Божић и смрт мале птице

Пише: Небојша Јеврић

Божић је.

Хучала небеса.

Силазили су на реку, на извор Миљацке, анђели бивши.

Док је напољу падао снег покушавао сам да утешим Тању Кењић, моју другарицу од девет година. На Палама није било струје, а напољу су се као увек за Божић дешавала чудеса.

Угинуо је Кићо Канаринац, њен канаринац, као и она – избјеглица из Неђарића у турској викендици на извору Миљацке.

Узалудно смо целог дана, тог дана, тражили храну за њега, њен отац Миро и ја.

Људи су нас збуњено гледали: о, ко је још видео усред рата, док у Сарајеву свјеже крстаче са гробова скидају да би се људи угријали, док се хљеб од жира по древним рецептима спрема, да неко тражи храну за птице.

У колима у која смо навукли последње што је преостало из куће Кењића у Неђарићима није било места за Кићу Канаринца. Донио сам га до Пала, држећи испружену руку са кавезом кроз одшкринуто стакло .

Канаринац је угинуо.

Да је утјешим сву ноћ сам смишљаљао најљепше бајке, молећи се да ми поверује.

Била је дуга Божоћна ноћ и чудесно су хујала небеса.

Изашао сам на снег и од снега направио малог белог слона.

Ово није прича о везировом слону, ово је прича о једном малом белом слону од снега којег сам те Божићне вечери Тањуши поклонио.

„Треба да научиш да се радујеш!“ рекао сам јој.

„А како се радује?“ питала ме моја велика мала Тањуша.

Ја сам јој на сточић ставио крај узглавља слона од снега.

„Прије него што се отопи, овај слон ће ти испунити три жеље. Битно је да само довољно јако пожелиш“

„Али ја не знам шта да пожелим.“

„Размисли“, рекао сам јој, угасио свећу и изашао из њене собе.

Сутрадан сам је ујутру нашао како пешкиром брише барицу воде са стола. Све што је од слона остало.

„Знаш“ рекла ми је“ ја сам заспала пре него што сам успјела да се одлучим шта да пожелим“.

Питала ме је једном њемачка новинарака – откуда ја писац бајки у рату.

„Госпођо „ рекао сам, зар ви не знате како је писац „Малог принца“ Егзипери завршио. Зар ви не разумете да су у рату бајке много потребније него у миру?

Једино у бајкама добро побеђује. Да ли ви знате зашто су се нама Сербима одушевљавала браћа Грим?“

Гледала ме је водњикавим зеленим очима ,док јој је у дрхтавим рукама догоријавала америчка цигарета, и ништа, баш ништа, ни о мом народу, ни о мени није јој било јасно.

Пожелио сам да јој причу о Тањуши и малом белом слону испричам.

Нисам јој испричао.

Обична девојчица би пожелела да оживи и канаринца.

Тања није могла да се одлучи кога од очева њених другара који су остали мртви у Неџарићима, коју тројицу да пожели да се врате.

А на канаринца је заборавила велика моја мала Тања.

Од шест стотина Срба који су бранили Неђариће три стотине их је погинуло.

Тања је учила добро, као избегличко дете, постала грађевински инжињер. Живи у Бару. Има сина Вука који мене са дугом седом брадом зове Деда Мраз.

Којем ђед Миро прича моје бајке.

Тања и ја о Неђарићима и Кићу Канаринцу, о малом слону од снега никад не причамо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: