Брада бајкер

Пише: Небојша Јеврић

Ја сам родом из села крај Добоја. Сиротиња. Родитељи су ми отишли на рад у Швајарску. Био сам добар ђак и уписао сам машинство у Новом Саду. Прве три године сам лако завршио. На четвртој сам се заљубио.

Моји су ми слали по шесто франака.

Зашто се не преслиш код нас да не плаћаш стан.

И ја сам се преселио.

Али више нисам плаћао само стан већ и све остало. Били су љута сиротња. Издржавао сам и њу и мајку и сестру. Плаћао све рачуне.

Престао сам да полажем испите. Нисам је се могао наситити.

Тек много касније сам се сетио да су сваки разговор о мени прекидале кад бих ушао у собу.

На љето смо са студнским визама отишли у Швајцарску.

Зарадио сам седамнаест хиљада франака и вратили се. Имам дара за моторе. Нема тога што не могу раставити и саставити. Газда ме поштено плаћао. Она није морала да ради.

Кад сам отишао до банке на рачуну је било само двеста франака.

Био сам згранут.

Зар си заборавио да си ми дао овлашћење на рачун.

Смејала се.

Отварала је кофере и показивала ми најскупљу гардеробу , парфеме, накит који је куповала док сам ја радио дванаест сати у гаражи.

Купио сам карту за Добој и отишао у напуштено село, у напуштену кућу.

Све је било зарасло у коров и купине.

Све сам искрчио. Посекао сам и четири стабла трешања које су биле посађене уз кућу.

Нијесу се прозори од њих могли отворити.

Преживео сам неколико месеци лижући ране прве љубави.

А онда сам са новцем који су ми родитељи послали отишао за Швајцарску.

У пролеће сам се разболео. Страшно разболео.

Родитељи су сав новац дали на моје лечење. Сву уштеђевину.

Имао сам четири операције. Био сам нон стоп на морфијуму. Ништа није било како ваља. Ни дванаестопалачно црево, ни панкреас.

Одлучио сам да одем у село и тамо умрем. Не говорећи ником ништа сео сам на воз.

У селу је сем мене живио мој даљи рођак који је дошао да ме види.

-Ниси требао да сечеш трешње.

-Зашто.

-Четворо је деце под њима сахрањено. Ђеду се нису држала деца. Умирала су на порођају или некрштена.

Кад умре некрштено дете стави се у тканицу и сахрани под калемљеном воћком.

Сахрањена су била под тим трешњама.

Сутрадан сам кренуо на Острог.

Болови су уминули.

Мораш пјешке од Доњег до Горњег манастира – рекао је шофер.

На коленима ћу.

Није требало то да кажем.

Калуђерском стазом сам кренуо ка ћивоту.

Прешао сам пет степеника и пао на колена.

И тако десет пута.

Панталоне су ми биле поцепане а ноге крваве.

После молитве узео сам свете водице и кренуо назад.

Био је јун.

Стигао сам у село.

Из пањева су избиле младице. И на њима по неколика пупољка. Залио сам их водом са Острога.

Тајанствена болест је нестала.

Било је то пре двадесет година. Од тада нисам браду бријао.

„Дошао сам мотором из Швајцарске“, прича ми Драган Брада док се на мотору возимо по михољском лету око бококоторског залива. Има лице дечака и две рупице на образу. Дугу седу браду која му лепрша на ветру.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: