Браћа Руси и ја

Мила Кадић

Љубав према руском језику, култури, књижевности, умјетности, као и према руском народу, довела ме је у Русију на магистарске студије. Да срећно стигнем помогла ми је једна друга Љубав, којој сам и данас захвална на топлој добродошлици.

Добро, све то, заједно са чињеницом да је катедра славистике Санктпетербуршког државног универзитета једна од најбољих у свијету. Прије десетак мјесеци сам се обрела у руској “Сјеверној Венецији”, по много чему културној пријестоници Европе, као стипендиста горепоменутог универзитета на програму – Славистика/Словенски језици.

БРАЋА РУСИ

Сјећам се једног чланка којег сам прочитала у руским новинама, а чији се увод завршавао реченицом: “Да видимо, онда, каква су то та наша словенска браћа Срби”. Имам жељу да и ја, у одговор, кажем ријеч-двије о томе какав утисак на мене остављају наша браћа Руси.

Неке од главних карактеристика: самокритични су, самоиронични, веома, веома штедљиви, на шта сам раније гледала као на лошу особину, али сада схватам зашто је тако – без крајње штедљивости је јако тешко преживјети од просјечне плате у Русији, посебно просвјетним радницима. Испрва се чини да су затворени и помало хладни, али њима је само страна лажна љубазност и куртоазни осмијех. Гледаће вас озбиљно при првом сусрету, али ако вас сретну други пут, упутиће вам осмијех препознавања. Много држе до понашања. Много држе до стрпљивог чекања реда – ред је светиња! Руска бирократија је строга, непопустљива, често нелогична, спора, али и достижна. Да, намучиће вас силне процедуре, али ћете на крају, ипак, добити то што вам треба. Само… па, само се наоружајте стрпљењем. Рус ће вам увијек помоћи са тешким кофером у метроу, придржаће вам врата на изласку, љубазно ће вам објаснити како да нађете пут или ће бар покушати да помогну, ако већ нешто не знају. Продавачи/це у вашем сусједском маркету ће вас запамтити и осмијехнуће вам се кад вас опет виде. Сви ће вам дати брдо корисних савјета и знаће како да вас саслушају без уметања оног нашег тако уобичајеног: “Е, није то ништа, да чујеш тек како је мени…” Баке воле да буду строге свезналице и да вас науче реду. Осјетићете да у вама виде особу равну себи, или бар свијест о томе да сте и ви човјек. Духовити су, али њихов хумор се разликује од нашег. Наш је хумор умногоме увредљивији, а њихов већином нешто профињенији, али опет, све зависи од особе.

– Обожавају псе и мачке. Нарочито мачке. Светогрђе је рећи мачки „Шиц!“, чак нису сви ни чули за руски еквивалент ове ријечи. Мачке су светиња у Ермитажу, у кафићима, па чак и пекарама – никоме ни на памет не пада да их одатле истјера или да крене да се жали како је то “нехигијенски”.

– Сви имају паметне телефоне. Сви. И баке од 70 љета. И бескућници. Кухиња им је специфична, ако нисте навикнути, треба вам времена да почнете да је цијените. Ја сам се привикла, прилагодила се овдашњем начину исхране и научила да цијеним пељмене, шчи, њихова домаћа пецива, разне варијације руске салате, каше свих врста, као и већину специјалитета којима се поноси руска кухиња.

Захваљујући мом изгледу, често ме питају јесам ли из Јерменије, Грузије или јесам ли некаквог татарског поријекла. Таквих је досељеника у Петрограду много, и они се најчешће запошљавају у градској чистоћи, у продавницама, “бурегџиницама” на руски начин (у којима, додуше, нема бурека, али у којима је главни специјалитет обично веома популарна “шаверма/шаурма” (први назив се користи у Петербургу, други у Москви) – то је јело од пилетине са сосом на млијечној или основи од мајонеза, са додатком поврћа, које се најчешће служи увијено у танке коре “лаваш”, а које подсјећају на наше коре за баклаву или питу). Због своје физичке сличности са горепоменутим народностима прилично често добијам од њих  надимак “сестра”, а још ако потврдим то сестринство-братимљење једним “брате-сестро” у одговору – не гине ми попуст.

Имам дивне пријатеље. За ових неколико мјесеци смо се јако зближили. Са пријатељицама сам шетала по смрзнутој Неви, осмислиле друштвену игру и заједно преживљавале испитне рокове. Нову Годину сам славила код колегинице заједно са њеним пријатељима. Она је спремила руска јела, наговарали су ме да пробам кавијар, који, како се испоставило, не подносим. Успут сам сазнала за руски обичај да се празна флаша никада не оставља на столу, као и да Руси за Нову годину воле да одслушају предсједников говор и убацују разне досјетке и пошалице. Ја сам за ту прилику пробала да нађем и спремим нашу аутентичну храну. Веома сам се обрадовала кад сам у једном супермаркету, захваљујући санкцијама Европе и сарадњи са Србијом, пронашла – ћевапе! Сад сви они купују ћевапе кад могу, а мене тјерају да им кувам кафу (нажалост, кафа је у Русији лоша, и препоручујем свима који у њој уживају да се унапријед обезбиједе залихама ако их пут нанесе у Русију), и чак су почели да ме задиркују – кад их питам каква је била, кажу: „Одлична, можеш да се удаш“.

Сви моји познаници сада знају шта је слава, знају да је моја слава 27. октобра, знају да их нећу звати на славу него се подразумијева да ће се сами позвати, и знају и воле нашу изворну музику.

РУСИ И ЦРНА ГОРА

Руси већином слабо шта знају о нама. Ако нису љетовали код нас, онда имају свијест о томе да постојимо, да смо Словени, претежно православни, али не знају готово ништа преко тога. Када сам једном приликом својим колегиницама описивала Црну Гору и објашњавала им балканска превирања, те истакла како се Црна Гора, нажалост, прикључили санкцијама Русији, а потом и показала гдје се на мапи Европе налази Црна Гора, услиједили су коментари: “Али, како је мала! Сигурно може за један дан да се обиђе бициклом”. “А гдје ти живиш? Је ли поред мора?” “Не, живим у централној Црној Гори”. “А колико је то далеко од мора?” -“Отприлике сат и по вожње”. “Па, значи, поред мора! Види ли се море из твог мјеста?”. Да, они много, много воле море.

И, ЗА КРАЈ – ФУДБАЛ… И ЈОШ ПОНЕШТО
Тренутно је цијели град у знаку Свјетског првенства у фудбалу. Свуда се по улицама могу видјети навијачи из разних земаља, град је преплављен туристима, обезбјеђење је подигнуто на највиши ниво, а навијачи, па, као навијачи. Жали се мени колегиница: “Како су само гласни! И стално само пјевају. Свуд по улицама неко пјева”. А ја се сјетим наших кафића и бескрајне музике у међуградском јавном превозу, гласних разговора у истом и помислим како ми недостаје наша врева.

Глоса 1: Осјетићете да у вама виде особу равну себи, или бар свијест о томе да сте и ви човјек

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: