Божа Миленковић – Романтични шмекер са Карабурме

Пише: Мишо Вујовић

Седимо код Бате у “Романтичарима”, испуњени неверицом, потиштени и тужни, осећамо се, сиромашнији и празни,као у оној песми Џона Дона, “За ким звона звоне”, где је море одломило део копна, остављајући рањено тло. Тако је са људском душом када човек изгуби пријатеља. Громаду од човека!
Колико јуче, официјално смо зачикавали тај вирус “са интернета”, пред изборе га “поразили”, да би нам се данас прикрао узимајући данак, колективној неодговорности и званичном делетантизму.

Пребирамо по успоменама, са суровом спознајом да се још један живот преселио у сећања. Да је људско трајање налик на турболентни летњи дан у коме се смењују сунце и кишни интервали, да између првог погледа и последњег трептаја доминира апсурдна јурњава живота за животом, да су људске моћи попут “сламке међу вихорове”, да је свет постао експеримент групе егзибициониста, да човек постаје нумеричка норма или математички параметар у суровој статистици еугенетике и депопулације планете.

Постајемо свесни да пошаст ма како је звали и од чега саставили, краде наше ближње, да се уселила у наша дворишта, да вреба и младе и старе и са истом страшћу узима свој данак од здравих и рањивих.

За три недеље отишле су две фудбалске легенде ОФК-а Београда, велики и нераздвојни пријатељи Илија Петковић и Божидар Миленковић. Врхунски асови и часни људи!
Још пре Петкове сахране Божа је осетио слабост. Ломило га је тихо и подмукло, тражећи слабу тачку у његовој одбрани.
Покушао је без панике у тишини да се избори са непредвидивом болешћу, мислећи да ће снагом свог борбеног духа успети да изађе као победник, као што је небројену пута надмудрио велика нападачка имена супарничких тимова. На жалост чудо звано круна окрунило је последњи драгуљ на пехару златне генерације Романтичара са Карабурме.

Отишао је Божа Миленковић дугогодишњи капитен ОФК Београда, један од ретких прегалаца, заједно са Илијом Петковићем, који се супростављао менаџерско – трговачком тренду, вашарском крчмљењу талентованих фудбалера што је довело до срозавања некада славног клуба. Божа Миленковић, био је последњи стуб одбране ОФК-а Београда на терену и ван њега. За ОФК је одиграо преко 270 првенствених и куп утакмица, само једном је замењен због повреде у Сплиту против Хајдука, и остаће уписан у анале као једини фудбалер који никада није седео на клупи за резервне играче.
“Био је борац, играо је мали фудбал као да игра светско првенство”, са тугом у гласу се присећа његов кум Мика Ђукановић. Божа Миленковић, био је достојан наследник славне ОФК- ове плејаде Скоблара, Турудије, Самарџића, Сантрача, Петковића, и њихових претходника Шекулараца и Моше Марјановића.
“Где си Боћа шмекеру”, поздравља сам га због хармонично сложених боја у спортском стилу одевања. Елегантан и беспрекорно уредан чак и када се враћао са ранча из Мраморка, јер је његова верна Милена, увек била будна као модни стилиста, задужен за одевни склад председника САД. Мој пријатељ Божа је био човек са стилом и господин са ставом. Отмен, одмерен, ведар и предусретљив, зрачио је јаком животном енергијом, непојмљив са контекстом болести која га је покосила.

Дружили смо се годинама на прву лопту, без рукавица, чисто и искрено размењивали искуства и разочарања, исчуђавали се људским рушилачким нагонима, несвешћу грамзивости да девастирањем јавних ресурса зарад ситног шићара, срља у суицид. Болело га је ОФК-ово срозавање до непрепознатљивости, треће полувреме, отимање младих талената, шамарање разума, черупање клуба, тактика “транге-франге” и све оно што је деградирало клуб и српски фудбал.
Божа је волео своје родно Власотинце, радо се присећао првих фудбалских корака у локалној “Власини”, одакле је прешао у Дубочицу из Лесковца, да би 1975. године дошао у ОФК где је остао до краја живота, служећи часно свом вољеном клубу као тренер, директор, генерални секретар и директор спортском друштва.
За собом је оставио супругу Милену и две кћерке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: