отоманског Голијата.
Тако је Граховац, у српској штампи, упоређен са Маратоном, а Црногорци названи „младим Шпартанцима” („Војин”, 1865. године) означени су још и као „остатак србске царевине, та арнер-гарда косовска” која „никад неће подписати смртно писмо србског царства” („Застава”, број 12, 20. март, 1866. године). Неријетко претјерана глорификација црногорског српства јављала се и као насушна ратна мотивација Кнежевини Србији у покретању ослободилачких ратова, што видимо и овдје: „Камо да је и у Србији црногорскога духа. Браћу у Босни и Херцеговини дивља Туркадија притиснула, а Србија?” („Застава”, 30. јули, 1866. године). Овакве снажне епифаније и признања црногорском српству срећемо и у видовданској бесједи Мише Димитријевића 1867. у којој опомиње на вријеме када су „удови тела србског обамрли били, и само му је још једино срце живо било, које од Косова па до данашњег дана још није престало куцати, а то србско срце то је јуначко гњездо соколово – Црна Гора!” гдје, потом, додаје „и ако је Србин свугде Србин, опет сви признати морамо, да је свест србска у Црној Гори најбоље сачувана.”
Затим Димитријевић, чувени новосадски Србин, новинар и политичар, означивши Црногорце као узорни примјер српског слободарства, закључује: „Време би једанпут било, да и ми прихватимо ону мисао, за коју се Црногорци боре, а то је мисао слободе и јединства народа србског.” („Застава”, 30. јун, 1867. године); Оновремени Црногорци јесу, дакле, на неки начин, доживљавани као носиоци српске интегралистичке свијести и примјер борбе за национално ослобођење и уједињење српскога народа. Наравно, осим новина и часописа, мит о нарочитом црногорском српству афирмисала је епска поезија, а ликови из „Горског вијенца” (попут Вука Мандушића) или из народне пјесме (попут Никца од Ровина) напросто су срастали са јуначким насљеђем Марка Краљевића, Милоша Обилића, Стојана Јанковића и Старине Новака као њихови природни насљедници.
Када се све то узме у обзир, лако је закључити да је романтизам 19. вијека заслужан за митотворење политичке конструкције тзв. црногорског примата у српству, што је, нарочито посвећено и политички мудро, посебно у доцнијим династичким сукобима, користио црногорски књаз Никола I Петровић Његош, јасно увиђајући чињеницу да његово Цетиње није у стању и не може да игра било какву надмоћну политичку, а још мање културну, утакмицу са Београдом. Касније, у стихијама Великог рата, кад је Црна Гора падала под аустроугарску власт, појавио се посљедњи велики бљесак црногорског српства, оличен у Мојковачкој бици, након које су услиједили капитулација, окупација, распуштање војске, шпањолска грозница, заробљеништво и глад.
Ослобођењем Црне Горе и њеним уједињењем са Србијом у заједничку југословенску државу, остварена је централна функција њеног постојања и означен почетак доба у коме су Црна Гора и српски народ у њој, излазећи из једног стољетног ванредног стања, обиљеженог ратовима и припремама за нове ратове, коначно могли да ступе у редовне токове јединственог српског духовног, културног, просвјетног и, напокон, националног живота. Почетком Другог свјетског рата, значајно сиромашни и окупирани црногорски Срби, вјечито загледани у стару српску заштитницу Русију, са надом која замагљује хоризонте разликовања између царизма и стаљинизма, поново затечени у земљи коју је напустио краљ, а окупирао непријатељ, и подијељени у два покрета, ушли су у крвави грађански рат. Међутим, ригидно историјско искуство црногорских Срба јесте револуција која тече коритом тоталитарног конструисања новог национа, на који начин се одвијала специфична узурпација црногорства.
Црногорац више нe бива само Србин који је сам себе, у црногоричним шумама, ослободио од турске власти, него и припадник једног новог, револуционарног народа, који се ослобадио од „великосрпске хегемоније.” Његово колективно име више није српско него црногорско, односе између елемената његове српске културе утврђује АГИТПРОП, партијска догматика сузбија права на нежељена и „регресивна” историјска сјећања, док пропаганда настоји да наметне искуство револуције као највеће и најпрогресивније заједничко историјско искуство српског народа у Југославији. Идеју српског националног јединства замјењује идеја партијског јединства. Принцип једнакости народа у Југославији омогућава да једно лице, национално одређено као Црногорац, у односу на једног Србина, има шеснаестоструко веће могућности да постане, рецимо, генерал или амбасадор, односно да напредује у југословенској служби. Усљед такве, и сличних гарантованих привилегија, многи Црногорци су осјећали да су, под тоталитарним режимом, стекли признање као „најбољи Срби” али ипак „нешто другачији” од осталих непривилегованих Срба. Nomen est omen.
Крах социјалистичке Југославије и пројекат „коначне еманципације” црногорства од српства током деведесетих — који траје до дана данашњег — довели су значајан дио црногорских Срба у процес високог самоосвјешћивања. Ипак, изражена регионална свијест, као и одређени рецидиви племенског поноса који је изван племенског друштва губио функцију, значај и смисао, били су и остали симптоми културне недовршености многог црногорског човјека, те једне, у многим случајевима, (само)наметнуте изолованости и умишљене самодовољности. Откуд се јављају исијавања комплекса више вриједности црногорског „надсрбина” и његова фанатична, а неријетко инфантилна, grandomania montenegrina, више иритантна него симпатична, више самољубива него родољубивa и више умишљена него утемељена на историјским чињеницама и реалном социокултурном па и политичком стању. Није неоправдано тврдити да црногорско „надсрпство” носи дјечје лице инфантилног фанатизма који може имати фаталан исход у личној и колективној трагикомици.
Црногорски „надсрбин”, у највећој мјери, настаје из потребе да се по хитном поступку поново ступи у контакт са прецима и надокнади тешко надокнадиви губитак осјећаја јединства са Србима „свима и свуда”, узрокован развојем различитих антисрпских процеса у Црној Гори. Пошто „јунаци нашег доба” немају прилику – а можда ни вољу — да понове дјела својих предака чином личног херојства, фанатични изливи њиховог надсрпства манифестују се у неумјереној глорификацији предака и црногорског српства, која нема краја ни почетка, нити нарочитог утемељења у компаративним приликама са осталим српским крајевима. Она сама по себи не би била лоша, нарочито у секулуму атомизираног друштва, да није израз једне гордости, једне неодговорности пред националним задатком и да, неријетко, величање својих, црногорских, предака није само увод за ниподаштавање туђих, нецрногорских, који су такође „своји”, јер су српски. Такође, „надсрпство” неких црногорских Срба дјелује као одбрамбени механизам: њиме се настоји прекрити неславни дио црногорске историје, нарочито потоњих тридесет година и успоставити национални симулакрум у коме су црногорски Срби поново најбољи Срби.
Дакле, црногорски „надсрбин” очекује нешто што би, поред свих недаћа у којима се налази, морао држати на крају памети: свесрпско признање његовог ексклузивног, надсрпског статуса. Такав став показује личну незрелост, националну неодговорност и културну недовршеност, раскрива трибалистичку гордост, замагљује насушне националне хоризонте, узурпира разумијевање националних приоритета, угрожава основне претпоставке за разуман дијалог и напосљетку води у друштвену изопштеност. Међутим, будући да су црногорске установе и институције, као и различити политичко-идеолошки центри моћи, толико година систематски разарале српски језик, културу и традицију у Црној Гори, црногорски „надсрбин” заслужује извјесно разумијевање: сва врата ове државе за њега су била затворена и закатанчена, изузев полицијских, судских и затворских, која су га, кроз године срамне дискриминације и непрестаног друштвеног апартхејда, једино чекала одшкринута.
Јасно уочљиви недостатак довољно развијене свијести о српском културном јединству може се назвати једним од централних проблема нашег народа. Заједничка, јединствена култура нам омогућава да разумијемо „ко смо ми”, пред другима и пред сопственим одразом; напајање српском културом открива „аутентично лично ја”, а нашу егзистенцију чини аутентичном. То се, наравно, не остварује егзалтираним позивањем на славу старих црногорских јунака. Старо и јуначко умирање за слободу било је императив историјског тренутка, у коме се витешким фатализмом страдало за узвишени идеал. У савремености, нама је испостављен налог да живимо за слободу, ако већ не морамо, попут наших предака, за њу и да гинемо. Да бисмо живјели за слободу, неопходно је да опстајемо у својој националној култури, јер развој свијести о националном јединству није могућ без развоја свијести о културном јединству нашег народа.
Стога је неопходно ослободити црногорско српство разних штетних стереотипа о нецрногорским Србима, да би се остатак српства могао ослободити зебње да ћи било ко у Црној Гори, уколико не добије верификацију инфантилног каприца моралне, јуначке и духовне изузетности, попут оног Црногорца који је три пута бјежао к Турцима зато што није добио повлашћенији статус, слиједити адолесцентски принцип: „Ако ми не признате да сам најбољи, уопште нећу бити Србин.” При чему онтолошки не разумије да, уколико на тај начин доживљава националну мисију — и не треба да буде.
Да бисмо уклонили неоправдано неповјерење које гуши национални напредак, неопходно је да одбацимо садржаје насилно уметнуте у нашу свијест који нијесу у духу црногорског српства. Сваки пут кад црногорски Србин, на помен Срба из одређених српских крајева, гордо изусти неку непристојну увреду треба да помисли шта би му рекли његови преци који су сузних очију посматрали страдање своје браће у неослобођеној земљи.
Тек тада, са тако развијеном свијешћу, носећи високу националну одговорност, заиста ћемо моћи да поштујемо и његујемо српску културу као цјелину, држећи на уму ријечи Стојана Новаковића из његовог текста „Уједињујмо се културом!” објављеног у дубровачком „Срђу” 1908. године: „Шта може и шта смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовном уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима? Културно Српство може постати кад ми хоћемо. Оно треба да изађе из духа и из воље наше. До нас стоји да га из висине будућности спустимо на земљу наше опште домовине. За њ нема никакве забране!
Уједињујмо, ујединимо срца наша!”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Evo nesto da vam kaze jedan „podsrbin“ iz Novog Sada.
Sve se svodi na geopolitiku. Zapadni centri moci su hteli srpski korpus da odseku od mora (i samim time od slobodne veze sa Rusijom) i tako je nastala montenegrinska crna gora. Da nije bilo tog uticaja zapadnih sila, ne bi bilo ni danasnjih montenegrina.
A ne bi ga bilo da smo mi glupavi srbi posle 1918 napravili sebi jos jedan izlaz na mora – da ne moramo pristupati moru (i Rusiji) ucenjeni crnom gorom. Dovoljno je bilo da smo liniju od Dubrovnika do Sutorine povezali sa istocnom hercegovinom i uzickim krajem. To i jeste bilo srednjovekovno srpsko primorje. Da je to od 1918 do danas bilo u sastavu neke Srbije Crna Gora bi zapadnjacima bila potpuni neinteresentna (jer ne bi imala ucenjivacki kapacitet za srbiju) i danas ne bi bilo nikakvih montenegrina. CG bi bila normalna pravoslavna zemlja kao sto je i bila pod Nikolom. A srbija bi imala neometan izlaz na more, sto znaci nemetanu vezu sa Rusijom, i samim time bi Srbija vodila potpuno nezavisnu politiku (bez mogucnosti ikakvih ucena i blokada). STabilnost na relaciji SR-CG bi bila potpuna, a verovatno bi i bili ujedinjeni, posto razjedinjenost ne bi bio niciji interes (pa cak ni na zapadu).
Уједињење је почело и то се више не може зауставити. Видим паничне коментаре , узалудне оптужбе итд. Схватите да више нема Броза, у процесу поновног уједињења сви данашњи актери на политичкој сцени нису битни. Могу га успорити али не и зауставити. Џаба вам све. Срби су преживели нису нестали и сваким даном су све више један уз другога и један за другога. Отпаци нам и не требају. Након свих злочина и идеолошких лутања лепо смо се прочистили. Оно најбоље се задржало. Свеједно је где и на којој територији живимо и колико смо раздвојени физички. Хвала драгом Богу има нас свуда и где год да јесмо Срби смо. Хитлер нас није уништио а последња вам је шанса Броз био. Ови данас су смешни што се труде да нас зауставе. Неки мисле да су посао завршили е они се највише варају
Ово није текст, ово је студија! Невјероватан историјски и политички пресјек који свако мора да прочита, момцима заиста свака част што култивишу националну свијест у Црној Гори и што се нису заробили у „метар мога села“ малограђанске изливе УберСрба што, кад затреба интересном тренутку, за мало лоја постану 200% Црногорци.
Неће мене ни хиљаду оваквих текстова одаљити од Српства.
Свако се јавља се да објасни како Срби из Црне Горе замишљају себе као „надсрбе“, вријеђају Србе из других крајева, потцијењују…Сви знамо да то није тачно. Нити се сматрамо најбољима, нити вријеђамо Србе из других крајева. Нарочито не оне, због којих су наши очеви поносно, за разлику од многих из Србије, ишли на сва ратишта од 1991. до 1995.
Једини циљ приче о дуализму, интегрализму Срба итд. јесте да се располути, политикантски, један корпус који је довољно идеолошки јак. Дакле оћерати их у руке сепаратиста или их ставити на располагање климоглаве елите, гдје ће морати да „забораве на Црну Гору и своју гордост“. Та врста униформности би могла да буде примењива само кад би сви на устима имали КНЕЗА ЛАЗАРА И МИЛОША ОБИЛИЋА. Али немају!
Наша државност и барем једна административна посебност у федералном, конфедералном или аутономним моделу испоручена је директно од стране Бога кроз Митрополију СПЦ. Удар на њу је удар на Српство. Разумни је неће газити јер се она не може згазити.
Ми нисмо најбољи, али нећемо дозволити да нас пљују и да нам попују. Гордост Црногораца је гордост гордих посматрача. Наравно да ћу да знам гдје су ми преци били у 17. вијеку и како су живјели. Знаћу им имена јер се поносим њима. Нијесу они од злата, не тражим да им се то призна. Ово је нешто сасвим нормално. Имамо се чиме подичити, као и сви што имају – иначе нас не би било.
Богу хвала дружим се са Србима из свих крајева српских и обични људи никада не причају овако, него се дичимо ширином Српства.
Молим редакцију да ми објави коментар.
Доста схизофрен коментар будући да у три пасуса дословно имате „за разлику од многих из Србије“ у никнејму Милована Ђиласа, а онда пишете о располућивању једног идеолошког корпуса. Управо сте Ви, и они попут Вас, ти који развијају некакву издвојену свијест у односу на друге Србе и располућују један национални корпус умјесто да се унитаризујемо и иступамо заједнички, за виши циљ, унифицирано као Албанци (који раде за добробит Матице одакле год да су) што овај текст који очигледно нисте схватили покушава да постигне да би се уједначила свијест о Србима „свим и свуда“.
Сердара Јанка Вукотића имам у никнејму, то би требало да знате. Да ли сте погријешили или етикетирате?
Да, написао сам тако, јер се поносим крвљу коју је моја породица просула за прекодринско Српство, док исти ти који пљују Црну Гору нијесу били ни у једном рову, нијесу пушку узимали, горде се пјесмама „интелектуалаца“ из Београда који су по годинама комотно могли бити добровољци 1991. а они су пуштали музику на антиратним саборима на Видовдан 1992. И они су Срби, а ја сам схизофрени Србин? Добро се зна на кога мислим.
Ја могу да уједначим свијест са Милошем и Лазаром, могу са Костом Војиновићем и мајором Тепићем а не могу да уједначујем свијест о онима који су нас се сјетили са литијама, Коштуницу 5. октобра прогласили за патриоту а он дошао на власт са НАТО пјешадијом, „устао“ против независности Црне Горе смјехотресним скупом у Сава центру, који су гурали под тепих наше муке тргујући под паролом „растурићемо комуњарску СРЈ“ а сада су примјетили да би можда могли да профитирају причом у коју не вјерује ниједан нормалан човјек, а то је та наводна гордост црногорска.
То колико сте у праву да је реченицу изговорио сердар Јанко, толико сте у праву и за све остало што сте написали (уз упорно ниподаштавање Срба из Србије којих је преко милион изгинуло у Великом рату па немају ову врсту комплекса више вриједности и гордости коју демонстрирате све вријеме је, тобоже, поричући). Што се мене тиче, ништа ми више не значи било који град у Црној Гори од Требиња, Билеће, Штрпца, Грачанице, Деспотовца или Сремских Карловаца. Ја сам Србин, а не црногорски Србин, српски Црногорац, црногорски грађанин са српским националним предзнаком, или 200% Црногорац који више воли метар Цуца од цијеле Шумадије. Велики поздрав.
Уједињујмо се културом да би СНС и Вучић то лакше продали народу као уједињење, па још у оквиру англо-шиптарског Отвореног Балкана као некад у оквиру англо-хрватске Југославије…
Дританага, Рама и Вучић зато руше Европа сад и Кривокапића. ДФ је Српска листа као на Косови…
Ваш проблем је што је и Ђукановић дефакто против Отвореног Балкана на који Русија гледа као на Нато пројекат што он и јесте.
Смије ли редакција да отвори анкету са питањем:
„Да ли ће Ђукановић поново промијенити геополитичку орјентацију, овај пут у корист Русије након руског блицкрига у Украјини и слома Нато хегемоније у Источној Европи и на Балкану?“
Имајући у виду западне уцјене Ђукановића несумњивим корупционашким аферама и његовом хашком хипотеком овог антисрпског механизма, као и слом пројекта ЦПЦ као кључа у формирању лажног новоидентитета, а за слом је заслужан искључиво Ђукановић, јасно је да је ово највјероватнији сценарио и Ђукановићева излазна стратегија како би остао у игри у случају руске доминације.
Црна Гора и у овом геополитичком а и у непобитном историјском контексту остаће неминовно оно што је и била вијековима, пијемонт . Зна се и чији. Некога ће иритирати црногорство као дио идентитета Срба Црне Горе, Црногораца, али мораће да живе са тим.
Проблем је што то неминовно доноси и слом аутодеструктивне политике Београда и земљотрес магнитуде 9 у србијанској политици и стварној геополитичкој орјентацији.
Отуд је и инвазија антицрногорских наратива из Србије и убрзани изгон Црногораца из српства и општом таблоидном идентификацијом Срба ван уже Србије искључиво са црногорском па и босанском мафијом.
Mi znamo ko smo.. A mi znamo da ste agenti aleksandra vucica, a znamo i ko vam je direktni kontakt sa sns.. sve znamo.. dalje ruke od CRNE GORE
Ajde mrš budalo jedna. Jebo te onaj ko ti je objavio komentar a Srbe cenzuriše.
Поштовани подсрби, бавите се надсрбима или да будем прецизнији – појавним облицима растакања српског националног бића кукавички и без објективног уласка у геополитичке аспекте који су довели до тога.
Ти аспекти различитим методама уцјене и присиле контролишу наметнути политички естаблишмент на власти у Београду већ више од 100 година.
Морате имати у виду да то неминовно значи постепени отклон од српства међу онима који су га вијековима чували и крварили за њега, или барем боље пјевали о њему ако већ не допуштате истинско првенство у борби за српство Црногорцима који крварише вијековима прије Мишара.
Након рушења најсрпскије владе ЦГ након Николе I коју је такође срушила иста спрега, у чему је пиново директно учествовао црквено-политички врх Београда, ово је задња битка коју Црногорци воде за српство.
Сачекаћемо исход.
Jasno, takvi ko ti bi bili sigurno Srbi, samo kad bi Srbija sa Srbima u njoj nekako nestala…
Довољно би било да ти и твоји национални србијанци сјашете српском народу са грбаче.. Написао си барем 200.000 антицрногорских коментара на порталу. Суштински антисрпских.
Исход ће бити… загрљај с Најмилијима.
И чини ми се, с правом контрапунктираш термин „подсрбин“ термину „надсрбин“. Овај први хода по земљи, овај други по облацима, везан, по затворима. Овај први не би у затвор, овај други би из затвора. Овај други би да му рецитује испод прозора, с боље стране решетака… Овом другом и није до песме, иако их зна више и боље од овог првог. Први има све зубе. Други и нема.
Први мисли да зна.
Другом можда понекад и падне на памет да зна да не зна.
Црногорцима смо дали да су најбољи Срби али ту титулу сад треба предати Србима из РС!
Чим се отресу погубног утицаја Београда који гледа само свој интерес тргујући Србима ван уже Србије.
Дао је Крајину за Косово, сад даје и Косово.
Београд ломи врат и Додику који се узалуд копрца.
Београд гура и Црногорце из српства.
Све спроводи Шешељева „школа српства“.
Ево га, још један Донко Ракочевић… Аох, поплава Донка Ракочевића…
Pročitao sam stotine tekstova na temu evoluiranja nacionalne svesti
Srba iz Crne Gore u montenegrine, ali ovaj je ubedljivo najkoncizniji i surovo istinit. Nad-
Srbin je samo međustanica na dugom putu samodestrukcije i pretvaranja Srbina u Ne- Srbina. Svaka čast na hirurški preciznoj istorijskoj, sociološkoj i psihološkoj analizi ove
krucijalno važne identitetske tematike.
Самодеструкција на свим пољима иде из Београда како 1918-те тако и данас. Погледајте шири контекст.
Србија је у канџама запада, а русофилство и српство је сведено на продају шајкача и беџева са Путиновим ликом по Теразијама, и служи мазању очију српском народу а и Русији.
Црногорци барем отворено раде са Нато и западом.
Искрено, не видим проблем тог надсрпства у Црној Гори. Презир према Србима ван Црне Горе је сад углавном одлика несрпских Црногораца. Оно што, међутим, видим и са чиме сам се чешће сусретао је презир Србијанаца према Црногорцима, без разлике у односу на то да ли су Срби или не-Срби.
Odlično napisano, svaka čast ljudima iz ove NVO. Uvijek odvojim vremena koliko je potrebno za njihove tekstove.
Na moju i našu veliku žalost, vjerujem da većina naših sunarodnika nema vremena za ovaj teks, a i ako ga nekim čudom pročita, ne shvati ga na najbolji način.
Još jednom, sve pohvale za ljude iz ove NVO, a ja ću se potruditi da ovaj tekst dođe do svakog buzdovana koji misli da su braća iz Niš i Leskovac manje vrijedni od nas.
Ovo je izuzetno znacajna tema… mi smo svedoci i uzivo mozemo gledati kako je od Srba nastala jedna nova montenigerska nacija, doduse ne znacajno brojna , osvedocena u antisrpstvu…
Poznajem sve srpske krajeve i postoje primeri junastva svuda, bukvalno Srpski termopili… mislim da je problem koji su autori naveli u cinjenici da stanovnik Crne Gore jako slabo poznaje istoriju borbe za oslobođenje citavog Balkana, gde su Srbi imali presudnu ulogu (Misar, Takovo, Oplenac, Sabac… … … ne znaju za lik recimo Cara Jovana Nenada i citavu plejadu Srba preko Dunava i Save (npr Tekelija)… Osim Aleksandara Ujediniteja( a posebno se uloga unuka Kralja Nikole istorijski neagekvatno tumaci, navescu samo most na Djurdjevica Tari…) ne znam koliko su poznati ostali Karađorđevici , a tek Obrenovici… Na teritoriji Srbije i Severne Makedonije postoje jos tri teritorije koje se zovu Crna Gora… Autori su sjajno primetili plodonosnu taktiku srpskih neprijatelja u kreiranju indentiteta od mentaliteta, mada nije pomenut sadasnji odnos „stanovnika Srbije i Crne Gore“, sto je posebna prica… bravo za tekst…
Потпуно Сагласан са Вама који позитивно коментаришете овај сјајан ,свеобухватан, текст СТУДИЈУ, како је неки назваше. Неки би требали да је пажљивије прочитају, можда би схватили. Срби су се у својој дуговјековној историји католички , турчили, црногорчили , монтенегронили евивали, још се нијесу курдили , а најгоре је што се комуњаре ево више од 70 год. а не само ових 30 задњих. Хвала за то студију.