Божићна побуна и политичке околности
1 min read
Увертира
Јесмо ми народ који је најпоноснији на своју историју, јесте да историју треба оживљавати из дана у дан, окренути младе генерације историјском сазнању, али не можемо живјети у историји. Ако останемо заробљени у раљама историје, постадосмо само фолклорно друштво, а кроз неколико вјекова вјероватно и мит. Било би лако окренути се визијама и будућности, да не постоје особе које даноноћно раде на томе да историју искриве, и да не постоје инжењери изопачених умова. Зато ћу опет, ни први, ни последњи пут црногорској јавности, макар оном дијелу који има уши умјесто опанака и очи умјесто кликера, подарити оно што заслужује, а то је истина. Оно што ме је натјерало да пишем о овоме јесте серија, која се емитију на телевизијском програму масовног затупљивања и обезглављивања, „Божићни устанак“. Први мој осјећај док сam гледао епизоду ове серије био је да је комплетна екипа ДАНУ-а на предвођена Аџићем и Растодером написала сценарио.
Мора се узети у обзир да је сепаратизам у Црној Гори почео 1851. проглашењем Црне Горе за књажевину и одвајањем духовне од свјетовне власти у Црној Гори, актом књаза Данила. Тим актом, макар не у том тренутку, није отворен пут стварању нове нације у Црној Гори. Али је створен пут дводржавља, из тог дводржавља временом ће се развити и двонационалност, а из двонационалности временом ће се развити отворена србофобија. Према томе јесу се књаз Данило и краљ Никола осјећали Србима, нити се доводи у питање да је то била демагогија. Чињеница је да су они имали тај осјећај и да је то нешто што се не да одглумити, а познато је да постоје и писани документи који то поткрепљују.
Оно што је било приоритетно за краља Николу јесте очување власти, односно конкретно, деспотије. Сходно томе се може закључити да није рефлоктовао стварање новог идентитета, већ, понављам очување власти. Уколико се може створити уједињена српска држава са њим на челу у толико боље, уколико то није могуће, он је желио да се Црна Гора, макар док је он у животу, територијално рашири што више. Припајањем Херцеговине, до Неретве, до Мостара, до Дубровника до Скадра и сјеверне Албаније на другој страни и да се формира Приморска српска краљевина, чије би он био краљ. Али он није био спреман ни ментално ни физички да учствује у неком формирању уједињене српске државе. Међутим анализом књижевних дјела, бесједа и говора које је он одржао, анализом школских програма који су у Црној Гори били у употреби од 60-их година 19. вијека па до 1916. године, евидентно је да је код дјеце, омладине и код народа развијан Српски национални осјећај, без резерве.
Кардинална грешка краља Николе је била та, што у јануару 1916. Црну Гору није напустио са војском, да је он следовао примјер свога зета краља Петра I ослободиоца, без обзира на лоше односе међу њима. Дакле да је извео већи дио црногорске војске из земље која би се повлачила албанским приморјем, од Скадра и Медова до Љеша, до Драча, до Валоне, и та би голгота била много мања. За разлику од војске Краљевине Србије, црногорска војска не би морала прећи тако дуг пут преко Косова и Метохије, Чакора и Проклетија. Краљ је могао извести војску у Грчку и појавити се као потпуни правни суверен своме зету краљу Петру. Међутим он је напустио земљу не повлачећи војску за собом, и самим тим себо потписао политичку пресуду.
„Јевропски краљ“
Будући да се ради о већ два формирана идентитета, природно је за људе који имају Српско осјећање, да детонирање краља Николе и одлуке Подгоричке скупштине узимају за природне. Међутим са становишта оних који сматрају да црногорска нација постоји 1000 година, што је бесмислица, за њих се ради о класичном акту анексије Србије. Из свих доказа и извора је очевидно да је краљ Никола имао претензије на Александров трон. Али како све бива у свијету, ниједан савез, ниједно удружење не пролази без игле и конца доктора Франкештајна, па тако и идеја о великој српској држави није могла проћи без тога. Да су водеће стране силе биле вољне, спремне и убијеђене да је јединствена српска држава требала да буде предвођена краљом Николом, тако би се и десило. А да се то и десило, прва препрека на коју би краљ Никола наишао јесте, поштовање слобода, а поготово политичких. Краљ Никола је био деспот, апсолутистичко-патријархални владар који би се у изобиљу народа и народности, и политичких неистомишљеника изгубио. Једино можда решење свега тога, за њега, би било оснивање казамата за политичке затворенике као попут Грможура. Краљ Никола као владар који је сматран за господара сваком грађанину у Црној Гори, који је у сваком тренутку могао да оде у кућу код било којег грађанина и са њиме да буде на „пер ту“ односно на „ТИ“, није умио да влада ако нема апсолутну власт. У уједињеној држави, политичке партије би неуморно позивале на поштовање уставности и законитости, у том односу би дошло до мимоилажења краља и Владе, краља и странака, и у том сукобу он би вјероватно остао без трона, а могуће и без живота. Чак и у Црној Гори када је, у том тренутку Књаз (1905), донио Устав којим је себи да широка овлашћења, ипак је увођењем институције, парламента, своја овлашћења морао да сузи. Чак је и у том Уставу било написано да Народна скупштина не може да изгласа неповјерење Влади, него само књаз/краљ. Без обзира на Устав, он је дошао у сукоб са опозицијом, Народном странком, која се строго држала уставности, и на крају је морао да је забрани 1907. године и да забрани излажење листа „Народна миса“ у органу Народне странке који је штампан у Никшићу. И на примјеру Књажевине је показао да не може бити уставни владар. Краља Николу уз све његове врлине и мане не треба блатити, већ ствар сагледати само рационално. Његова владавина у једном тренутку постаје анахрона, тако да и сам краљ постаје политичко-технолошки вишак наше историје. Његово уклањање је било неминовно, при чему постоји диреткно отворено питање да ли је краљу требало гарантовати неки двор, пристојан живот, достојан једном краљу и издржавање, али просто он није био спреман на такву солуцију.
Као и када је уједињена Њемачка 1871. године она је постала федерална држава, али је пруски Цар постао и Њемачки Цар. Сви они принчеви укључујући и краља Баварске нису морали да абдицирају, већ су могли да се задрже у дворовима док их је царска федерална каса финансирала, али они више нису имали реалне власти.
Након слома Њемачке и Аустро-Угарске у новембру 1918. године, дошло је до пробијања солунског фронта као и улажења восјке Краљевине Србије у Црну Гору, самим тим и у Цетиње 4. новембра 1918. године. Већ 1916. и 1917. године да не помињемо 1918. у Црној Гори је стваран и ојачаван комитски покрет поготово на сјеверу Црне Горе. А тај комитски покрет УГЛАВНОМ није био сепаратистички, и поред тежње за ослобођењем, покрет је тежио и за уједињењем са Србијом у случају побједе савеза Антанте.
Међутим док је већина народа у Црној Гори тежила уједињењу, постојала је једна омалена и крња група људи (углавном у Цетињу и његовој околини, мада и у Ровцима иако није познато зашто, јер краљ Никола није ништа урадио за Ровца у поређењу рецимо са Катунском нахијом која је имала шта да брани, официрска и чиновничка мјеста. Катуњани нису били уставно повлаштени, али је то било де факто, дакле народ из Цетиња, Бајица, Његуша, Чева, Ћеклића, Цуца и Бјелица као и исељени Катуњани у Никшићу гдје их је краљ Никола колонизовао) која се противила томе.
„Не, божја ти вјера, Мандушићу! О јунаштву ту не бјеше збора.“ -Латински апетити
Улога Италије у онемогућавању уједињења Црне Горе и Србије, у стварању југословенске државе је незаобилазна. На самом почетку Првог свјетског рата Италија је била независна, штавише она је била чланица тројног савеза. Савеза које су формирале Њемачка, Аустро-Угарска и Италија 1882. године. Али се временом да су снажне италијанске аспирације биле супортоне аустријским, много прије Првог свјетског рата. Претензије Краљевине Италије су биле рефлектоване на подручја Далмације, Истре и албанске луке Валоне, која је гле чуда контолор уласка у Јадран и изласка на Медитеран. Италија је такође претендовала томе да Црну Гору учини сателитском државом, да створи Велику Албанију. У томе се интереси Рима и Беча поклапају, али оно гдје се они мимоилазе јесте питање протектората над Великом Албанијом. Сходно томе Рим одаје снажан утисак жеље за тим протекторатом, оно што је познато јесте да су Италијани третирали читаву обалу источног Јадрана као „MARE NOSTRO“, или у преводу на српски језик, наше море.
Специјално мјесто у обавјештајној мрежи која је била распрострањена Црном Гором,а поготово приморјем, заузима ботаничар Антонио Бандачи. Мало изнад нормалног, али да, обавјештајац министарства војске Краљевине Италије са префиксом ботаничар. У књизи „Врата Балкана“ извјесног, нашег ботаничара са нацистичким убјеђењима, Вукића Пулевића објављена су неколика приказа о Црној Гори. Између осталог и то да су Црногорци потомци Илира да су најближи Албанцима и да, и Црна Гора и Албанија морају ућу у акциону зону Rима.
Из овога се да закључити, што је наравно и доказано кроз каснија дјеловања Италије, да се њени интереси итекако били везани за осамостаљивање Црне Горе, односно онемугућавање уједињеној српској држави излаз на море. А да ствар буде још интересантнија једини капитал који је ушао у државну касу Црне Горе, макар на легалан начин, између Берлинског конгреса и Балканских ратова јесте италијански. Док су капитали: руски, њемачки, аустријски, британски… били незаинтересовани. Од италијанског капитала 1903. године почиње да се гради барско пристаниште и у том тренутко се тајно формира „Анонимно барско друштво“ на чијем челу је био Конте Ђузепе Волби, који ће постати и члан Великог фашистичког савјета у доба Мусолинија. У том тренутку он је још увијек био млади приватни предузетник, али под покровитељством Италијанске Владе. Овај капитал ће изградити барско пристаниште, трасирати пругу Бар-Вирпазар која уопште тада није постојала, отвориће фабрику дувана звану „Дуваномонопол“ у Подгорици и успоставити паробродски саобраћај на Скадарском језеру. Гледано суво економски уносни италијански капитал није имао никаквог профита. Малочас поменуто „Анонимно барско друштво“ је постојало и дјеловало све до капитулације Италије 1944. Оно што је мање познато јесте да је барско пристаниште имало екстериторијални статус. Дакле ту није могла ући црногорска полиција, а богами ни касније полиција Краљевине Југославије. Формално то није био дио Италије, али фактички јесте. Оно што је занимљиво јесте да је од осивања па до гашења ово друштво било константно и непоправно у минусу. Али је Италијанима, који су га финансирали, било неопходно као и цијели црногорско приморје које је њима представљало огромну драгоцјеност. Оно од чега проповједачи ове новопласиране историје бјеже јесте да су Бар ,Улцињ, Вирпазар, Будву и Скадар у децембуру 1918. године били окупирани од стране Италије. Вјероватно би се од овога отишли и даље, али Француска (и француска масонерија) која је била покровитељ југословенског пројекта то није дозволила.
„На божићно јутро, снено и мутно“
У Котору су се стационирале француске и америчке трупе, а Француска и САД су биле наклоњене југословенској идеји. Велика Британија je према краљу Николи имала непријатељски став, и Француској је фактички дала пуну иницијаттиву у преобликовању и прекројавању Балкана. Сада са једне стране имаму једну ствар која је била ријеткост у историји, да су интереси Париза и Лондона идентични, док са друге стране имамо Италију као једину силу побједница савезница, која је жељела супротно од других да Црну Гору одвоји и да за себе узме што је могуће већи дио источног Јадрана. Али упркос том савезу Италију у априлу 1915. године објављује рат Њемачкој и Аустрији. Прије објаве рата својим бившим савезницама италијанска Влада ће у Лондону склопити тајни споразум са британском и француском Владом.
Лондонским споразумом Италији је гарантовано да ће у попису своје имовине убројати: Истру, Крк, Цес, Задар, Дрогир, Сплит, Шибеник тј. читава област Далмације од ушћа ријеке Зрмање укључујући чак и Книн и Обровац, све до ушћа ријеке Цетине на југу. Све је ово могло бити још и горе да се ЦАРСКА РУСИЈА није успротивила даљим концесијама на рачун Италије. После Првог светског рата постало је јасно да се такви захтјеви Италије не могу остварити јер би то довело до сукоба са Краљевином СХС. Мета за поткусуривање у притиску Рима над Београдом да се испоштује лондоснки споразум, је била црногорска територија.
Оно од чега месије фашизоидног црногорског покрета бјеже и неће да признају јесте, да је ова иста Италија финансирала Божићну побуну. Поготово Јована Пламенца бившег Министра просвјете и црвених послова, који је учествовао у стварању сепаратистичко-терористичког покрета да би само дан прије његовог избијања, херој избјегличке владе преко Скадра и Медове пребјегао у Италију. Побуна је избила на простору Бајица и одатле се проширила на простор Његуша, Цуца, Бјелица, дјелимично Чева, Бокова, Ђиновића и Косијера, у селима која гравитирају Цетињем. Побуњеници напaдају 7. јануара 1918. град Цетиње. Али на несрећу дилетантских група,у граду се налазила јединица Народне гарде, омладина црногорска и неки мањи одреди српске војске. Тако да послије тродневних напада одметничке групе, која је била под командом бригадира Крста Зрна Поповића, покушај побуне је засутављен. Устаници се после тога разбијају по брдима, одају хајдучији, а неколицина њих је побјегла у Котор који је у том тренутку био под међународном заштитом.
Дјелови отпадничке јединице који су били по брдима око Цетиња, наставили су борбе у виду герилског начина ратовања, све док неки нису изгубили животе у тим окршајима или се добровољно предали. Да је ова побуна била онаква данас представљају истинофоби, она би наишла на масовни одазив народа, што овдје није случај. Чак је и стара Црна Гора била подијељена. Ријечка нахија, изузимајући села Боково, Ђиновићи и дјелимично Косијер је масовно била за уједињење. И став Ријечке нахије је био дијаметрално супортан ставу већине становника Катунске нахије. Љешанска нахија је махом била за уједињење, док је у Црмничкој нахији владала подјела. И поред те подјеле у Црмничкој нахији, тамо није дошло до борбених окршаја као у Катунској нахији.
Узалудне муке да се то оповргне, у том тренутку у Црној Гори влада апсолутно већинско Српско национално осјећање. Да се и сам Крсто Поповић осјећао као Србин у ширем смислу значења тога, постоји и доказ. У Белгији у тренутку док је он боравио тамо као политчки прогнаник, у Лијежу 1929. године му је издат пасош гдје је у рубрици за националну опредијељеност (de nationalité), руком уписано Србин (les serbe). Апсурдно је и помислити да је белгисјка администрација уписала нешто против његове воље, ипак је Белгија једна од колијевки демократије.
Наставак фарсе
Занимљиво је да су се одметници као овакви, успјели одржати све до 1929. године када је и последња група њих заустављена у околини Колашина. Углавном побуњеници из те групе су били Булатовићи.
У лудилу које је задесило побуњенике, јер им народ није прилазио, очајнички се хватају за сваку сламку нечовјечног бивствоања убијајући од Цетиња до Колашина угледне грађане који су били за уједињење. Преостале чете одајући се ширењу својих идеја преко нишана попримају чврсте оквире разбојничког. Од тродневне побуне сепаратистичке групе, која је створена као политичко оруђе је настао мит. А то митско рођење догодило се у тренутку политичког експонирања Славка Перовића. До оснивања ЛСЦГ, односно до почетка масовних ширања фашистичких идеја о србофобији, помена а камоли размахивања Божићном побуном није постојало. После тродневних уличних окршаја и након пораза сепаратиста испред Биљарде је подигнут споменик на мјесту гдје је сахрањено 30 младића која си бранили Устав, односно интересе Црне Горе у том тренутку. Споменик борцима јединства подигнут је 1924. године. Када је Црна Гора несрећне 1941. године била окупирана од стране Италије, тај споменик је удруженим снагама фашистичких јединица и локалног грађанства (сепаратисти), које је Италијане дочекало широко раширених руку са приганицама и медом, порушен. И дан-данас су земни остаци како наш народ воли да каже, два метра под земљом, а на мјесту гдје је био споменик жртвама терористичког напада, стоје лијепо посађене орнаментске биљке. Када је ријеч о судбини ових Комита, јер је већина њих избјегла преко Скадра и Медове у Краљевину Италију, пошто је побуна угушена. Стационирали су се у областима Напуљског залива, Гаета и Формиа, гдје се образовани одреди са свега 1500 избјеглих сепаратиста. Чак је италијанска Влада закључила споразум са Владом Јована Пламенца да црногорску војску у егзилу издржава. Овај уговор је потписан у априлу 1919. године. Али наравно чим се краљ Никола упокојио 1. марта 1921. године, италијанска Влада је одлучила да распусти ова два црногорска гарнизона у егзилу. Након одлуке Владе Краљевине СХС о амнестији ових побуњеника, огромна већина њих преко 90%,се вратила назад. И остали су се могли вратити, али су се плашили, да ли нових власти, да ли су убили некога невиног, на конкретним случајевима се то зна. У бојазни од нечега, преостали дио побуњеника се раселио по свијету, неко у Француској, неко у САД-у, неко у Аргенитини, а неки су остали у Италији. Чињеница је да се Крсто Поповић вратио у Црну Гору доста касно, чак 1932.; и тада послао писму краљу Александру, исказивајући му своју лојалност. У складу са законом о амнестији, Бригадир Поповић није био затворен већ амнестиран.Чак се и Јован Пламенац вратио, много прије Поповића, 1925. године у Београд, а већ је годину дана касније постављен за отправника послова Краљевске Југословенске амбасаде у Прагу.
Све у свему, оно што се да закључити са стране политичког аспекта, да је Божићном побуном започета етапа расрбљавања Цетиња. Темељи идеје о потискивању заједнице Срба, која је на снази данас, почетке има у побуни у времену трајања Рождества Христовог, православног празника, који шири мир, слогу и љубав.
Започета је етапа удаљавања нашег народу, започета је етапа затирања српског осјећаја наших предака и етапа претварања Црне Горе у антисрпски центар. Када се мало размисли, питање је да ли би се са данашњом идејом, сложили и тада најзадртији представници овог покрета. Кривца за претварање Црне Горе у послушну марионета, новог свјетског поретка налазимо у дезинтеграционим процесима, односно у процесима јединствене државе. Фракциона група, квантативно незначајна, која је бацила сјеме клице дводржавља и сепаратизма, одшкринула је врата упливу свјетске силе на овом простору.
Гранде финале
Оно што се мора нагласити за Божићну побуну јесте да се свеукупан број погинулих у периоду од 10 година, кроз пропагандске режиме и фашистичке идеје упорно увећавао. Оно од чега плагијатори и фасификатори истине бјеже јесте бројка од 2000 укупно погинулих са обије стране. У периоду од 1919. до 1929. у Црној Гори није дошло до масовних побуна, није дошло до масовних убијања, до расељавања, прогоњења ни са једне ни са друге стране.
Као главни аргумент квази-патриота узима се нелегитимност Велике нардоне скупштине у Подгорице 1918. године. Али може ли се замислити рушење иједног поретка у парламнету? НЕ! Промјене се догађају у народу, и долазе од народа. У Подгорици су се окупили слободномишљеници, представници апсолутне већине народа. А ако нас већ вуку за језик, зашто се мало и не окренуна оснивање АВНОЈ-а и формирање револуционарних органа власти, када се супсендовао Устав Краљвине Југославије из 1931. године. Онда имате сепаратисте Мила Ђукановића са њим на челу који флагрантно крше Устав СРЈ за који су и сами гласали. Прва ствар је била увођење своје монете, марке, 1999 године. Друго, имате разградњу савезног МУП-а и формирање независног, па онда и паравојске, па суспендовање савезних прописа.
Него да се вратим Божићној побуни, у периоду од 1919. до 1941. који тровачи народа узимају као прекретницу откровења 1000 година старе црногорске нације која затире српски национални осјећај, апсолутна већина народа је била за уједињење. А то доказују и политичке партије из тог периода, које су махом биле за уједињење. Дакле није постојала ниједна политичка партија која је безрезервно тежила издвајању Црне Горе, што није случај у Хрватској. Чак и Црногорска федералистичка партија се залагалу за федерално уређење Југославије. Да је народ желио иступање Црне Горе из заједнице, постајала би и таква партија која би бранила те интересе. Чак и ови Комити нису били за потпуно издвајање Црне Горе. Осим антицрногорца и издајника Секуле Дрљевића и групе окупљених особа око њега.
Са професором Предрагом Вукићем разговарао Лука Јанковић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ako našoj gluposti kraja možda i ima, e tvojoj vala nema!
I što je najgore, nijesi ti obična budala, već si ona posebna, nadobudna!
Ti još i vjeruješ da nijesi budala nadobudna!
Srbija-Sumadija I Raska.Tolika je Srbija.Ostalo su dobili na ideologiji ‘srpstva’ ,izmisljene kategorije 19 vijeka(to nijedan drugi narod ne poznaje).I naravno crkva koja je pripadnost sekti,bilo ortodoksima, bilo katolicima ,proglasila za pripadnost narodu.Gluposti nasoj nema kraja..
Dake profesore Adzicu,rekli bi u skoli dok sam ja isao sjedi 1!
Trazi se naucno opovrgavanje ili suceljavanje napisanih tekstova,a ne istorisko stablo porodice,i umjesto odgovar navedeni tekst.
Ima takvi slucajeva i ovdje u Njemackoj,tako bila je tema 3 sata na TV ARTE o NACITIMA I ARIJEVCIMA,izmedju ostlog kaze jedan koji u potpisu ima DR na temu Hitler i ovo ,parafraziracu. „poznato je da su Arijevci stigli sa zvijezde Aldebaran,i to sa nimalo sumnje on tvrdi,pa navodi dalje sve po redu,Hitler mu je osnovni vid izucavanjsto nije zbranjeno i nije date manije poznata,jedino ima malih problema sa porijeklom ARIJEVACA.Taj trosatni snimak ima i na ARTEa vjerujem i na yotube ,u koliko neko misli da izmisljam.Jedino „uvazenog „naucnika niko ne zaposljava na UNIVERZITETU ili skoli svejedno,normalna drzav dopusta da se ljudi bave naukom ,ali ne i da vaspitavaju djecu.Kod nas to nije slucaj,a vi ste za to najbolji primjer.
Kao se pisu knjige valjda se zna,ko te vase knjige cita i da li ih cita je veliko pitanje,mozda vama to sluzi kao zivotna egzistencija,vjerovatno je tako,ali to nema veze sa naukom i visokim skolama u svakom slucaju.
Ima korist i od vas na ovom portalu,lijepo se zabavljamo,ali i tu ne treba pretjerivati,u nadi da ce redakcija to na vrijem shvatit,ne kao ucesnika u raspravi ,nego kao aktera nekakve istorije Liberalnog saveza ,(posto tamo nijeste nista radili), i naucnika,koji sasigurno nijeste!
Аџићи из Ђиновића су поријеклом Срби из Пиве. Потомци су лопова Вукосава Аџића који се након једне крађе сакрио у Ријечку нахију, док су му три рођена брата остали у Херцеговини. Ево како то описује етнолог Андрија Јовићевић у књизи Ријечка нахија:
„Од украдених пара није дао дијела ујацима, и они и њихово потомство за дуго су били ијетки на Вукосава и његово потомство због тога. Можда су те паре и учиниле, да се Вукосав не поврати код браће, да и њима не дадне дијела. Од тога Вукосава воде поријекло Аџићи у Ђиновићима и сви су се раселили из Студеног Дола, као и Латковићи; од она три брата у Пиви воде поријекло Аџићи у Пиви; а Аџића има и код Книна, који су изостали тамо од оних који се тамо иселише. Ово је могло бити прије 180 год., јер Аџићи броје до Вукосава 7 пасова.“
Novak ADŽIĆ
UMJESTO RESPONSA UVAŽENOM MOM CETINJANU GOSPODINU PREDRAGU VUKIĆU I NJEGOVIM ISTOMIŠLJENICINA.
Crnogorski državotovorni i nacionalno oslobodilački vojno-politički otpor, manifesovao se i u Pivi (1919-1923). O tome svjedoči i ovo što prezentiram. Vrlo ugledna ličnost iz Crne Gore, a koja je iz Pive, zajedno sa sinom Mihailom (zelenašom i komitom) stala u odbranu nezavisne Crne Gore, bio je i general crnogorski Joko Vulov Adžić. Tako da neće biti tačno da je Crnogorski (Božićni ustanak) zahvatao samo proctor “Stare Crne Gore”, kako se to neznaveno ili obmanjivački zna isticati. Evo kratke biografije učesnika zelenaškog otpora protiv srpske okupacije i aneksije Crne Gore čuvenog generala Joka Vulova Adžića iz Pive, kojega su srpski okupatori uhapsili i mučili, te oholo i kukavički vrijeđali okovanog.
ADŽIĆ Vulov JOKO (rođen 1860. godine Piva-starinom iz plemena Kosijeri, sela Orašani i Đinovići, kod Cetinja, odakle su njegovi preci otišli i nastanili se u Pivi- umro u svojoj kući-kuli-u Plužinama 1923. godine), brigadir, general crnogorske vojske, član Krunskog savjeta crnogorske vojske. (Viđeti o porijeklu Adžića iz Đinovića: Andrija Jovićević, Riječka nahija u Crnoj Gori, SKA, 1910. godine.). Predvodio je general Joko Adžić Pivljane na svečanostima 1910. godine na Cetinju kad je knjaz Nikola I Petrović Njegoš proglašavan za Kralja Crne Gore. O tome postoji i sačuvana fotografija, kao istorijski izvor. Objavio je pored ostalih i pokojni prof. dr Slobodan Tomović. Joko Adžić sin kapetana i narodnog prvaka Vula Adžića (1829-1875). O Vulu, Joku i Mihailu Adžiću (sinu Jokovom) viđeti: Istorijski leksikon Crne Gore, urednici dr Šerbo Rastoder i dr Živko M. Andrijašević, “Vijesti”, Podgorica, 2006. knjiga 1, str. 12. Joko Adžić je kapetanski čin stekao u 16 godini i naslijedio ga je od svog oca Vula Adžića. Vule Adžić “napustio je Pivu 1853. godine i prešao na područje Morače. Četovao je po čitavoj Hercegovini. Knjaz Danilo ga je odlikovao 1856. godine, zbog toga što je u klancu Vrataru ubio poznatog osmanskog nasilnika Ahmeta Krvavca. Naročito se istakao 1862. godine, u Drugom Omer-pašinom pohodu, zbog čega je dobio Obilića medalju. Tokom hercegovačkog ustanka 1875. godine, uz vojvodu Lazara Sočicu, bio je glavni organizator Pivljana u borbi sa Osmanlijama. Poginuo je oktobra 1875. godine u bici na Muratovici, u Pivi” (Istorijski leksikon Crne Gore, urednici dr Šerbo Rastoder i dr Živko M. Andrijašević, “Vijesti”, Podgorica, 2006. knjiga 1, str. 12).
Otac Joka Adžića, Vule Adžić bio je poznati junak, istakao se u mnogim ratovima, opjevan je u mnogim epskim ratničkim pjesmama, a njegova smrt je zagonetna-ili je poginuo u borbi ili je ubijen zbog surevljivosti i zavisti od strane jednog pivskog prvaka. Brigadir Joko Adžić bio je komandant durmitorske brigade crnogorske vojske. Učesnik je balkanskih ratova 1912-1913 i Prvog svjetskog rata 1914. do pada Crne Gore pod austro-ugarsku vlast 1916. godine, nakon čega je odveden u austrijski logor Karlštajn, đe se 1918. godine izjasnio za samostalnu Crnu Goru i kralja Nikolu na njenom tronu, odbivši izrićito pomoć tzv. “Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje” (koje je osnovala, finansirara i usmjeravala srpska vlada Nikole Pašića). U logoru Karlštajn izjasnio se protiv deklaracije grupe interniranih oficira kojom se promoviše politika sjedinjenja Crne Gore sa Srbijom. Oslobođen je iz logora maja 1918. godine. Kad se vratio u zemlju bio je protiv politike uništenja crnogorske državne samostalnosti i odbio je da potpiše zakletvu kralju Petru Karađorđeviću jasno poručivši: “Ja sam se zakleo jednom Kralju i ne mogu više da se kunem nikome”. Bio je protivnik odluka tzv. Podgoričke skupštine iz novembra 1918. godine kojima je kralj Nikola nasilno i bespravno svrgnut s crnogorskog prijestola i proklamovano prisajedinjenje Crne Gore Srbiji. Decembra 1918. godine srpske okupacione vlasti uhapsile su i utamničile generala Joka Adžića zbog njegovog protivljenja velikosrpskoj agresiji na crnogorsku državu i zbog činjenice da mu je sin Mihailo Adžić bio u ustaničkom i komitskom pokretu i uz Iliju Kecojevića ustanički i komitski vođa u Pivi. Načelnik nikšićkog okruga javlja 18. XII 1919. godine Povjereniku kraljevske vlade “da je poručnik Ilija Kecojević preko Župe pivske otišao u Purin do- Planina pivska”, te da je “Mihailo Adžić, sin Joka Adžića, sa društvom napao žandarmerijsku kasarnu u Đurevici-kotar Foča, opljačkao je a dva žandarma ubio, pa se povratio u Mratinje, i da ima nameru, da napadne na srez i opštinu goransko”. U tome izvještaju navodi se da je srpska žandarmerija i vojska uhapsila “Joka Adžića, Mija Tasovca, Sima Gojkovića i Jakova Mitrovića,
čiji su sinovi u šumu, da se komite umnožavaju” itd. Komandant nikšićke pukovske posade je 25. decembra 1919. godine poslao izvještaj o potjeri za komitima u Broćancu i srezu goranskom, pa, pored ostalog, navodi i ovo je u goranskom “do sada uhapšeno 40 odmetnika i njihovih jataka i brigadir Joko Adžić” a da se u pivskom selu “Crna Gora” nalazi odbjelih 80 komita koje predvode Ilija Kecojević i Mihailo Adžić, sin generala Joka Adžića.
“Glas Crnogorca”, službeni organ Kraljevine Crne Gore, godina izlaska 47, Nej na Seni kod Pariza, br. 76, od 19. avgusta 1919.(po starom kalendaru), odnosno, 1. septembra 1919. godine (po novom kalendaru) na strani 2 objavljuje u rubrici “KAKO JE U CRNOJ GORI” tekst naslovljen “PALIKUĆE”, u kojemu se navodi i ovo: “Među žrtvama Beogradskih krvoloka nalaze se i porodica g. brigadira M. Vučinića, ministra vojnog, čije su kuće, kao i kuća predsjednika vlade g. Jovana Plamenca u Crmnici, spaljene i potpuno srušene, a pokretno imanje sve uništeno. Ista je sudbina, kao što doznajemo, postigla i porodice g. g. Marka Đukanovića, predsjednika Državnog savjeta, koji je zatvoren u Jusovači, i Vuka J. Krivokapića, narodnog poslanika, koji je izbjegao u Italiju. Imanje im je uništeno, kuće spaljene, a porodice izbačene na ulicu bez krova, hljeba i odijela”. U knjizi “Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karađorđevića- Dokumenta o zločinima Srbijanaca u Crnoj Gori”, koja je u Rimu 1921. godine objavljena, u Kraljevskoj crnogorskoj državnoj štampariji, u izdanju Odbora crnogorskih izbjeglica, na strani 20, između ostalog, piše i ovo: “Tako, između mnogobrojnih drugih, popaljene su kuće generala Joka Adžića (u Pivi); generala Đura Jovovića (okolina Nikšića); današnjeg predsjednika crnogorske Vlade g. J. S. Plamenca (u Crmnici), današnjeg ministra vojnog, generala Vučinića (na Vranjickim njivama- Duklja, Stara Dioklecija) i. t. d. Karakteristično je, da Druga kuća g. Plamenca, koju ima u varoši Cetinju, nije zapaljena. Ona je od Srbijanaca samo pretvorena u zatvor. Tako isto nije zapaljena kuća generala Vučinića, koju ima u varoši Podgorici” . (Viđeti: Novak Adžić, Sudbine crnogorskih patriota 1919-1941, Podgorica, 2004. str. 28.9
U izjavi koju su u Rima 7. juna 1920. godine dali Milisav Nikolić i Radojica Nikčević, o zvjerstvima koja su počinjena od strane režima u Crnoj Gori, navodi se i ovo: “U mjesecu decembru 1919. godine Srbijanci su odveli iz Pive Generala Joka Adžića u Nikšić, pošto su mu kuću opljačkali i zapalili; iz Pive je morao bos ići i tako ga tukli po tabanima šipkom gvozdenom, kad su ga naveli kroz Nikšić bila su ga đeca praznim konzervama i bacala se na njega drvljem i kamenjem, te su ga pljuvali i grdili i bacili u tamnicu”. U isto izjavi veli se i to da je srpska vojska “popalila kuće u Ozriniće Milisava Nikolića, popa Ljuba Nikolića, kaluđera Janjuševića, kapetana Ćetkovića, u Župu kuće Bojovića, u Morakovo kuće Marojevića i drugih ustanika. Zapalili su tada kuću brigadira Đura Jovovića, Iva Kustudića, Mijata Nikčevića, Mijajila, Sima i još drugih Nikčevića i tada su opalili kuće Nikolića u Broćanac kuće Radovića u Banjane kuće Damjanovića, u Rudine kuće Delibašića, Mrvaljevića u Trepča, kuće Bojanića i Todorovića u Dugu, kuće Stojanovića, kuće Bojanića i Đikanovića u Gradačku poljanu, u Pivu Adžića i Kecojevića, u Uskoke Kršikapa, u Rovce Bulatovića i Vlahovića. U Rovcima ima na stotine popaljenih kuća. U Pipere Vučinića, Vukoviće u Martiniće i dr.”. Tada su u Pivi zapaljene kuće generala Joka Adžića i sina mu Mihaila Adžića.
Knjiga “Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karađorđevića- Dokumenta o zločinima Srbijanaca u Crnoj Gori”, koja je objavljena u Rimu 1921. godine u izdanju Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Crne Gore i Odbora crnogorskih izbjeglica, predstavlja autentično, dokumentovano, istinito, ali i potresno i jezivo svjedočanstvo o masovnim zločinima i sistematskom teroru koju su srpske vojne, policijske i druge naoružane formacije i grupe i civilne vlasti činjele i vršile nad crnogorskim narodom. U toj knjizi objavljen je i raport crnogorskoj vladi o zločinima srpskih vlasti u Crnoj Gori podnesen od strane vođa crnogorskog ustanka 21. jula 1920. godine iz Gaete, kojeg su potpisali Milisav Nikolić, poslanik i bivši potpredsjednik Narodne skupštine, Krsto Popović, komandir, Nikodim Janjušević, monah, nastojnik manastira Župe, Vasko Marojević, bivši plemenski kapetan, Pero Vuković, komandir, Novica Radović,
rezervni inžinjerijski komandir, Nikola Kašćelan, komandir, Dimitrije Nikolić, bivši sudija, Andrija Dragutinović, komandir, Radojica Nikčević, kapetan i Mašan Borozan, kapetan. U tome raportu, objavljenom u pomenutoj knjizi, na strani 20 piše i ovo: “General Joko Adžić, star 65 godina, nije htio položiti zakletvu kralju od Srbije”, pa se dodaje “Prema njemu se upravljao i čitav kraj u kojemu on živi. Stoga su mu Srbijanci u decembru 1919. godine opljačkali imanje i zapalili kuću u kojoj je stanovao u Pivi (oblast Nikšićka). Osim toga, njega su uhapsili, tukli po tabanima šipkom od puške, zatim ga bosa i pješke godinili iz Pive do Nikšića u zatvor (nekoliko sati hoda). Kad je provođen kroz varoš Nikšić, maltretiran je na isti način kao i predsjednik Državnog savjeta Marko Đukanović. Osim toga tukli su ga i praznim kutijama od amerikanskog konzerviranog isra. General Adžić još se nalazi u zatvoru u Podgorici”. General Joko Adžić, uprkos torturi od srpskih okupacionih snaga koju je preživljavao kad je uhapšen i bio lancima vezan, ostao je nepomičan i ponosan u svojim uvjerenjima i dostojanstvenom držanju. Robijao je zbog crnogorskog patriotizma u nikšićkom zatvoru i podgoričkoj “Jusovači” od decembra 1918. do početka 1921. godine. Kad je oslobođen iz zatvora, bio je pod policijskom proismotrom režima. Načelnik podgoričkog okruga KSHS Aktom od 8. II 1922. godine navodi, pored ostalog, kako se kaže u tome dokumentu da je sa prostora nikšićkog okruga Joko Adžić jedan od “glavnih agenata Jovana Plamenca i Milutina Vučinića”. Kad je oslobođen zatvora, general Joko Adžić se vratio se u Plužine i umro u svojoj kući 1923. godine.
Новаче, обради тему кроз процес, прикажи то, то је суштина а не избацивати милион докумената.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA_%D0%90%D1%9F%D0%B8%D1%9B
Novak ne citira do kraja Radeta Krivokapica kako srbuje o cg kapi..tu sjecka citat a i lažno piše o SRBIMA kao okupatrima CG kada se tada govori samo Srbijanci jer su i sami Cgci Srbi.
Ne znam zašto ova kvazinacistička „žgadija“ stalno „smrdi“ na ovom portalu, imaju „Pobjedu“, „Vijesti“, „Analitiku“, „Cdm“, pa neka uživaju do mile volje!
@ Koji se potpisuje kao Novak Adžić
Hm … Ne vrijedi, jadi ga znali!
Nedokazano!
Potpuno nakazne logike!
Kako bih ja tom nesuđenom doktorantu, kako bi ja Adžiću, ako je to uopšte on postovao, kako bi ja njemu sve oprostio, samo niti mogu, niti hoću, kada nam bezočno gura prst u oko!
Baš nama Srbima, jadi ga znali! Kad u domu obješenog priča o užetu! Kad nam bezočno i izazivački podastire “ velikoga Mačeka „!!!???
Ako ćemo tako, onda me to ni najmanje ne obavezuje na održanje bilo kakvog nivoa diskusije! Već baš onako, kako je to dobar običaj u razvijenijih i kulturnijih od nas, baš onako kako sam to od njih naučio, kako to oni čine kada se padne u niskost, e, onda : J*** te veliki Maček, tranjo ustaška!!! …I ako jesi, i ako nijesi, već si lažni Adžić!!!
… Bez bilo kakve potrebe da svom komentaru nešto dodam, ili oduzmem!
Prećerao si, koji gođ da si!
Е овако изгледа када један озбиљан научни радник обради једну историјску тему. Упоредите овај текст са хрпом будалаштина којима је медијски простор загађивао онај Драгињин отпадак и слични.
Нисам знао да су серију о спорадичном пушкарању двије мале групице око Цетиња назвали „устанак“ али ме не чуди. О каквим се лажовима ради не би ме чудило да су га назвали и „Божићна револуција“. Лаж је саставни дио културе и карактера припадника те пузајуће лажинације чији су егземплари Дарко Шуковић и Новак Аџић-Вуксановић.
U političkoj borbi za ostvarivanja prava na državni opstanak Crne Gore, bivši ministar i predsjednik crnogorske vlade Lazar Mijušković, te inženjer sa fakulteta politehnike u Cirihu Pavle Popović i još nekoliko istaknutih crnogorskih državnih činovnika i studenata emigranata, iz Švajcarske, tražili su od Pariske mirovne konferencije da pravedno i što prije riješi crnogorsko pitanje. Tako su, početkom avgusta 1919. godine, Crnogorci iz Švajcarske uputili protest Konferenciji mira u Parizu i adresirali ga francuskom predsjedniku vlade Žoržu Klemansou, predsjedniku Mirovne konferencije. Među borcima za nezavisnu Crnu Goru isticao se tada i dr Jovan-Jovo Vukić, iz Ženeve, koji je ukoro potom doktorirao čistu filozofiju na Univerzitetu u švajcarskom gradu Friburgu. Taj protesni telegram glasi:
„Njegovoj Ekselenciji
Gospodinu Klemansou
predsjedniku Konferencije mira u Parizu
Bolno potreseni strahovitim vijestima koje nam stižu iz nesrećne naše otadžbine, potpisani u ime Crnogoraca izbjeglih u Švajcarskoj, pripisujemo velikim dijelom te najnovije nesrećne događaje, kao i građanski rat koji bijesni u našem junačkom narodu, odugovlačenju i oklijevanju Konferencije Mira koja je imala i ima na raspoloženju sva potrebna sredstva za brzo i pravedno rješenje naše stvari, koja nije komplikovana nikakvim teškim posljedicama. Svjesni svoga prava slobodnih ljudi, i pozivajući se na moral, pravdu i jednakost kako prema velikim tako i prema malima, mi ištemo, sa respektom ali najenergičnije, da se naše pitanje neodložno riješi“ (“Glas Crnogorca”, službeni organ Kraljevine Crne Gore, godina 47, broj 75, Neji kod Pariza od 27. jula/9. avgusta 1919., str. 3, “Protest Crnogoraca u Švajcarskoj upućen Konferenciji Mira u Parizu”.)
Taj protesni akt potpisali su: Lazar Mijušković, bivši ministar predsjednik, Pavle Popović, inžinjer, doktor Jovan Vukić, doktor prava Ivan-Ivo Jovićević, L. Filotić, student ekonomskih nauka, Vasilije Popović, tada kandidat medicine iz Ženeve (završio kasnije Medicinski fakultet u Švajcarskoj, dakle, školovani, diplomirani ljekar, a po povratku u Crnu Goru bio je aktivni član Crnogorske stranke/federalista/ i njen poslanički kandidat), te S. Kosić, kandidat ekonomskih nauka, Božo Krivokapić, kandidat prava, Dušan Krivokapić, student, M. Miljević, student književnosti. (Vidi o tome i: Dr Šerbo Rastoder, „Crna Gora u egzilu 1918-1925“, knjiga 1, Podgorica, 2004. str. 257.). Znači, jedan od potpisnika ovog akta bio je i dr Jovan Vukić, filozof. Ovo su činjenice, kojima se interpretacija ne može suprotstaviti, jer interpretacija služi da objasni i kontekstuira u istorijskoj nauci činjenice i njihov međusobni odnos, a ne da se njima konfontira ili da govori umjesto njih i bez veze sa njima. Uvaženi gospodin Predrag Vukić, moj Cetinjanin, protiv njega zbog prijateljstva ličnog sa njegovim ocem neću ništa reći, a i zbog toga što nemam lično ništa protiv njega, naprotiv, čak smo i bezmalo komšije u prijetonici, iako je, na žalost, zalutao pod uticajem prepredenog konvertita g. Jovana-Joca Markuša i g. Amfilohija Radovića, no njegov (Peđin) izbor, njegovo pravo, a žao mi je što je tako, jer je obrazovan, iako je temeljno zastranio u anticrnogorstvu, no većina Cetinjana misli drugačije od njega, bi, kad hoće da sudi o onome za što stručnjak, ipak, nije, (nema naučnih radova o ovoj problematici) trebao uzeti činjenice u obzir (makar pozitivistički, a ne mora dalje iskoračiti, iako bi naučno to bilo poželjno, čak je i znanstvena obaveza) pa objasniti ulogu dr Jovana Jova Vukića u odbrani crnogorske države od velikosrpske agresije i terora 1918-1921. Meni ne treba to činiti, jer to sam davno proučio i spoznao, ali javnost cijenog portala In4s i ona druga, to neumitno očekuje i zaslužuje. Iako se s Peđom Vukićem temeljno ne slažem, želim mu svako dobro i sreću. Znam ga skoro 30 godina, kao sugrađanina i ne pada mi napamet da ga bilo čime uvrijedim ili povrijedim. Daleko bilo.
S uvažavanjem Novak ADŽIĆ, istoričar.
Nije tačno da je kralj Nikola I Petrović-Njegoš, u vrijeme podizanja Božićnog ustanka 1919. g. i znatno kasnije bio “ex-kralj“ (bivši), kako se to neosnovano tvrdi, naprotiv, već on je bio do smrti 1. marta 1921. godine ustavni, zakoniti i međunarodno priznati suveren/vladar nezavisne države Kraljevine Crne Gore. I odluke sramne i veleizdajničke tzv. Podgoričke skupštine novembra 1918 nikad nijednim aktom nijedna Velika Sila nije priznala. Niti je to uradila Versajska mirovna konferencija (1919-1920).
Mozete se vi natezati i upirati koliko hocete , ali svi znamo da je Srbija te 1918 okupirala Crnu Goru taman kqo i Nemanjici sto su Duklju .
A dansnji cetnici bi da to sakriju e nece moci da znate .
Vratismo mi svoje 41-45 i nikome to ne damo !
Па зашто племе Дробњаци не устаде против окупације него су Подгоричкој скупштини дали највећи број посланика укључујући и Предсједника Сава Церовића?
Да си макар прошао некад кроз Дробњак знао би да тамо таквим ставовима мјеста нема. Према томе, промјени ник јер из угла нас упућенијих то лажно представљање изгледа заиста јадно.
G.Nikoli Zecu, na znanje, na pomen dr Sekule Drljevica, velikog crnogorskog patrote, treba da ustanete s postovanjem i dubokom tronutoscu. Prvi zarvorenik Aleksandra Palikuce od politicara iz CG bio je on, Aleksandar Palikuca ga je osam mjeseci drzao u zatvoru u Sokobanji 1930. zbog slobodarskih stavova i kao protivnika njegove diktature i zbog toga sto je veliki dr Vladko Macek bio odredio Drljevica kao njegovog glavnog banioca, odvjetnika 1930 na montiranom sudskom procesu protiv dr Maceka. Pa je posto je Drljevic uhapsen zapalo dr Anta Trumbica sa bude na sudskom procesu glavni Macekov branilac.
S uvazavanjem
Novak Adzic
Odgovor Nikoli Zecu, ako kao takav uopste postoji. Krije se neko drugi pod njegovim nicom. Dr Jovan Vukic je znao bolje istoriju toga doba i konkretnu akciju Crnogoraca u CG i u egzilu od g. Predraga Vukica, sluzbenika Arhiva CG na CT, doduse, istoricara, ali ne i profesora jer ne predaje nidje u drzavnim skolama, iako ima uslove za nastavika u osnovnoj skoli i najvise za profesora u srednjoj skoli. Inace, od Pedje Vukica potpuno drugacije misli i djela njegov otac sjajni Crnogorac i ljekar dr.sci ginekolog i akuser Mico Vukic.
opa,a tu smo znaci,znate li vas dvoica za onu od Nebojse Jevrica,kolika su m… u obada sto istejra junicu iz lada.
Ceka te u zsjedi,ne mene nego Pedju Vukica,i pretresate cak i donji ves,sramno brate bogami,navodjenje podataka iz porodicnog stabla i suditi o tome je nepristojno,da se covjeku smuci,i to jos ovako javno,Posto se ti Zelenko neprestavi nije vazno,valda Pedja Vukic zna neke svoje licne stvari bolje od mene ,ili vas dvoice.Nije profesor,a ako moze biti samo usrednoj skoli,ma daj ,nazlost Zelenko to je sitina koju su kao kriterijum postvili takvi kadrovi kao ti i Novak Adzic,samozvani doktor nauka prijed odbrane toga rada kao sam nevede,doktor na cekanje.
Necmo valjda sudito ljudima o njihovm naucnom radu iz kartoteke Udbe ili sto se sve prica po portalima,kada bi tako poceli gdje bi stigli,a zna to i Novak Adzic sto su mu sve pisali o njemu ,ne mi koji se ne slazemo sto pise (jer je sve nacionalno obojeno i pristrasno do besvijeti)nego njegovi bivsi partiski drugovi,koji ga znaju,medjutim to nije na debati,nego istina o onecemu sto se desilo 1919 godine i iamlo je uzasne posledice 1941-45.a koliko vidm kani se ponovo ,sve radi vlasti.Sreca je sto ipak postoji ova vrsta razgovra ,i da se cita ko sto msili.Polazim od cinjenice da se svako ko se potise punim imenom i prezimenom kao ja iza toga i stoji ta osoba ili licnost.
Dakle profesore Adzicu na debatu je ovo sto je gore napsano,a ne ko je kome doma i sto je bio ,uz uvazavanje savke pomenute licnosti,narocito pokojnika,pa i pobunjenih ljudi iz 1919 godine protiv drzave KSHS.
Dakle osporavanje onoga sto jenapisano u tekstu,nijeste nijednom rijecu osporili Vaska Kostica,sme da ne priznaje naciju Crnogorac,mrsavo posno mozda ide uz ove posti,sada imate priliku da osporite ili naucno oborite pisanje Pedje u stvari Predraga Vukica sa Cetinaj,bez pominjanaj bilo koga ili cega privatno,ako to nije nacin radana vasim predvanjima.izvolte gosn profesore rado cu Vas saslusati.Pozdrav nikola Zec Frankfurt.Izvinjavam se na nepravilnosti u pisanju ne predajem u skoli ali to neopravdava moje parvopisne greske kojih ima,a tekst pisem i odmah ga predajem ncitanje bez korekcije.
Nasao se anomimni u CG, inače, portalski Nikola Zec da se poziva na onu blijedu i izblijeđelu paskvilantsku novinarsku figiru tipa vege, od petparačkog novinara zloglasne velikosrpke Duge itd, davno zaboravljenog štrebera i klevetnika polupismenog Nebojse Jevrića. O, kuku, bas ste uboli autoritet. Jada i čemera Vaša je priča. Bez veze s mozgom, a kamo li činjenicama. Nađite, makar neki autoritet u nauci pa se pozivajte na njega. Nebojsa Jevrić i istorija, ma uozbiljite se, čovječe.
Sve reći za Nebojšu, ali da je nepismen … !???
Za njega reći da je nepismen je prostačka ljiga poslednje vrste!
… I kada je mortuz pijan, Vuk mu stoji svako slovo i riječ!
… Nebojša nepismen među Novocrnogorce, pismene!
Jezika crnogorskog, filogeneze južnoslovensko-ilirske, ontogeneze, onoga kome sam ime zaboravio što je baratao sa dva besmislena grafema, kako je u tu duklješku nauku sve jednako besmisleno!
… I đe baš Nebojšu nađe da ga u nepismene rami!,
Svaka cast, ovo je za udzbenike iz istorije koju treba svako da zna.
Bliski saradnik Jovana S. Plamenca i činovnik Crnogorske vlade u egzilu bio je i dr Jovan Jovo Vukić, koji je 1919-1921 bio jedan od rukovodilaca u Generalnom konzulatu Kraljevine CG u Ženevi, inače, bliski rodjak postovanog Pedje Vukića. Jovan Vukić je bio protivnik odluka Podgoričke skupštine i pristalica samostalne Crne Gore i osudđivao je srpsku okupaciju i nasilnu aneksiju Crne Gore sprovedenu 1918. od strane Srbije. Znači, Predrag Vukić na suprotnoj strani od dr Jovana Vukića.
Pa da sam ja lupio da „separatizam počinje od 1851“ , pa ajde , nijesam profesor ni istoričar , ali kad neko „stručan“ ovakvu glupost javno publikuje , to je znak da ovo društvo tone !
Od koga separatizam ?
Valjda je jedino logično od Otomanske imperije , zar to nije oslobađanje pokorene Zete ?
Ako je mislio na Srbiju , ona je tada od Turske zavisna kneževina u granicama Beogradskog pašaluka , na kakav separatizam je mislio Vukić ?
Još u to vrijeme sve današnje evropske nacije su u povoju , bukvalno nema se ko od koga separatisat !
E zato smo mi đe smo , svako može svakakvu glupost da proturi i još da ima kao neko zvanje profesorsko .
Maśa
Zelenko,kakve veze ima gdje je neko bio nekome sa istinom,ada po vama i udisanje vazduha se mora ogranicti prema volji vasoj i vasih misljenja.Iznosenje istina i cinjencno stanje vi ne odgovra,da kazemo najostrije u ovom tekst je to zakljucak da je Sekula govno ,nije to Pedja rekao eto nego ja,a on je bio cojak kavi ste vi dvoica troica ovdje.
Zekane , koje „istine“ , pa ovaj priča o separatizmu 1851 godine ?
Od čega separatizam ?
Jedino od Turske ?
Od drugih nije moguć „separatizam“ jer jedino turci tada smatraju Crnu Goru svojom provincijom , a srbi su u kneževinu Srbiju .
Ili je ovaj umislio neku nepoznatu istoriju pa vidi neki separatizam 1851 , ali od koga je misterija ?
Možda ti Zekane znaš odgovor da nam riješiš nedoumice ?
Масја иако ми не уливаш повјерење да си отворен да се ослободиш ових глупости којима си, у претходна два своја јављања, засуо простор за коментаре, ипак ћу покушати да ти покажем да та твоја наводна утемељњеност у аргументима није ништа више од најобичније обмане.
Прво да се осврнем на твоју изјаву да су у то вријеме (1851-ве) све данашње европске нације у повоју. Та констатација не може да стоји јер је оповргава чињеница да Српска нација постоји већ преко пола миленијума прије поменутог периода. Ипак да овдије мало застанем и да примјетим да се, у неколико, са нечим, слажем са тобом, тј са дијелом твог становишта, а који се односи на Црногорску нацију – она тада не постоји као развијена нација. Дакле то ти је тачно, стим да је још тачније да она тада не постоји уопште, није ни у повоју.
Друго Турска није легитимна са својим присуством на простору српских земаља већ је она окупатор и узурпатор онога што је припадало Немањићкој држави и што треба да припадне држави која ће бити њен наслиједник, која ће представљати њену обнову.
Из свега овога је свакоме ко нема менталне сметње и ко није подјармљен лекцијама из марксистичких уџбеника, по којима половином ХIХ вијека није постојало нити једне нације која је одмакла даље од повоја, дакле сваком таквом је јасно да је 1851-ве могло негативним дјеловањима стварати клице сепаратизма.
Evo konačno naučno utemeljenog pristupa sa onom kritičkom distancom koja se u takvom postupku, makar i u prigodnom intervju, podrazumjeva!
Kako ovdje nije bez svakog značenja ni lično poštenje i naučni integritet g.Vukuća!
Koji o kontraverznim događajima ne govori ni sa pozicije svog nacionalnog statusa i osjećaja, niti pak robuje sumaglicama dnevno-političkog rezona i navijackim ideologijama grozno raspolućenog i podeljenog crnogorskog društva!
… Poslijen toliko vrjemena, silno me obradovao smireni akademski ton! Nenametljiva superiornost i ubedljivost naučnog stava koji nema propagndistički zadatak, koja djeluje u materiji iznutra, a ne spolja! Koja ne nudi apriori zaključak, nego onu i onakvu analizu koja širi mogućnosti daljeg preispitivanja i uravnoteženja sinteze. Bez ukopavanje u ostrašćene percepcije ideološkog i interesnog suda o istorijskoj prošlosti Crne Gore! Najbliže onoj vrsti neophodne objektivizacije koja je na svaku korist savremenom crnogorskom društvu i potrebi da razumijemo sopstvenu prošlost, kako bi smo bolje mogli da osmotrim budućnost mlade crnogorske države i ulogu pojedinca! Svakog od nas utopljenog u modernost iste one istorije koja ćetek jednog dana da se piše!
… Kako smo svi jednako odgovorni za stvarnost čiji smo protagonisti i akteri, svi zajedno. Svi zajedno, svako pred sobom!
Svaka čast, i hvala redakciji!
Predrag Vukic,dokle god ima jedan ovakv na Cetinje a nije sam nije sve izgubljeno,slabo se njemu daje prostora,zasto i kao nije mi poznato,mozda i On sam se dobrovoljno skloni sa javne scene iako radi i pise,li sta cemo takva nam je sudbina,covjek pise ne kao neki laju!
Чак и ови Комити нису били за потпуно издвајање Црне Горе. Осим антицрногорца и издајника Секуле Дрљевића и групе окупљених особа око њега.
Slusaso sam jednog u Kotor negdje krajem osamdesetih kada je pricao o ovim stvarima,da ga parafraziram. „ljudi djed mi je bio zelenas a da si mu rekao da nije Srbin glavu bi ti odsjekao.
Imamo mi u stvri Vlast pamaetnih ljudi vidi se to svaki dan ,napreduju ljudi u sluzbi,sto vise i bolje pljujes to bolji cinovnik,ili sluzbenik kao vam je volja,mada najbolje je sluga rezima.
To što ti zoveš komitama, moj Nikola, ne samo da nijesu htjeli potouno odvajanje od Srbije, nego ni bilo kakvo drugo!
Kako su oni iz svog štaba u Bajicama oglasili u najkraćem svoje zahtjeve, odnosno svoje ključne političke stavove!
Suštinski, oni su opredeljeni za federalni državnopravni okvir, i skoro da samo na tome insistiraju!
Kako se to, inače, pogrešno vjeruje, oni uopšte ne zagovaraju ultimativno povratak kralja Nikole na tron, nego to prepuštaju u ruke međudinastičkom dogovoru!!!
Dakle, jedino na čemu suštinski beskompromisno istrajavaju je da Crna Gora, kao predhodno nezavisna (srpska) država, u jugoslovensku zajednicu uđe kao federalna jedinica, na osnovu čina ujedinjenja!!!
Kako i ja od uvjek stojim u uvjerenju da je to, shodno realnosti istorijskog trenutka i državotvornog nasleđa Crne Gore, takav pristup u najmanju ruku bio pametniji, ako ne bolji!
Kako je unitarna država uvijek najbolje rješenje, alu samo onda kada nastaje na apsolutnoj saglasnosti volja!
Kako je politika Karađorđevića, dosledna sebi i svojoj apsolutnoj kratkovidosti i državotvornom dilentatizmu, i ovdje čini jednako i neoprostiva glupu grješku!!!
Karađorđevići, oni pobjedni srpski zmajevi, i ovde, kao i svijem drugim situacijama, da tako griješe, kako je to od najveće štete za srpski korpus, za cijeli u srpskog naroda.
Nesrećni Karađorđevići, sve što su junački u ratu zadobili, sve i više od toga, izgubiće u miru!???
Srpski fatum!!!
… A što se pobunjenika tiče, njihov je status za svagda definisao ishod sukoba sa državom!
Izgubili, zauvijek pobunjenici, ljudi van zakona. Među njima, na nesreću biše i onih koji su se oteli i samoj Pobuni, pa su oni ništa drugo nego obični razbojnici!
… Jadi nas, sve zajedno znali!
“Оно од чега проповједачи ове новопласиране историје бјеже јесте да су Бар ,Улцињ, Вирпазар, Будву и Скадар у децембуру 1918. године били окупирани од стране Италије.”
Nikola, Ako je ovo tacno, onda micite onu plocu iznad glavnog ulaza u Budvu jer tamo pise da je Budvu oslobodila “junacka srpska vojska poslije velikih pobjeda na austrougarskom vojskom”. Ili laze ploca ili Vukic? A ja mnim, oboje je laz?
A zelenas, politicki i diplomatski borac protiv srpske okupacije i aneksije CG, doktor filozofije (doktorirao u Svajcarskoj) Jovan Vukic (Dobrsko selo 1892-Herceg novi 1961) diplomata crnogorski u Zenevi, kasniji gimnazijski profesor, zar nije on, x puta u brojnim proglasima u egzilu zestoko osudjivao velikosrpsku agresiju na CG i aneksiju? Jeste, naravno, narocito tokom 1919 uvazeni gospodine Predraze Vukicu.