Borba protiv maligne bolesti kroz krugove pakla

Autor: Dušica Dunja Krekić, Udruženje „Lipa”

Rak krvi… Kako jezivo zvuči. Skoro svako je čuo za leukemiju, ali većina ljudi ima tu sreću da nisu čuli za limfome, mijelome i ostale hematološke malignitete. Nažalost, ove bolesti postoje i sve su rasprostranjenije.

Ni ja nisam imala pojma šta je limfom, pogotovo ne Hočkinov limfom, sve dok jedne večeri nisam došla kući iz gimnazije i ogledajući se u ogledalu u hodniku primetila otečenu kuglu pri dnu svog vrata. Osmeh sa mog lica ubrzo je nestao kada sam videla kako mamino lice, koja je lekar, menja boju i ona počinje da zakazuje pregled kod pedijatra i ultrazvuk, ne komentarišući mnogo čega se plaši. Tih dana sam još imala svoju bezbrižnost jer rak sam po sebi nije strašan – strašno je od njega umreti, strašno je kada pravi probleme i zadaje bolove, i nažalost, strašne su terapije kojima se tretira. Kada smo otišle kod pedijatra, ona je rekla da su otečeni limfni čvorovi najnormalnija stvar i da će se to povući, na šta je moja mama rekla da se previše takvih čvorova nagledala na vežbama iz patologije i iste večeri me privatno odvela na skener. Tamo su odmah mogli da vide da taj čvor nije normalne strukture, pa sam tako dalje išla na biopsiju koja je potvrdila Hočkinov limfom, tip nodularna skleroza. Kažu da je to kao dobiti na lutriji u svetu raka, vrlo uspešno izlečivo. I tako sam počela da se lečim na hematologiji u dečjoj bolnici – 12 hemoterapija i oko 20 zračenja. Tada sam naučila kako je biti na dnu. Ugojila sam se, izgubila kosu, ispala iz normalnih tokova. Na terapiju sam odreagovala odlično. Kosa je ponovo izrasla, vratila sam se u školu, nastavila sam sa životom kao da se ništa nije dogodilo.

Dve godine kasnije, na rutinskoj kontroli ponovo su uočene maligne promene i znala sam da ću morati da se provozam još jedan krug kroz pakao. I jesam, dobila sam nove hemoterapije i zračenja, ovaj put na Institutu u Kamenici, jer sam bila punoletna. Kosa je ponovo opala, propustila sam poslednje polugodište završne godine gimnazije, matursku proslavu, ekskurziju i upis na fakultet. Ali ponovo sam se izlečila. Par ožiljaka od biopsija i jedna spaljena vena, mala cena za ostanak na ovom svetu. Sledilo je sedam lepih godina tokom kojih sam se smatrala zdravom, kontrole su bile sve ređe, rodila sam ćerku, upisala studije psihologije, kosa mi je porasla duža i lepša nego do sada. Kada sam imala nekih 26 godina, a moja ćerka četiri, na završnoj godini fakulteta, počinjem da osećam bolove u trapezu. Povezujem ih sa treninzima koje sam redovno radila u tom periodu, ali bolovi postaju sve žešći. Ispostavilo se da postoje tumorske mase koje pritiskaju nerve i da je to uzrok bola. Prva hemoterapija udarila me je kao brzi voz, kao nijedna do tada. Bilo je strašno, sedela sam i gledala u prazno pokušavajući da utešim sebe prolaznošću vremena i govoreći sebi da mi je iz sekunde u sekundu lakše. I tako bih radila pet dana posle svake doze. Ovoga puta, plan je bio da se terapijama uvedem u kompletnu remisiju, pa da se uradi autologna transplantacija matičnih ćelija. Posle nekoliko nedelja koje sam provela u sobi tri puta dva metra, bez prozora, poseta, sve vreme prikačena na razne transfuzije i infuzije, jedući samo neslanu barenu hranu posebno pripremljenu za imunokompromitovane pacijente, proizvele su dovoljan broj leukocita i trombocita i ja sam se bleda i ćelava vratila kući na svojim nogama kao pobednica po treći put. Od terapija sam dobila neuropatiju na tabanima, pa sam zbog toga gubila ravnotežu i osećala se kao da moje noge nisu zapravo moje. Dan po dan, za tri meseca sam imala frizuru kao Hali Beri i osećala sam se gipko i vitalno.

Period od 2021. do danas još uvek mi nije potpuno jasan. Kada premotam film, znajući ovo što sada znam, ta transplantacija je bila neuspešna. Tačnije, bolest se skoro odmah vratila. Zatim mi je u decembru 2022. jednog popodneva blago otekao predeo desnog ramenog pojasa. Srce mi je potonulo u pete. Nalaz biopsije pokazuje da je u pitanju ponovo ista bolest, ali ovoga puta ekstranodalna (van limfnih čvorova) i da su problemi sa gutanjem uzrokovani tumorom koji opstruiše jednjak.

Kakav uporni đavo. Uvek sebi nađe put. Ali nisam ni ja za potcenjivanje.

Sada sam u hematološkoj dnevnoj bolnici, dok u venu na mojoj desnoj podlaktici ulazi kap po kap inovativnog imunoterapijskog leka. Osećam se fantastično, nemam apsolutno nikakve posledice od ovog leka – ni mučnine, ni glavobolje, ni neuropatije, ni gorušicu, ništa. A ovo kažem kao neko kome se povraća kada se spomene bolnica. Već posle prve doze sam osetila da ovaj lek deluje kao magija. Mogla sam da slistim flašicu vode bez pauze, otok sa ramena se povukao. Zaista čudesno. PET skener je urađen nakon četvrte doze leka i potvrđeno je ono što sam ja i osetila – postignuta je skoro pa kompletna remisija. Treba istaći izuzetnu efikasnost i efektivnost inovativnih lekova kod hematoloških maligniteta, sa posebnim naglaskom na očuvan kvalitet života, ostatak organizma i mentalno zdravlje pacijenata. Borba za život ne bi trebalo da bude otežana zastarelim tretmanima koji razaraju telo i duh. Borba nije gotova. Konzilijarna odluka je da je potrebno uraditi transplantaciju matičnih ćelija od donora.

Ja sam ekspert za preživljavanje, imam ceo plan. Jedva čekam da uradimo to.

Danijela Davidov-Kesar/Politika