Бранко Ћопић: На цести Петровачкој избјеглице и триста дјеце у колони (ВИДЕО)
На Петровачкој цести...
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovo je prava pjesma, a ne sladunjava pojezija ANTISRBINA Vita Nikolića, pa ljutite se na IN4S i sl. koliko goj oćete
Jednom sam već ovdje rekla da je moja majka dva puta bila na Petrovačkoj cesti kao izbjeglica jed om kao djevojčica a drugi put kao starija žena. Hoću da kažem jedno ovim antiratnim profiterima kojih je po Crnoj Gori dosta. Svako malo pominju devedesete a zna se kakp i koga etiketiraju Na cesti Petrovačkoj ništa novo. Mete iste neprljatelj isti. Razmak vremenski 50 godina. Tek toliko da se zna. Naša istorija u jednoj pjesmi koja se ponavlja….
Pjesma je potresna za onoga ko ima srca, a to nisu ni montenegrinski šovinisti ni drugosrbijanski „gradžanisti“. Njima je NATO pakt sa svojim bezbrojnim zločinima mnogo draži od sreće bilo kojeg nevinog djeteta. Tako je to kad si satanista.