Бранко Миљковић: Сећање на покојника

„Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чиме се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха…“

Пред вратима иза којих простор гњије
Он је збуњени златник и двосмислени раст
Мутне речи све дубље која чека на нас
Да нам срж клијањем кроз кору пробије.

У распеваном пламену ко да га открије
Трава расте из његовог имена и спас
Једини је будан а само је глас
Чули су га ал га нико видо није.

Простор и време између свега што бива
Безгрешним говором превазиђе у светлости
Кад горе градови у самоодбрани.

Он је звезда над празнином говор који открива
Здробљено сунце подземља као живу у кости.
Ту изгубљено сећање пустињу храни.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: