Божић и самоћа

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

Миленко из Власенице је до јуче и сам ретвитовао презрене пријетње „Босанчугама“ – јер сви његови другари програмери и колеге са посла некако слиједе оно што Велибор из Куршумлије твитује. Сада, док помаже брату и оцу, Миленко не размишља о томе да ли му се ове ципеле-патике слажу са јакницом од лажне коже са лажним крзном. На њему је стари очев комбинезон ВРС. Довео је и дјевојку из Београда Весну, која је рођена у крајишкој породици, из Инђије. И она се првог дана нећкала око свог мјеста у тој средини, али већ како је осванула у кући, тако се пресвукла у домаћицу и у похабаном (некада модерном) џемперу, црној тренерци и розе дебелим чарапама износи кромпирушу и кисели купус Миленку и Радивоју који пазе да им се под плећкама јагњета на ражњу не појави ватра. Иако то крије као змија ноге, и Велибор из Куршумлије (тј. са Звездаре) очекује посјету своје родбине. Надишао је он паланку и Србију, национализам, гусле и трубу, шајкачу и кавурму, али му је некако још увијек драго када му донесу погачу, још топлу, ајвар, сланиницу и када се окупе на Бадње вече или сам Божић. Није да он то цијени, него онако… има нешто ирационално у човјеку.

Сам у кући

Културе по некој инерцији још дуго живе унутрашње импулсе запретене у себи, чак и када престану да носе основни тон и садржај метафизике којом су настале. Тако некако и данас, чак и у западној култури, кроз све копрене „конзумолатрије“, провејава културно памћење хришћанства које каже: човјек на Божић не треба да буде сам. Кроз сву хладну усамљеност милијарди у којој се ужива и којој се тежи, коју читава цивилизација подржава митом о индивидуализму, проникне клица тог хришћанског убјеђења. Парадоксално, али свијет који живи контролисану, тј. политички мобилисану самоћу заспе сваког децембра своје програме екранизацијама Дикенсове топле божићне приче, Гринчом и дјечаком који није сам у кући. Но повремена сјећања не спасавају ствар.

Човјек је до Христа био сам и заувијек би остао сам да Син Божији није постао човјек. Јесте, гледао би он Бога из свога амбиса и Бог би њега гледао са своје свевидеће Висине, али између њих би и даље остајала провалија коју прелазе анђели када силазе и пророци кад узлазе Богу.

Но она би и даље била ту. Па ипак – Ријеч и Смисао и Син Бога живога постао је човјек. Што значи да ни човјек више није прашина, честица упућена на Бога већ честица у коју се може смјестити Божанство. А јасно је да је једна таква честица огромна – по Ономе који је и сам био у њој. Дакле, човјек више никада није „само честица“.

Сав сукоб између Цркве и Мегалополиса догађа се због природе човјековог бића. Мегалополис дресира човјека да буде само и једино биочестица – њему је усамљеност милијарди најважнији ресурс којим располаже. Тек са осјећајем празнине и бесмисла, човјек је спреман на било који компромис, само да не буде усамљен. „Страх од несавремености облик је страха од самоће“, записаће у „Похвали несавремености“ Мило Ломпар. Ишчупан из црквеног и народног предања, човјек-биочестица нужно је сам. Предање, ток, „традиција“ – већ је извјесно друштво у коме јеси. И не макар какво. Предање као завјетно памћење одабира најбоље или бар оно најбоље у просјечним. Отуда је друштво предака непријатно друштво за човјека који више нема потребу да буде добар.

Било зато што вјерује да је добар такав какав јесте, било зато што вјерује да је доброта само контекстуална измишљотина, „конструкт“ једног друштва. Погледаш Светог Саву или Карађорђа – јасно ти је да то нису људи чија је врлина „конструкт“. Зато помахнитале биочестице и вриште: никако не гледати у претке, ни у њихове обичаје, нити у памћење свијета у коме је врлина постојала. Бити само сам, са својим, а заправо туђим фантазмагоријама. Јер докле си на твитеру и докле хорски презиреш бадњак, ниси сам.

Самоћа и усамљеност

Хришћанство познаје свештену самоћу, монаштво, али не и усамљеност, апсолутну изолованост, деградацију у статус биочестице. Не само да је у друштву са монахом увијек читав један свијет сачињен од истих бића супротних воља и дејствовања (анђела и демона). Монаштво никада сасвим не губи везу са онима за које се моле по градовима и селима, по свему ономе што чини полис и политику. Од аријанства преко иконоборства и унијатства, монаштво је долазило из пустиња у градове не по својој вољи већ по хришћанској обавези да свједочи Истину. Јер нико, укључујући и монаха у најудаљенијем светогорском скиту, не спасава се сам. Сви смо Тијело Христово. Самим тим не можемо никада бити више апсолутно усамљени, ни када смо сами.

Постоји једна знаменита сцена из космичке и историјске драме зване „историја Српске православне цркве“. Наиме, 1380. на престо наше цркве изабран је патријарх Спиридон, јер је његов претходник, патријарх Јефрем, пожелио да се врати монашкој самоћи. Ипак, када се 1389. упокојио Спиридон, непосредно пред Косовску битку, на катедру се поново враћа Јефрем. Управљао је Црквом до у ужасна времена славе и стрепње, до 1392, када је изабран патријарх Данило III. Не случајно, свети патријарх Јефрем празнује се истог дана када и косовски мученици са сабљом у руци – на Видовдан. Било да живимо или умиремо, да самујемо или се дружимо, у Христу и Његовој Цркви јесмо.

Божић је. Ускоро ће и Нова година. Миленко из Власенице пјева загрљен са рођацима Бају Малог Книнџу. Велибор оставља чинију чија сјеменки. Можда је за његову мацу „вискас“ добро рјешење, али маца се не сјећа како је диван био Бадњи дан некада, у селу поред Куршумлије. Не сјећа се ни Божића када су сви на окупу. Сутра можда неће ни жељети да се сјећају себе од некада, себе од Божића, али бар данас и грађани глобалног псеудополиса живе у друштву оних који су их жељни. Породице, српског народа и Богочовјека.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: