Бошњаци између прошлости и будућности (20. дио)

Пише: Џевад Гаијашевић

Анти хисторијска – исламска декларација

»Вријеме мрачњаштва и незнања – доба џахилијета» темељни је став аутора ИД о људској историји без Ислама или прије Ислама. Резултат је то погрешног схватања једне филозофске синтагме «доба џахилијета» којим арапи означавају вријеме заоштрених духовних и социјалних противрјечности које кулминираше појавом Ислама. Дакле доба џахилијета је непосредно – предисламско доба а не цјелокупна историја људског рода прије појаве Ислама.Тотални Ислам – Ислам и као политичка сила и као духовност – Ислам као насиље над човјеком – то је у ствари ауторова визија Исламског поретка. Он треба да се оствари «у земљама у којима муслимани представљају већину становништва» ИД, стр. 37 – 3. пасус) и то тако да се успостави исламско друштво и исламска власт (ИД, стр. 19). Трагајући за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу, у земљама у којима су муслимани само већина, и поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак понуђена је формула остварења те идеје, а она је слиједећа:

«Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима» (ИД, стр. 35).

Порука је јасна:

«Морамо, дакле, бити прво проповједници, а затим војници»! (ИД, стр. 4)

Визија бољег живота, новог поретка и новог духа, не може се реализовати без симбиозе нужности проповиједања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осјећај угрожености, подстичу и распаљују националне и вјерске страсти – распламсава мржња; односно фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други:»Ми то нисмо хтјели – нама је то наметнуто»! За идеологије таквог поретка, највећу опасност представља критичка мисао хуманистичке интелигенције. Зато ће аутор ИД, муслиманску интелигенцију (тзв. «напредњаци») назвати правом несреће за народ.

«Те, тзв. Напредњаке, западњаке, модернисте, и као се све не зову, препознат ћете по томе, што се обично поносе оним чега би требало да се стиде, а стиде се онога чиме би требало да се поносе». (ИД, стр. 7)

Сви ти силни муслимански реформатори, нанесоше само штету муслиманским народима «преузимајући од запада само штетни, загушљиви, нуспродукт једног цивилизацијског процеса» (ИД, стр. 7 – 2. пасус). ИД посебно апострофира Кемал-пашу Ататурка, Хабиба Бургибу и Ахмеда Сукарна.

По декларацији Турска је класичан примјер напуштања стазе правог ислама. Турска реформа, коју је спроводио Кемал-паша представља издајство самог себе – закључиће аутор овог памфлета – да би послије двије деценије, као предсједник једне државе настале распадом Југославије, велики дио међународне активности и политике усмјерио према Турској – шаљући свакодневно емисаре и полтроне – одлазећи и сам – да камчи војну и финансијску милостињу – садаку, не због свог народа, него због своје власти.

«Турска као исламска земља, владала је свијетом, Турска као еуропски плагијат, представља трећеразредну земљу, каквих има још стотине на свијету». (ИД, стр. 4 – 1. пасус)

Та несвакидашња огорченост, аутора ИД, турским реформама, највидљивија је у нападу на Кемал-пашу, «који је очито већи војсковођа него реформатор» (ИД, стр. 8) те је нужно «да се заслуге Кемал-паше, за Турску, сведу на праву мјеру», нарочито због тога што једним својим декретом забрани ношење феса у Турској. То површно поимање једног врло значајног периода Турске историје, заслужује један краћи осврт на личност Кемал-паше, и не само на њега, јер у анализи процеса настанка идеје модернизма у исламском свијету, незаобилазни су (у ИД апострофирани и анатемисани) и Ахмед Сукарно и Хабиб Бургиба. Цјенећи те околности, постаје маргинална ствар да ли је баш пред Бургибом у мјесецу Рамазану, стајала чаша са соком (кога он додуше није пио) или како Сукарно и Бургиба носе Еуропска одијела, код куће говоре француски… и сличне бедастоће (ИД, стр. 17 – 1.пасус)! Оно што није маргинално је то да су готове све арапске земље биле колонизиране и да су Бургиба, Сукарно и Кемал-паша били барјактари и идеолози отпора и борбе за слободу својих народа. Онај ко то не може да схвати тај може да сумња у склад између прокламованих и остварених циљева у овим земљама, у односу на цивилизацију и на Ислам. Нема тог хуманизма, бољитка – нема те ситуације која човјеку олакшава живот, која га ослобађа, а да је она противна Кур’ану. И то треба научити. То што у овим земљама није остварен пуни демократски процват по узору на неке Европске земље логична је посљедица историјског битка ових народа и свијести коју су историјске прилике формирале.

Тврдња да упркос увођењу латинице Турци имају више од пола становништва неписмених и да је то главни кривац напуштање арапског писма, као званичног писма те да би од тога требали и слијепци прогледати (ИД, стр. 8 и 9) – занемарује компоненту опште неписмености муслимана, нарочито у земљама гдје латиница није уведена. Промјена писма у Турској управо је била мотивисана великом неписменошћу, показало се да је то ипак један успио покушај да се она побиједи. Уз то, увођење латинице није значило укидање арапског писма – ко је хтио бити писмен, могао се описменити и по вјерском моделу, унутар вјерских институција, у којима нико никада није покушао оспорити светост арапског писма у оквиру вјерског промишљања и дјеловања.

Само злонамјерни интерпретатори, у свим овим хуманистичким покушајима откривања нових путева напретка и слободе, могу видјети «ново добровољно поробљавање» (ИД, стр. 10 – 2., 3. и 4. пасус).

Исламска декларација не омаловажава само муслимане другачијег моралног и политичког назора – она прелази границе толеранције и политичког укуса, олако процјењујући улогу цркве, која се «у свом повијесном живљењу стално клатила између Кристове науке и инквизиције» (ИД, стр. 53 – 1. пасус), откривајући висок степен недостатка толеранције и осјећаја одговорности, за људе који су изабрали други пут – у другој вјери или мимо икакве вјере, једнак степену неразумијевања за другачије путеве у Исламу. Условно речено, уочљива је сукобљеност аутора ИД са самим собом, док говори о фактору «поробљености муслиманског свијета». Са једне стране ИД дискредитује и омаловажава највеће муслиманске борце за слободу, са друге стране оптужује запад због вјековног поробљавања и експлоатације муслиманских народа и земаља:

«Ми смо поробљени, у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога». (ИД, стр. 12 – 3. пасус)

Тај жал за једном старом Турском, као оличењем исламске моћи и уједно ламент над општом поробљеношћу, која се доказује искључиво 1919.годином, погрешна је конструкција на којој стоји велики дио концепта ИД.

Занимљива је чињеница да је тај несретни муслимански свијет много више био поробљен прије 1919.године, само што аутор ИД Турску окупацију тих земаља доживљава као њихово ослобађање.

То нису изоловани случајеви и јединствени примјери али су и они довољно илустративни – трагедија муслиманског свијета није у 1919.години и те 1919.године било је независних муслиманских земаља,али и земаља које су водиле часну борбу за своју слободу – што је једнако самој слободи. Истичући стање поробљености муслиманског свијета аутор ИД полази искључиво од вјерског момента, тако да вишевјековну турску управу над тим земљама сматра сасвим нормалним стањем – за њега је то период у коме муслиманским земљама управљају муслимани и то није окупација. Не треба доказивати колико је овакав поглед на стварност муслиманског народа суманут јер поробљеност муслимана се десила прије 1919.године. односно, на подручју на коме данас живе муслимани Азије и Африке мање је слободних земаља било прије 1919.године. Међутим, ова заблуда није једина и није најважнија. Заблуда свих заблуда – темељ цјелокупној конструкцији, не само декларације него и схватања по коме је нужно јединство духовног и државног поретка наћи у Исламу, је у незнању и пропаганди рођено мишљење по коме:

«Све што је у повијести муслиманског народа велико и вриједно спомена, створено је под знамењем Ислама»! (ИД, стр. 3 – 4. пасус)

Ова глупост или пропагандизам, који цјелокупну историју муслиманских народа и њихових држава своди на период послије 622.године и преласка Мухамеда из Меке у Медину, не чини никакву услугу Исламу. Напротив!

Историја Месопотамије, у којој је Вавилон играо најистакнутију улогу не почиње са Мухамедом, нити са Исламом. Прве културе, у историји човјечанства, процвјетале су на том тлу. У трећем миленијуму прије Христа, владали су тим дијелом свијета сумерански владари. У другом миленијуму п.н.е. семитски освајачи оснивају Старовавилонску државу, чији је најпознатији владар, велики законодавац и државник Хамураби.

Од 626. до 605.године п.н.е. долази до оснивања ново-вавилонског царства за вријеме Набополасара, постављени су темељи свјетске силе месопотамске монархије, али свој пуни процват Вавилон доживљава у вријеме Набукодоносора. Вавилон, сједиште култа Бога Мардука, поглавара неба и земље био је у то доба религиозни центар свијета. У њему су се тада уздизала 53 храма, 955 светилишта и 384 улична жртвеника. Сав тај сјај, сва митска величина, огледа се у ријечима једне пјесме из тог доба:

«О Вавилоне, ко год тебе посматра
испуњен бива радошћу,
онај који међу твојим зидинама пребива
животу своме дане додаје.
Ко тебе оговара наличи ономе
који мајку своју убија».

У центру Вавилона уздизала се чувена кула Етеменанки, висока око 90 метара. На највишем од њених седам спратова, налазио се храм посвећен Богу Мардуку. Вавилонске палате убрајају се међу најраскошнија здања старог вијека, а тзв. «висећи вртови Краљице Семирамиде», супруге Набукодоносора (Набукаднезара), сматрају се једним од седам свјетских чуда. На подручју, на коме данас живе муслимани, у делти Нила, формирана је једна од најстаријих држава свијета – Египат. На његовој територији је од око 4500 година п.н.е. започео процес формирања градова – држава. Владари, фараони из Прве династије, који су владали од 3315. до 3100.године п.н.е. и чија је пријестоница био град Тиса (код данашњег Абида) ујединили су их у јединствено царство. У старој Египатској држави, која је са релативно кратким прекидима постојала континуирано до 525.године п.н.е., развила се таква култура и цивилизација, која је извршила јак утицај на Грчку и Римску, о њиховим посредством на цјелокупну данашњу цивилизацију. Све је то било прије више од 1000 година у односу на долазак Ислама у ове крајеве. На тим подручјима одржаше се до данас непревазиђени споменици културе старог вијека – пирамиде. Једна од њих, Кеопсова, поред Кинеског зида, представља једино дјело људских руку које се види и са мјесеца – у правом смислу ријечи свјетско чудо.

Али још нешто; Са овог, данас муслиманског поднебља, подручје Азије и Африке, у старом вијеку, остваривана је пуна културна и војна доминација. На тим просторима настало је и моћно Перзијско царство. Перзијски владар Кир (Куруши или Корес) 547.године п.н.е. заузе царство Лидијског владара Креза у Малој Азији. 539.године п.н.е. заузео је Вавилон а 525.године п.н.е. домогао се његов син Камбиз Египта. У вријеме Дарија И (од 522. до 486.године п.н.е.) Перзија долази на врхунац своје моћи.

Такав културни и други значај, никада више ти простори нису остварили. Велико историјско искуство, наталожено на том тлу, сплет разних култура и обичаја, сјај и биједа старог вијека, све је то дубоко у подсвијести тамошњег човјека. Никада циљ Ислама није био да те историјске вриједности потисне или избрише, него да их оплемени једним новим знањем и новим духовним богатством. Негирањем тих вриједности девалвира се хисторијски значај народа који прихватише Ислам а Ислам трансформише у религију непросвијећених и нецивилизованих. То наравно није тачно јер народи на том подручју, који су прихватили Ислам, имају своју историју и ону пред-исламску, које се уопште не требају одрицати – нити то желе.

Ако то већ они сами себи не чине, зашто да било ко од нас који ни властиту историју не познамо, или је видимо искривљено, учествује у томе?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: