Борислав Косановић: Зашао сам јутрос међ’ гробове старе
Фото: Оливера С. Радић
Зашао сам јутрос међ’ гробове старе
За предака душу да упалим свећу,
И са мном су дошли и сви који маре
И свима нам изнова горке сузе крећу.
Обрастао камен коровом и травом
Не дају нам да вас припазимо мртве,
Јер долазак сваки испуњен је стравом
Када свећу палимо, згодни смо за жртве.
Споменици леже као наше наде
Посустале благо, молитве нас дижу,
Опрости им, Боже, не знају шта раде
За ово скрнављење какви греси стижу.
Сломише те слико и крст крај ког стојиш
Мада су ти, мајко и сад топле очи,
Да л се када дођу тог насиља бојиш
Када туђа нога по мермеру крочи?
Црвено се вино пролило низ хумку
Тамјана се мирис Метохијом шири,
У пламичку свеће још пронађем трунку
Неке нове наде што ми срце смири.
Задушнице ове пролазе к’о прошле
Погнутих се глава ћутке кући креће,
Молитве су јутром небесима пошле
Да у миру некада упалимо свеће.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
