Владимир Божовић: Дијего Гарсија
Према наслову, ова прича би могла бити звонка најава за, рецимо, надолазеће Барсино фудбалско чудо. Могла би бити и подсјећање на нехајно заборављеног латиноамеричког поету или романтичног хероја из шпанског грађанског рата. На жалост, ништа од тога. У природно насмијани, љетњи ритам овог наслова утопили су се неизрециви бол и неправда који трају деценијама. И све то у познатој режији непревазиђених ”шампиона” владавине права и хуманистичких традиција.
Шездесетих година прошлог вијека, Дијего Гарсија је било једно од оних непознатих, идиличних острва у Индијском океану. Уједно, то је и највеће острво Шаго архипелага које се састоји од неколико десетина малих тропских острва. По колонијалном наслеђу, архипелаг је остао у саставу Велике Британије. У гламурозној љепоти Дијега Гарсије живјело је око 2000 људи. Имали су своју цркву, школу, пошту, болницу, жељезничку станицу, дивна села и опуштен, музикалан живот. Наивна туристичка пропаганда тих година, у спорим кадровима искрзаних слика, приказује тамнопуте становнике Дијега Гарсије како раздрагано машу и позивају госте у свој рајски кутак.
А онда су једног дана, најежени НАТО генерали раширили хладноратовске карте и злокобно показали прстом на острво. Дијего Гарсија је означено као јединствени природни носач авиона и будућа база ”стратешке предности”. Под тим дугим НАТО прстима, закотрљала се злехуда судбина острвљана. Наиме, британска влада је у пуној тајности, заобишавши парламент и јавност, 1966. потписала уговор са војском САД о коришћењу Дијега Гарсије на 50 година. Цијена – збиља ситница: тричави попуст приликом куповине америчке морнаричке опреме и оружја. Једини амерички услов, бритак и нацистички упрошћен, је био: очистити острво!
Од тог тренутка, из дана у дан, копнио је простодушни и ведри живот Дијега Гарсије. Почео је организовани злочиначки подухват бестијалног протјеривања његових становника. Дошли су мјесеци патње и страха. Најприје су ”савезници” побили све кућне љубимце на острву. Гасом! Прострује жмарци од неизбјежних, ужасавајућих асоцијација, зар не? Потом су беживотна тијела љупких створења запаљена на заједничкој ломачи наочиглед истраумиране дјеце и њихових родитеља. Циљ је потпуно остварен – уселио се паничан страх у срца добрих људи. Упоредо, Британци су прекинули сваку доставу хране и љекова својим грађанима на острву. Један по један, а убрзо потом и стотину по стотину, становници Дијега Гарсије су насилно утрпавани у бродове. Одредиште: Маурицијус. Ти бродови, утонули под теретом прогнаничке патње, постали су уобичајена слика ових дана. Како тада, тако и данас, исти актери досољавају свјетска мора људском несрећом. Само су, у међувремену, усавршили ”технику”, односно учинили је перфиднијом. Умјесто њих, протјеривања и убијања обављају локални ”терористи по уговору”, обучени у њиховим базама и плаћени њиховим новцем. За то вријеме, медијско и идеолошко препакивање терориста у ”борце за слободу”, по увјежбаном обрасцу, врши локални НВО #грант #НАТО #багра сектор.
Гарсијевци су свој ”живот” наставили у ”привременим” условима. У распалим кућама, без елементарних услова за живот. Из тих страћара, чак и данас (забиљежено у сјајном документарцу ”Стеалинг а натион”) чују се болни уздаси, преточени у дирљиву пјесму туге за домом, за сунчаним острвом срећног живота.
Након неколико протеста осамдесетих година ХХ вијека, британска влада је прогнаницима понудила ”помоћ” од 3000 фунти. Углавном неписмени, они су отиском прста ”потврђивали” пријем помоћи. Међутим, то је била још једна типично британска подлост. У документу на енглеском језику, међу слојевима неразумљивих правних формулација, била је скривена клаузула којом се прогнани ”добровољно” одричу права на повратак.
Ипак, захваљујући неким упорним и добрим људима, случај ”Дијего Гарсија” се нашао пред судом. Та правна борба, са врло јасном расподјелом добра и зла, сем пословичног британског цинизма, показала је и потпуни бесмисао. Нарочито онда када је Виши суд 2006. пресудио у корист острвљана! Чудо могућег повратка кући је, макар за тренутак, затреперило. Ипак, Влада Британије, је политичким дриблинзима и неформалним притисцима успјела да издејствује укидање те пресуде на Апелационом суду. Прогнаници су потом, у више наврата, тражили дозволу да макар посјете гробље и одају помен својима, али је и то одбијено. Иако случај Дијега Гарсије у потпуности одговара дефиницији злочина против човјечности, Европски суд за људска права и Међународни суд правде су се прогласили ненадлежним из различитих, формалних, а увредљиво бесмислених разлога. Изненађени? Још једно грубо подсјећање да у међународном систему владају уличне максиме, те да су норме међународног права играчка за слабе са којима се моћни играју у доколици, односно само у недостатку директног интереса.
Сједињене државе су користиле базу на Дијего Гарсији за све НАТО ратове у том дијелу свијета. Такође, потврђено је да се на острву налази ЦИА затвор у ком се, Абу Граиб техникама, монструозно муче заробљеници, безнадежно искључени из било каквог правног поретка. Зато се, као врхунац цинизма, у иначе врло оштрој конкуренцији, издваја одлука британске владе 2010. којом Шего архипелаг проглашава ”морским, природним резерватом”. Значи, оних пар милиона тона америчког челика и жељеза се ушушкало у ”нетакнуту” природу! Да лудило буде употпуњено, та одлука јасно имплицира да би прогнани Британци, некад домицилно становништво Дијега Гарсије, својим евентуалним повратком нарушили природни склад острва, за разлику од већ присутних америчких војника и њиховог ”еколошког” арсенала! Американци су, како се види из једног од Викиликс дописа, били потпуно одушевљени тим ”сјајним” запажањем и одлуком британске Владе.
Дијего Гарсија је обједињујућа метафора за изгубљени рај Атлантиде и библијску тежњу његових становника да се, након деценија изгнанства, једног дана врате у своју земљу. Високо интонирана иронија овог случаја је и у томе што се, игледа ”формални” Британци безуспјешно покушавају вратити у – Британију. И то им, братски, већ пола вијека, онемогућавају Британци и Американци. Стога, нисмо нимало зачуђени што се америчка база на Дијего Гарсији зове: ”Правда”! Макар смо ми навикли на сатанистичку иронију из кухиње ”милосрдних” НАТО ”анђела”.
(Текст објављен у девном листу „Дан“, 10. 9. 2015)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kao se Komlen zajpurio da nam on obajsni poruku profesora Bozovica.Pandurcino nije ovo Analtika,tamo tumaci floru i faunu,ovdje se zna sto se tekstom mislilo reci.
Dijego-Garsija, največi atol arhipelaga Čagos (a ne Šago kako navodi autor). Lijepo je da neko ovdje zna da to mjesto postoji. Atol je pretvoren u najveći nosač aviona u Indijskom okeanu. Seoca su zaista raseljena, ali su ostala slobodna ostrvca Opasnost, Nelson, Sika, Peros-Banjos. Stanovništvo Dijego-Garsije je raseljeno i isplaćeno ali se oni ponovo tuže sa državom i traže još, zvuči li to poznato? Nijesu oni nikakvi starosjedioci na ostrvu, to su robovi iz Afrike dovedeni da rade na plantažama, a ostrva su prije njih bila nenastanjena.
Vojna baza je relikt prošlosti i projektovana je u vrijeme hladnog rata. Stacionirani su i najveći strateški bombarderi sa nuklearnim oružjem. Bila je korisna i u ratovima u Zalivu.
Kao uvijek u takvim slučajevima, najveća korist od vojne baze je što je priroda u arhipelagu potpuno očuvana. Živi svijet u moru, ostrvska vegetacija, staništa morskih ptica su netaknuti. U ostrvskim vodama često borave kitovi ulješure, kineski i japanski brodovi za ribolov ne smiju ni da se primaknu. Slično je bilo na Lastovu dok je bilo vojna baza, priroda je bila netaknuta a voda je bila prozirna oko 5m, to nigdje drugo nijesam vidio.
Hvala autoru što me podsetio na ovo lijepo mjesto, a njegovu propagandu i dezinformacije ostavljam vama.
Baš si raskrinkao „propagandu“ 🙂 „Priroda je očuvana zahvaljujući vojnoj bazi“ – to je jedinstven „ekološki pogled“ na svijet.
Po tvojoj konstrukciji, niko sem onih iz Afrike nije starosjedilac, jer su svi otud došli. A ovi koji su protjerani su tamo od 18 vijeka, dakle 2 vijeka na tom prostoru. Ne, oni nisu strarosjedioci, samo su tamo živjeli 200 godina.
I da, u pravilima srpskog jezika, odnosno transkripcije, piše se kako se izgovara, prilagođeno našem glasovnom sistemu, tako da jeste Šago. Možda je u pravilima novog jezika drugačije?
Priroda je svuda očuvana u blizini vojnih baza. Tu niko ne dolazi, nema ribarskih brodova ni ribolovaca, niko ne siječe šumu, ne lovi rakove, ne puca na ptice, ne lovi morske kornjače niti jede njihova jaja. Van ograde kasarne gotovo niko ne kroči nogom. Kinezi i japanci bi davno pojeli kitove koji dolaze oko Dijego-Garsije da nema vojne baze. Tako je bilo i na Lastovu, naveo sam to, tako je oko svake vojne baze u svijetu.
Milion ljudi je raseljeno kad su kinezi pravili hidroelektranu Tri klisure. Seljaci su raseljeni i kad je pravljena Pivska elektrana. To nije ništa novo ni neuobičajeno, ne znam zašto vi protestujete protiv toga? To će oni riješiti sa svojom državom. A arhipelag se zove Čagos, pogledaj bilo koji srpski atlas ili enciklopediju. Iznenadio sam se da neko zna da to mjesto uopšte postoji, pa se ne čudim što ne znate kako se zove.
Dio ovih ljudi se preselio na Sejšele, neko na Mauricijus. Imaš pristupačnu liniju Beograd-Abu Dabi-Sejšeli sa Etihadom, pođi nekad, možda upoznaš nekog od njih. Ima jedna srpska porodica na Sejšelima, ljekari koji su pobjegli od rata i tamo završili. Daću ti njihov broj ako ti zatreba.
Ево мало о ”еколошком рају” војне базе.
https://academic.oup.com/jel/article-abstract/21/1/113/482010/Diego-Garcia-British-American-Legal-Black-Hole-in?redirectedFrom=fulltext
E, ako su robovi iz Afrike, još i crni, jadi ih znali njini crni, e onda su ih dobro rasjelili!?
Još im i pare dali što su ih silom sa njiovog proćerali, đe više ni nema bijelijeh plantažera!?
I baš su našli da se tune nasjeljavaju, pa im dobrotvora ustanova NATO kriva!?
Ih, tužne li priče, sudu Božjem hvala!
… Džigerica, meso li je – Englez, čovjek li je!?
Сто пута браво!