Божидар Милошев Бојовић

Ваше високопреосвештенство, честити, врли и мили наш митрополите Јоаникије, Ваше преосвештенство, господине Кирило, угледни оче Предраже, пароше толошки, племенити оци рода хришћанскога, пријатељи, браћо и сестре, дозволите ми да се од Божидара Милошевог Бојовића опростим у име пријатеља, у име интимуса који су са њим дијелили Његову трпезу Љубави, Његове радости, Његове побједе, успоне и Бадњаке, али од којих је, будући Стоик, Столпник и Трпетник, скривао своје патње, своје уздахе и бол.

Да се опростим у име свих иних које је подигао из постеље, да л’ тјелесне, да л’ духовне, подигао својом Богочежњом и Човјекољубљем. Један сам од тога безброја међу којима сте и ви, којих се коснуо љековити Његов длан, поглед и ширина Његова срца. Само хиљадити сам којега је осоколио, ободрио и усинио!

Знам да је по својој племићкој скромности хтио да се искраде са ове позорнице на којој је играо незаобилазне и значајне роле, и знам како га је црвенио ласкави аплауз, јер на ту позорницу није стао жељан афирмације и славе, будући да је већ осамдесетих година име овог љекара без граница, помињано диљем велике земље оне. Од невоље је Божидар Милошев отишао у политику! Али не од личне, већ од народне, од опште невоље. Своју срећу није могао да замисли као дивно острво у мору неправде, у рушитељним „временима пропадања“ како је говорио Његов брат у боемији, Христа ради, Ранко Милошев.

Свима је све унапријед било опроштено. Можда су и зато ударали, некада и прениско и преподло, да би се посвједочило како Православни Србин може бити предобар и преподобан. Опрашато је и ишао напријед, и истину Себара селио из пећине у пећину, из подрума у подрум, од Студењака до студи оне посљедње када је остао сасвим сам, али са Свијећом која је засијала у великом пламену Литија.

Безброј пута, од дјетињства, и као да је само то била константа Његовог живота, гледао је како гори његово дјело и како у вјетар иде његово благо – све оно у шта се уграђивао и зашта је живио. Безброј пута кретао је испочетка. Живио је понајмање за себе и за своју фамилију, окупљао племенике и главаре племенске, сабирао Црну Гору несабирну и тајно боловао тугу Џаферову, што име његово у буквару стоји увијек и само поред „џака“.

А кад дошло вријеме било да као Аврам заложи сина к’о Исака, његов Исак Милош, већ бјеше тако васпитан да је знао што му је чинити – сам је ишао да принесе крвну жртву своју у земљи Морији, јер је знао да Божидар Милошев никада није само говорио, него свједочио своје Вјерујем.

Када ми је рекао: „Боћко, отањало је!“ по први пут нисам хтио да му вјерујем, душа се моја отимала. Некако, баш у дане када се угасила и Народна странка, угасио се земни живот једног од њених најугледнијих оснивача и посљедњи њен искрени, непокорни и неподмитљиви чувар. Као да је од тог раскола на истину и лаж, на никада остварену народну срећу и увијек присутну народну несрећу, остала да тугује и чами. Као да живјела само његовом душом и душама пар дивних, честитих, ентузијаста какви су били два Ранка, Георгије или Рашко.

Часни младић из Потпећа, талентовани шахиста, виолиниста и полиглота, потомак племића Шараца, велепосједника и хајдука, до потоњег часа био је битке народне и брижио бригу сиротињску. Рођени монархиста, није се опијао дворовима. Рођени племић, мало чему земаљском се радовао, осим ако Сабрање Свесловенско и Свесрпско није ствар само Неба.
Био је студент медицине којег су београдски крчмари у времена „другова и другарица“ описивали са „онај господин“ и чашћавали које би упамтили да су били некада за његовим столом. Госпоче широке душе које ми је негдје пред крај, сагледавајући блиставу каријеру у којој је стизао да буде и предсједник ендокринолога старе Југославије, исповиједао да низашта не би дао своје дане боемије и оне душе са којима ју је дијелио. Био љекар је брижни који је вјеровао и волио људе, саосјећао са њима цијелим бићем и, са оним, за чим је и сам цијелог живота скривено патио – ОЧИНСКИ љубио најмању браћу Господњу.

Нема којег није потапшао, подрагао, помогао и охрабрио, којег није подигао. И зато су му невјерства и издајства тешко падала, и зато је тихо отпатио сваку рану дубоку. Опрашато је и остајао све усамљенији. Не само биолошки, без исписника, већ и идеолошки, јер ново вријеме и нови обичаји, све су били даље од његових вјечносних принципа и његове хришћанске етике.

Знам да му данас смета и овај говор који покушава да Га буде достојан, јер он, тај говор, мора да буде занос од прве до потоње ријечи, јер био је занесен и ванвремен од првог до посљедњег дана и часа, у јединој зебњи коју је познавао – шта ће бит са народом којем се предао био и професионално, и породично, и политички. Као да био је монах и као да је то морао!!!

Када одлази човјек, драга браћо и сестре, све звучи као већ виђени спровод, плагијат и фалсификат, а ипак није. Новом тугом туже наша срца. Тугују изворно, тугују непатворено и по први пут за човјеком немалог живота, пред којим су пале све препреке и митарства. Туже јер одмотава се филм онај који почиње сликама сиротанским, црним, у планинама горким, оскудним, завидним и хладним. И у том одмотавању животне траке, која је дуга скоро осам и по деценија, у завршним сценама, опет затичемо истог Дјечака сиротана како по кањонима, опет оне Албаније, премеће и разгрће драче и подиже стијене, не би ли нашао кости костију својих, са почетка приче. И онда сузе моје, сузе наше лину, јер та душа напаћена, у том осамдесетогодишњем раздобљу, ћутала је о ономе што јој је било најпрече, а обасипала нас је пажњом, љубављу и оздрављала нас је, а себи није могла помоћи. И опет лину сузе моје, сузе наше. Тај Дјечак којем није остављена тајна како се лију звона, подизао је храмове љубави и опет, највећа му је зебња била: „Само да окупим Зминичане, још овога љета да издржим“! И издржао је.

Браћо и сестре, трагедија његовог народа, прошла је равно кроз славску трпезу његове породице, кроз погачу славску и свијећу. Превијајући своју рану, превијао је рану народну. Носећи народни крст, носио је свој, тјешећи себе, тјешио је род свој. Зато је био препознат и вољен, народни човјек, и народни љекар, и народни трибун који добар бојак је одбојовао као Бојовић, Шаранац, Дурмиторац и Србин Цркве Светосавске, као брат, и пријатељ и чедо духовно оца нашега Амфилохија.

Иване, брате мој, прије три дана, у Цркви, након Литургије, кад слутили смо да кончина већ ту је, рекао си ми њежно, шаљиво – пријекорно: „Боћко, немој сад да ја тебе тјешим“! Данас Ти кажем, брате мој, искрено, да си цијелог свог живота од оца добијао изобилно оно што се подразумијевало да је твоје и да ти следује, а ја сам од Божидара скупљао ништа мање, исте Дарове, а није се морало и није се подразумијевало, и овом ријечју крхком и немуштом, желим да се одужим, во вјеки вјекова.

Опроштајни говор Богића Булатовића

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: