Бранио пријатеља Бошњака: Годишница страдања Срђана Алексића
На данашњи дан прије 30 година преминуо је храбри младић Срђан Алексић, само зато што је у центру Требиња покушао да одбрани пријатеља Бошњака Алена Главовића.
Срђан Алексић је тада имао само 27 година, умро је требињској болници 27. јануара 1993. године од последица удараца задобијених шест дана раније у центру града од групе припадника тадашње Војске Републике Српске.
Један од нападача на Срђана је погинуо током рата, док су остали осуђени на 28 месеци затвора.
У више градова Србије и БиХ улице носе Срђаново име, а 2012. постхумно је одликован Златном медаљом „Милош Обилић“ за показану храброст и дјело посебног јунаштва.
Деветог јануара 2013. тадашњи предсједник Републике Српске Милорад Додик одликовао га је „Орденом части Републике Српске са златним зрацима“.
Ален Главовић данас живи у Шведској. Сваке године посјећује Требиње, Срђанов гроб и његовог оца.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Срам вас било за објављивање оваквих лажи и необјављивање коментара који подстичу истраживање и доношење сопствених закључака.
Молим вас читајте, истражујте и доносите закључке.
Вреди прочитати:
https://www.ekspres.net/brejking/nisam-ubio-srda-sve-je-laz
Bio je dezerter koji je poginuo nesrecnim slucajem stiteci svoju svercersku tezgu na kojoj je prodavao musliman dok je on sedeo u kaficu. Sramotno je da ga je Tadic proglasio za narodnog heroja I da je snimljen lazni film o njemu. Ova fotografija je iz mladjih dana, treba objaviti fotografiju neposredno pred pogibiju do koje je doslo nesrecnim slucajem I za koji su njegovi bivsi saborci strogo osudjeni. Njegova generacija je cele zime bila u rovu prema ustasama dok je on svercovao robu I sedeo u kaficu. KOliko vremena treba da prodje da se otkrije prava istina?
Тих дана сам, односно на Српску нову годину, с друштвом пошао за Требиње да даднемо крв за рањене борце. Болница у Требињу је била пуна рањеника којима је била неопходна крв које они па скоро више нијесу ни имали. Начелник болнице, чини ми се да се презивао Ћук, испричао нам је ситуацију у којој се налазе, усташки положаји су били неколико километара од болнице, па како смо ми стајали неопрезно испред болнице, доктори су нас упозорили да се скрајнемо јер смо на домету усташких снајпера. Причали су нам да немају више бораца, да линију држе по тројица на километар и то два Србина и по један муслиман којих је тих дана било у српској војсци. Жалили су нам се на велики број Срба дезертера, који шверцују из Црне Горе разну робу док им комшије и другови гину. Међу тим дезертерима је био и овај Алексић и лаж је да је он спашавао друга муслимана Главовића. То су била два шверцера и ништа друго. Жао ми је шта му се десило, јер је та породица доживјела велику несрећу, али треба причати истину, а истина је увијек болна. Сад пођите у Требиње па ће вам народ испричати праву истину.
Istina je da su ga ubili njegovi.Sram ih bilo dovijeka!
Бошко Буха, Сирогојно, Мирко и Славко… „Традиција“ се наставља.
Cijelo Trebinje i Hercegovina zna kako se odigralo ovo u vezi Aleksica pokoj mu dusi…Zvanicna prica uopste nije tacna kao o Srebrenicii, Markalama ili stotinama dogadjaja iz gradjanskom rata… A kod nas su uvijek slavlje i ljudi koji nijesu zasluzili, a ovi sto su zasluzili oni su ostavljani u zapecak istorije… Kako ranije tako i danas…
Лаж, напали су га јер је напустио положај и вратио се у Требиње.
Veliki čovjek!