Боже, лудог ли града (Дуга,1994)

Пише: Мишо Вујовић

У Шантићевој улици, са места где се види Стари мост, одмах крај реда одрпаних и мршавих људи пред казаном, боре се пас и мачка око празне конзерве. Нико се на њих не обазире. Боре се равноправно и жестоко. Овај рат ће, овако или онако, потрајати…

Јутро зубато, новембарско. На коси изнад нас чује се звекет затварача од аутоматског оружја. На другој страни освитну тишину пропара рески рафал Пе-ка-теа. Колега из Ројтера онако цупкајући у мјесту, главе увучене у дебели перјани оковратник, себи у браду промрси:
– Неће ваљда ови оплести по нама?
– Неће, смијући се одговори Мики, возач мајора Самарџића, додајући да нам само показују да су будни. Глуво праскозорје нарушавала је и потмула артиљеријска јека, која је допирала из мостарске котлине.
– Цијеле ноћи је радила хрватска артиљерија по источном дијелу Мостара, – рече мајор Пурковић, стамени делија који је први са својима ушао у Трново.
– Биће јебено, ако вас Хрвати примијете док се будете спуштали низ Фортицу, наставио је једва чујним гласом мајор Пурковић, док му је поглед био прикован у правцу Вучје Главе одакле је трабало да стигне неко са муслиманске стране и да нас онако по „реверс систему“ уведе у оно што је остало од некадашњег Мостара.
У том моменту иза брда се појавила тамна силуета. Опел караван боје труле вишње, с угашеним свијетлима, скоро нечујно се приближавао.
– Ево стижу, узмите опрему и нека вам је Бог на помоћи, – поново се смејући огласио Мики, подвлачећи да смо још на вријеме да се предомислимо.
Ћутећи смо стављали опрему у пртљажник, свјесни чињенице да нико од свог метка у овом рату, не може побјећи.
Исто као што је и дошао, аутомобил скоро бешумно крену у сурову мостарску неизвесност. На мјесту сувозача сједео човјек по имену Ела, бар се тако представио. На себи је имао избледелу америчку маскирну униформу и стару комесарску торбу. По стилу као и по формалној срдачности, на први поглед се дало уочити да високи, проћелави четрдесетогодишњак није обичан водич, што се касније и потврдило, с обзиром да је током цијелог нашег боравка у Мостару био у фластер варијанти.
Возећи се низ Фортицу или Мостарско брдо, како је неки називају, покушавали смо питањима да разбијемо напетост која је висила у ваздуху.
– Ви ћете нам рећи списак ваших жеља, а ми ћемо настојати да вам изађемо у сусрет уколико будемо у могућности, – послије дуге паузе, доста званичним гласом нам се обратио водич.
– Док се ви будете одморили и доручковали ја ћу се договорити са мојим претпостављеним о програму вашег рада.
– Да ли можемо посјетити и логоре гдје држите заробљенике, – излетио сам мало
брзоплето иако свијестан да би нам послије такве посетеомогућили и да Алаха лично обиђемо.
– Код нас не постоје никакви логори, – сад већ живљим тоном, удостојивши нас чак и погледа, одговори водич, настојећи да нам што убедљивијим гласом објасни да и код њих постоје ратни заробљеници али да се са њима поступа по свим међународним конвенцијама о ратним заробљеницима.
– И поред свих страхота којима смо са усташке стране изложени, а у то ћете се сами увјерити, ми према њиховим заробљеницима поступамо више него коректно…
Вуковар пребачен у долину Неретве

Са Хума је, док смо се спуштали оштрим серпентинама, сукнуо пламичак. Били смо као на длану. Водич је не мијењајући боју гласа констатовао да је то усташки троцијевац који даноноћно дејствује на све што му се нађе на нишану. Сјетио сам се Пурковићевих ријечи, али их је у истом моменту нека необјашњива сила потиснула.

То стање, откачености или препуштања судбини небројено пута сам уочио код Небојше Јеврића, Радета Бошњака, Жикице Јовановића, Јована Пламенца, књижевника Момчила Селића који је у јуну мјесецу деведесет и друге, иако први пут тада на ратишу, са мном и Јованом упао у сарајевско насеље Добриња IV, у пратњи групе Бора Пајковића, под ватром зелених беретки, одакле смо из стана извукли спортског коментатора сарајевске телевизије Зорана Поповског и још троје људи.

Можда је то стање једном приликом најбоље дефинисао Небојша Јеврић, говорећи да „Ратни репортер не може бити онај ко није довољно манит (луд)“?
Ипак ми је лакнуло када смо се спустили у град и уронили међу рушевине које су свуда око нас аветињски зјапиле. Вуковар пребачен у долину Неретве , помислих.
Уским, вијугавим уличицама стигосмо до центра муслиманског дијела Мостара. Около нас свуда исти призор. Кабриолетни кровови и црни димњаци који опомињући штрче према ужеглом мостарском небу.

Док излазимо из кола, водич нам показује скоро срушену зграду СДК-а уз напомену да је некада била петоспратница. Већ почиње да се раздањује али на улицама нема нигдје никога, иако нам је водич рекао да на овом источном (муслиманском) дијелу живи око педесет хиљада људи.

Улазимо у неку врсту позадинског штаба, некадашњу Вартексову зграду, сазнајемо. Унутра мрак саплићемо се о нечије ноге умотане у врећу за спавање.
– Извини докторе, гости су стигли, чује се водич. Отворише се врата кроз која се
проби трачак свјетлости, од свијеће која је већ догоријевала.
– Овдје ћете се до девет сати одморити и доручковати. До тада ћу ја завршити послове у команди и договорити се са командантом корпуса, у које ће вријеме моћи да вас прими, – рече водич упознајући нас са новим домаћином, двадесетшестогодишњим Заимом Боровцем.
– У овој соби су спавали Седрик Торнбери и онај Шпанац Моралес, – готово с
дјечачким усхићењем говори Заим, замоливши нас да га ословљавамо са Зико.
– Ево одморите се, двојица могу на ове кревете (војнички на спрат) а један ће морати на поду на овом душеку, јеби га мало смо скучени са простором. Ово нам је најрепрезентативнија соба у Мостару, али када будемо сјебали ове усране усташе ваљда ће бити конфора…
Говорио је брзо, типичним мостарским дијалектом, гледајући нас кроз наочаре својим ситним, зеленим очима, правећи понекад гримасе на којима би му и Дастин Хофман позавидио.
– Ево видите, руше нам град, гађају артиљеријом насумице, порушили су мостове. Када су струшили стари мост направили су фешту, а овдје је народ пао у очај, људи су изашли из подрума, ћутећи шетали улицама не обазирући се на њихове гранате. Овај град је живио са Мостом, све што се је у њему дешавало било је везан за тај мост…

Вадећи испод душека уштековану боцу Хепокове лозоваче, напомињући да Гачани држе Хепокову винарију и и да постоји ривалство између њих и Мостараца, тако тешко долазе до алкохола.

– Ни мост нијесу срушили Хрвати који су рођени у Мостару. Тешко да би иједан рођени Мостарац имао срца да руши тај мост уз који је одрастао. Дошле су усташе из Лиштице, Широког Бријега, Туђман свакодневно довлачи нове снаге из Хрватске, уништили су овај град.

Питам га како је било у Мостару за вријеме коалиције муслимана и Хрвата док су се борили заједно против Срба?

– Хрвати су уфурани у себе, конзервирани су, нажалост било је сувише касно када смо схватили да смо изманипулисани.
О самом сукобу са Србима Зико, као и већина људи са којима смо разговарали у Мостару каже, да је то био један војнички рат и да Срби нису никад насумице дејствовали артиљеријом по цивилним циљевима.

Ипак, кад се повео разговор да је у Мостару живјело око четрдесет хиљада Срба, да је прије Другог свјетског рата Мостар био српски град и да су Срби протјерани пред исуканим ханџарима на којима су загрљени стајали љиљани и шаховница.

Откако смо се претворили у животиње …

Послије краће паузе испричао нам је причу о Мостару као анационалној средини у којој се никада није гледало ко је Србин ко Хрват ко муслиман…

– Имао сам најбољег друга Србина, звао се Ненад Вучковић, погинуо је на самом почетку рата, био ми је више него брат. Ко прије почетка рата није живео у Мостару тешко данас може да схвати овај град поготово кад се већина нас претворила у животиње.
– Како си доживео рушење споменика Алексе Шантића, виртуелано вешање и бацање у Неретву?
– Ни то сигурно нијесу урадили Мостарци, то су урадили људи који не знају да цијене културна добра овог града. Зна се ко је био Алекса, његова Емина била је химна Мостара.

Усташе хоће да униште културу овог града, у томе су и успјели, али ми из Мостара и по цијену колективног нестанка нећемо отићи, јер Мостар никада није био хрватски нити ће икада то постати.

Занесен помало разговором али и учинком хепохове лозоваче упитах саговорника, с обзиром да је сву кривицу сваљивао на Хрвате, колики утицај на муслимане има екстремна исламска политика коју води Алија Изетбеговић?

Не трепнувши Зико је одговорио да ће Мостарци увек бити оно што су били и да никад неће пасти под ни једне власти. Али сам по сужавању његових зеница, могао примјетити да ипак о великом босанском бабу такву квалификацију нисам требао изрећи, зато сам пребацио тему на музику питајући га шта се све слуша данас у Мостару?

– Па слушамо (широки осмјех) Џеја, Драгану, Бајагу, имамо и касету од Галије, знаш Београд је Мостарцима увијек био ближи од Загреба…
Осмјехујући се устао је да нам скува кафу, док сам ја размишљао о финалу овог безумља ког ратом називају.
Можда се опет спремају буквари са ликом вољеног друга на првој страни, велики санаторијуми за производњу амнезије и лијечење и преваспитивање оних који не капирају суштински смисао рата.

Лов на америчке пакете

Девет је сати, водич је стигао уз упозорење да га строго пратимо јер хрватски снајперисти скидају све што им је пред мушицом, крећемо у обилазак срушеног града у којем се живот своди на пуко биолошко битисање по подрумима и склоништима.

Обилазимо град који је и без имена остао. Град у ком задах смрти на сваком ћошку пара ноздрве.

У улици највећег мајстора мрака двадесетог вијека, клинци запосјели транспортере шпанског батаљона УНПРОФОР-а. На једном, поред плаве Уједињених нација окачена и Алијина застава са љиљанима. Грб Котроманића, симболизује исламску џамахирију у бившој Босни и Херцеговини.

Каменим сокаком стижемо до места са којег се одлично виде остаци древне камене ћуприје страдале само неколико дана прије нашег доласка.
Остаци камених капија са једне и друге обале асоцирају на вилицу из које су повађени зуби.
– Ето толико вијекова, војски и ратова је надживио и сада га усташе срушише, – говори помало изгубљеним гласом водич, док неколико метара даље од нас групица старијих људи извлачи из рушевина грађу за огрев.
– Сињорос, сињорос … цигарило, цигарило, – завапи старија муслиманка у димијама, забрађена у белу мараму, мислећи вероватно да и ми припадамо овим шпанским џуџубејцима, који чим почне гранатирање ватају маглу у брда.
– Ево, од брата Србина, рекох пружајући јој неотпаковану кутију америчке Вирџиније.
Застала је полуотворених уста, да би јој у следећем тренутку рука, као глава кобре кад лови плијен, зграбила понуђену кутију, удаљавајући се уназад, замуцкујући промрси нешто у облику захвалности.
Тада се први пут лице нашег водича развуче у загонетну гримасу која је личила на осмјех.
Шок старе муслиманке сигурно није био случајан, јер само у јуну и јулу деведесет друге Неретвом је отпловило неколико стотина Срба уморених на најбруталнији начин.
Напокон стижемо тачно у заказано вријеме код команданта четвртог корпуса тзв Армије Босне и Херцеговине.
На улазу се упознајемо са Алијом Гаковићем, који себе назива полуквалификованим муслиманом.
– Жена ми је Српкиња, а и скоро цио живот сам провео радећи у Србији…имам велики број пријатеља Срба…
И код Алије као и код осталих се напрасно јавила носталгија за својим пријатељима и комшијама који су напустили своја огњишта бјежећи, пред репризним временима Другог свјетског рата.
Човјек из обезбеђења нас обавјештава да морамо мало сачекати јер се код команданта Сулејмана Будаковића, бившег капетана ЈНА из Сјеверног логора, налази капетан америчке авијације Мајк Рединг, да би се прецизно одредиле тачке за бацање помоћи из ваздуха, јер им неријетко пакети залутају или на српским или на хрватским положајима.
Дан раније борци легендарног херцеговачког команданта Новице Гушића, који свакодневно са камених обронака као нијеми посматрачи прате сукоб дојучерашњих савезника, причали су ми како редовно иду у лов на америчке пакете улазећи понекад у дубина фронта који контролишу муслимани.

Једном су, враћајући се натоварени тешким пакетима набасали на старијег изнемоглог муслимана како безуспјешно покушава да на леђа забаци за њега претешку врећу брашна.
Хајдуци су се погледали и праснули у смијех одлучивши да помогну непријатељу који ће их поново за неколико сати посматрати преко нишана.

Сви који нису окрвавили руке

Кроз тамни подрумски лавиринт улазимо у команду Четвртог муслиманског корпуса.
У омањој канцеларији команданта Сулејмана Будаковића у полумраку под свјетлошћу свијећа дубоко под земљом: ван домашаја хрватске артиљерије, креирала се ратна стратегија Алијиног Четвртог корпуса.
Ипак, мрак и свијеће на нас нијесу оставиле неки значајнији утисак јер смо знали да команда мора имати електричну енергију како би се напајао систем везе.
Бивши официр славне Брозове армије, за ког сам још раније сазнао да се у мају деведесет друге одметнуо из касарне Сјеверни логор отевши командно штабну кампањолу са системом везе, са типичном војничком укрућеношћу се поздравио са нама, показујући нам помало театралним гестом гдје да сједнемо.
Излажући тренутну ситуацију на мостарском ратишту, господин Будаковић је нагласио да се налазе у веома тешком и незавидном положају, да од априла нема воде и струје, да су залихе хране на измаку, да хуманитарна помоћ нередовно стиже јер Хрвати једноставно не желе да је пропусте преко својих територија, а и када то учине конвоје прво темељно очерупају, пропусте уље и брашно а остало задрже за себе.
– Што се тиче тактичког положаја и ту смо скоро у безизланој ситуцији. Практично се налазимо између два агресора, с тим што српски агресор тренутно мирује док Хрвати по сваку цијену настоје да очисте дио десне обале града коју ми контролишемо што су и потврдили, вандалским рушењем Старог моста.
На моју упадицу да појасни појам „српси агресор“, командант Будаковић је одговорио да се његова Армија бори за унитарну државу у којој ће равноправно живјети сви који то буду желели.
– Ипак Срби су аутохтон народ на овом простору и до скоро су били у већини, зато не могу да прихватим Вашу констатацију да неко може бити агресор на сопственом огњишту, – одговорио сам му изненадивши и њега и његове сараднике, након чега је у просторији настало комешање.
Послије краће паузе поновио је малопријеђашну фразу о унитарној грађанској држави у којој ће моћи да живе сви они који по њему нијесу „окрвавили руке“. Вјероватно „случајно“ заборавивши на оне који су скоро годину дана Неретву хранили српском крвљу.
Да би разбио већ напету атмосферу, повукао је паралелу између „прошлог“ рата мислећи на борбе са Србима и овог са Хрватима који дефинише као геноцид над муслиманима у долини Неретве од стране ХВО-а и Војске Републике Хрватске.
– Рат са Србима се у многоме разликовао од овог, био је прави војнички, ми смо од стране Хрвата били инструметализовани у борби против Срба. Хрвати су извршили етничко чишћење Стоца, Чапљине, Дубравске висоравни (простор између Мостара, Чапљине и Стоца), западног дијела града. На простору који контролишу Хрвати остало је можда неколико стотина муслимана, које према нашим сазнањима држе у приватним логорима.
На крају сам га упитао: Да ли поново може да заживи савез између муслимана и Хрвата?
– Бар што се мене тиче – никада, био је категоричан командант Будаковић, наводећи на крају да геноцид који је спровођен над Србима у Другом свјетском рату, сада Хрвати врше над њима.

Обрезане Арканове делије

Идући према Шантићевој улици у којој се воде даноноћне пешадијске борбе, наилазимо на борбу пса и мачке око празне конзерве у којој мачка није устукнула пред, за њу неколико пута јачем, непријатељем.
Мало даље испред јавне кухиње покушавам да фотографишем ред за храну. Одједном у објективу видим типа, црвене косе накостријешене као слама, с огромним устима и брњицом на лијевом уву, као да је из Аладинове лампе изашао, упереног пиштоља умом правцу, како запјенушано виче:
– Не сликај, убићу те!
Водич и полуквалификовани муслиман Алија, који нам се у међувремену придружио, брзо су реаговали притрчавајући му и објашњавајућу да имамо сва потребна овлашћења лично од команданта корпуса.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: