Бранко Ћопић у Градском позоришту, или, како то сад гордо звучи

Да Градско позориште и в.д директорице Ивона Човић Јаћимовић заиста воде рачуна о богатству различитости репертоарских садржаја, и да театри не морају играти само Есхила, Софокла, Еурипида, Шекспира, Чехова, Пирандела и друге класике, прави примјер је и нова премијера комада “Магареће године” по истоименом роману из 1960. године Бранка Ћопића (1915-1984).

Овим избором, управо на стогодишњицу рођења великог српског и југословенског писца, Градско одаје и својеврсни обол аутору који је због свог критичког пера третиран као дисидент и јеретик, па, као добитник Партизанске споменице 1941, због слободоумља у партијском једноумљу, трагично завршио свој животни и стваралачки пут бацивши се са моста у Београду, који и данас носи његово име. Из сукобљавања са ставовима Партије остали су и записи о његовој “Јеретичкој причи”, због које је доживљавао прогоне до искључења, а Тито га на једном конгресу АФЖ јавно оптужио да износи неистине, након чега је Бранкова мајка Титу одговорила да њен син никад не лаже.

Ћопић је писао поезију, приповијетке, романе, приче за дјецу и омладину са темама из, и након Другог свјетског рата, уз препознатљиви, тзв. ћопићевски хумор, на темељу духовности човјека из народа на фону историје и глобалних збивања. Дипломирао је педагогију на Филозофском факултету у Београду, превођен је на енглески, њемачки, француски, руски и друге стране језике. Био је члан САНУ и АНУ БиХ, а извођење Ћопићевог дјела у Црној Гори од посебне је важности и што је, поред награде АВНОЈ-а (1972), Ћопић исте године постао и добитник Његошеве награде..!

Уз поезију и прозу за дјецу, његова позната дјела су “Приче партизанке”, “Орлови рано лете”, “Доживљаји Николетине Бурсаћа”, “Башта сљезове боје”, посебно романи “Пролом”, “Глуви барут” и “Не тугуј, бронзана стражо”. Ћопић је аутор и изузетних сценарија филмова “Живјеће овај народ”, “Николетина Бурсаћ”, “Орлови рано лете”, “Глуви барут”… Пуриша Ђорђевић је 2015. режирао документарац о Ћопићу “Мала моја из Босанске Крупе”, а симпозијуми међународног карактера о овом писцу одржавају се годишње у разним земљама свијета.

…Кад је ријеч о самој премијери, поред вишеструке оправданости поставке једног Ћопићевог дјела у Градском, од посебног значаја је и чињеница што је извођење овог комада у знаку снажне смјене генерација, при чему Градско и даље поштује лијепу праксу да у своје пројекте укључује и младе наде Факултета драмских умјетности на Цетињу, што је гест вриједан пажње и сваког поштовања.

Тако драматизацију и драматургију пројекта потписује млади и талентовани Вук Драганић, студент мастер студија драматургије ФДА, а режију и музику даровити Андрија Рашовић са истог Факултета. Поред њих двојице у пројекат су укључени и студенти ФДА са прве године мастер студија, Лука Станковић, у улози Пјесника, и Невена Пенава у улози Зоре.

Лијепо је било уочити и детаљ да је премијери присуствовао и Бранислав Ђага Мићуновић, који и води њихову класу.

У пројекту такође играју глумци Градског Божидар Зубер (Баја), Дејан Ђоновић (Дуле), Марија Ђурић (Бува), Жељко Радуновић (Јово/ујак), као и гостујући глумац Зоран Драгићевић.

Интересантна је и чињеница да сама тематика дјела коинцидира са данашњим тренутком на брдовитом Балкану, јер је и у представи такође ријеч о својеврсном протесту младих. Ћопић, који је и отишао као бунтовник, у “Магарећим годинама” освјетљава детаље из своје биографије за вријеме школовања и боравка у Интернату у Бихаћу, гдје адолесценти дижу глас за већа права, посебно против пазитеља и тзв. Црне књиге, у којој он нотира њихове несташлуке, због којих слиједе забране изласка у град и ускраћивање оброка. Замајац представе чини искључење Дула Дабића из Интерната, а све се завршава хепиендом, смјеном префекта, бољом исхраном и враћањем Дабића у Интернат, као слика афирмације младих и њихових права.

Имајући у виду редовни скривени грч свих глумаца током извођења сваке премијере, посебно уз подмлађени ансамбл, као и чињеницу да је већ прва реприза од сљедећег дана била пуно увјерљивија, може се рећи да је представом несумњиво остварен толико потребни колективни, позоришни угођај, уз синергију сценске игре и публике. То јест, дизање рампе уз маштовито осмишљено поље сунцокрета и уз мобилне стубе, уз трансформисање њихове оправданости на сцени кроз бројне варијације функција и измјене сценског миљеа.

Представа је, на основу квалитетног драмског предлошка, режирана конкретно, без сувишних дигресија, уз квалитетне сценске резове, чиме се добило на континуираној динамици, те је прича о младим бунтовницима с разлогом текла увјерљиво, васпостављајући неко прошло вријеме, уз фини ехо давне епохе и пропитивање трајности једног типа хумора из прошлости, који је добро анимирао и нашу данашњу публику.

Савјет редитељу може ићи уз препоруку да режија успијева и кроз додатна сценска – нијема дешавања, те се не смије претјерано робовати доминацији самог штива. А притом успјешне хумористичке сцене треба више разигравати, чиме би се и додатно обиљежила сценска атмосфера хумористичко-сатиричног комада.

Сценографкиња Смиљка Шепаровић одлично је урадила свој посао, као и костимографкиња Миа Ђуровић, уз питање да ли је један од јунака баш морао имати на себи ововремене фармерице и исто такве патике, осим ако то није био сценски знак да се протести младих настављају у сваком, па и овом времену.

У вези с комплетним позоришним пројектом, в.д. директорице, Ивона Човић Јаћимовић, је у праву кад закључује да је, већином млада екипа цјелокупног пројекта, уложила велики труд, уз процес емпатије у неко друго вријеме, при чему треба поздравити и поруку да је Градско и даље отворено за сарадњу са ФДА, и младим ауторима којима треба пружити шансу, охрабрити их у њиховим првим сценским огледањима.

Аутор овог текста искрено се нада да ће Главни град препознати изузетне напоре Ивоне Човић Јаћимовић, која је, у статусу вршитељке дужности директора, с колективом успјела у реализацији чак четири драмска пројекта: “Случај сломљене вазе”, “Дулсинеја и Сервантес”, “Помело, мали ружичасти слон”, као и овог већ четвртог, уз фино сценско сјећање на великог писца Ћопића.