Бошњаци треба да највише бране Дејтонски споразум, јер је он њихов историјски максимум

Пише: Рајко Петровић

Када сам пре неколико месеци слушао гостовање Сеада Нумановића, једног од водећих бошњачких новинара и дугогодишњег уредника ,,Дневног аваза“, код Сенада Хаџифејзовића на Фејс ТВ за тренутак сам помислио да ме уши варају.

Овај народ (мислећи на Бошњаке) ће нестати, коме у свету ми било шта представљамо, са чиме бисмо ратовали ако до рата дође, шта ми можемо да учинимо ако велики кажу да је Босни и Херцеговини дошао крај – парафразирао сам Нумановићеве изречене мисли које никада до тада нисам чуо ни од једног бошњачког јавног делатника. Зачудити се на речи које осликавају реалност је само по себи апсурдно, али када су у питању бошњачки политичари, интелектуалци и друштвени активисти, реалност је одавно престала да станује у њиховим мислима и речима.

Нисам од оних који Бошњаке називају ,,исламизованим Србима“, мада их називам Муслиманима онда када говорим о онима који су се тако изјашњавали до Првог бошњачког конгреса у хотелу ,,Холидеј Ин“ 27. и 28. септембра 1993. године. Не могу, дакле, рећи за једног заповедника попут Хајрудина Мешића из Теочака да је био Бошњак, када је и сам говорио у својим интервјуима да брани муслимански народ (погинуо 30. октобра 1992). Политичке нације попут бошњачке (за разлику од српске која је етничка) настају и нестају, те их као такве и као политичке чиниоце и реалност треба и прихватити. То што су настале 1945. попут црногорске или 1993. у овом случају не умањује претходно речено.

Елем, сматрам да је Нумановић у праву јер ће Бошњаци, ако њихова елита настави да се понаша овако неодговорно и ирационално, временом заиста доћи у опасност од нестанка – због наталитета који је одавно у паду, енормног исељавања у западне земље због осећаја бесперспективности и због тога што, у крајњем случају, немају своју државу и своје институције које би их штитиле и неговале. Не, БиХ није само њихова држава и не, ФБиХ није само њихов ентитет. Нереалне амбиције о ,,грађанској“ и унитарној БиХ прокламоване још у време оснивања СДА угашене су већ маја 1992. године, када је било јасно шта Срби на том простору желе и шта су у стању да на терену контролишу, а само потврђене Дејтонским споразумом 1995. године.

Због Алијиног сна да тада 43% муслиманског живља контролише целу БиХ његов народ је данас сабијен између Тузле, Зенице и Сарајева, али је проблем у томе што и данас, са бар 700.000 сународника мање, са далеко неповољнијим међународним околностима и са дубоким јазом не само са Србијом, већ и са Хрватима и Хрватском, његов син Бакир сања исте снове. Жртве такве мегаломаније могу бити једино Бошњаци мада, судећи по изборним резултатима (али и коментарима истих на различитим друштвеним мрежама) они су, част изузецима који су можда чак и тиха већина, ништа мање ирационални и митомански опредељени од свог де факто вође.

Република Српска је данас више него икада у мислима свих Срба, а посебно оних у Србији, који су свесни своје улоге и одговорности у одбрани сународника са друге стране Дрине. Полако, али сигурно већ сада се у Србији пише и говори о мирној интеграцији Српске и Србије (попут концепта Александра Раковића о српској федерацији или публикације Српске лиге Александра Ђурђева под називом ,,21. век – век српских интеграција“). Још битније је то што ,,обичан“ народ у Србији и Српској то осећа и жели. Данас чак имамо ситуацију да световна власт у Београду припада човеку који је рођен у Београду, али са поносом за себе говори да је Србин из Босне, а духовна човеку рођеном у Бечеју, али који се поноси што су му преци из околине Дервенте.

Погрешне су такође и претпоставке бошњачких представника да се односи Србије и Српске своде на односе Александра Вучића и Милорада Додика, јер су те везе и дубље и шире од истих и не зависе од евентуалне промене владајуће гарнитуре. Како онда бошњачки интелектуалци објашњавају нпр.пријатељске и срдачне везе председника Народне скупштине Републике Српске Недељка Чубриловића и потпредседника Скупштине Србије Стефана Кркобабића или то што су се на састанку посвећеном кризи у БиХ у Београду нашли и Мирко Шаровић и Ненад Нешић, али и Бошко Обрадовић и Саша Радуловић? Никако, јер жмуре на то, као и на све друго што се коси са њиховом илузијом о томе да без Додика неће бити ни Српске.

Парадоксално, бошњачка елита се данас највише противи Дејтонском споразуму, иако је он њихов историјски максимум. Више од тога у будућности с обзиром на своје демографске, политичке, економске, војне и друге капацитете не могу добити. Својим понашањем према Српској и Србима по принципу односа ,,бега и раје“ и ,,кадија те тужи, кадија ти суди“ одавно је срушила и последњу наду о могућности да ,,Босна цела из три дела“ буде колико-толико функционална држава и да као таква опстане. Нисам ни од оних који би да Бошњаке у неким новим геополитичким превирањима поделе између Србије и Хрватске које се додирују на Неретви.

Бошњаци су нација у развоју, али имају вишевековну специфичну колективну свест фундирану на вери и обичајима и као такви треба да имају сопствену државу у будућности. Наравно, на територијама које данас у оквиру БиХ насељавају и ефективно контролишу, демократски и у миру. Да је у бошњачкој елити имало трезвености и реалности каква се среће код поменутог Нумановића, радили би на томе да та држава буде цела ФБиХ, а не 23% територије БиХ која се над њиховим народом све више надвија као плод који ће својим ставовима и делима на крају и пожњети.

Напомена:
Ставови аутора не одражавају ставове институције у којој је запослен

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: