Бранку, пјеснику нашег дјетињства
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Скупила се душа као стидан гост
Зрно смеха с девет брава закључано,
Од како је Бранко изабрао мост
Ни орлови више не узлећу рано.
……
Уно, реко, песмом изаткана,
Што су твоје воде утихнуле,
Надаш ли се Бранку од Хашана
Чекаш ли га код Бихаћке куле?
Да ли чекаш, сама, у тишини,
Плавокосог дечака – песника
Док он смехом гони по Крајини
Црне сенке црних бојовника.
Залуд, Уно, искриш искру дана
Ноћ још блуди на бронзаној стражи
Нема више пољара Лијана
Босоногог Бранка да потражи.
Он је знао, а сад и ми знамо
Откуд ова у дну душе језа
Уно, сестро, залуд се надамо
Да процвета башта белог сљеза.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„On je znao, a sad i mi znamo…“
Nit`cvijeta, niti bašte sljeza.
Vunjena vremena.
Ostalo sjećanje i njegove pjesme:
„A oko ljeskara kroz koji šapuće ljeto,
Pod modrim smiješkom daljina
čekala je djevojka dragog, sestra brata i tuzna mati sina…“
Čekanje traje , al`Branka nema.
Košare, bombe od „Saveznika“ na voljeni grad
i MOST, koji imenom njegovim se zove.
Pjevala je naša mladost na njegovom mostu.
Njemu u čast, a zlikovcima prkos.
Хвала брату Емилу на сјећању на нашег брата Бранка, који нам је, након свега у „Осмој офанзиви“ рекао суштину онога што је требало рећи о такозваном НОБеу
Rekao i platio. Hrabro, onako kako se i borio dječak iz Hašana, dragi Jole