Борислав Косановић: Повратак Солунца

Блатњава ме поља дочекују сетно
квасио их облак, туђ, таман и сив,
некад смо се по њима, ми грлили сретно,
а сада се враћам, тек напола жив.

Оранице моја, моја прва снага
као момак с оцем, стизах вам у зору,
доручак и вино доносила драга
пре но одох Албанији, планини и мору.

Другови су моји оставили куће
родитеље, децу, нељубљене жене,
згазише им Швабе у љескару пруће
и нико се не врати, нико, осим мене.

А чему се враћам бојим се да сазнам
да л’ је кућа паљена у крваве зоре,
да л’ невине стиже неправедна казна
боље да је и мене, мртвог свило море.

Па да лежим крај јунака овенчаних славом
на дно мора отеран од шљиве, од груде,
да мир нађем у том мору дубоком и плавом
гробници за храбре измучене људе.

А ја стојим насред некад житног поља
трчао бих кући, ал’ је тежак корак,
до овде ме довела луда српска воља
док укус је смрти, свуд около горак.

С три се прста крстим гледајући небо
и молим се Богу, добру, бар на крају,
иначе се нисам ни враћати треб’о,
јер што да се враћам мртвом завичају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: