Братски отпоздрав

Пише: Булатовић И. Богић

Господо хришћанска, хришћанска и мухамеданска, албанска, бошњачка и муслиманска, да Вас је ко на зло наводио и у какву штету звао, па да човјек каже: Нека сте! Алал Ви вјера! Нека нијесте пристали! Али да Вас комшије и браћа позивају да градите боље и праведније друштво, а да се Ви позивате на наводне тајне планове, нечије зле намјере и лоше историјско искуство, то не добро.

За све нас у Црној Гори, вазда је било и биће мјеста. Српски народ, нити је када био, нити ће када бити (говорим о православним хришћанима, не о појединцима), против природнога права, Божијега, ни Вашега ни чијег друго. Иако знадем да нијесмо ни златни, ни цвећке, ни бајни, ни монолитни у Човјекољубљу, нити јединствени у љубљењу Врлине, да се примијетити проблем и са друге стране.

Између осталог и што се према српском народу и њиховом националном питању у Црној Гори, ових макар двадесет година, са Ваше стране, није искрено пружала братска рука. И то је тај народ истрпио. Истрпио када су кључеви грађанске слободе били у Вашим рукама, а кључић сте прогутали и не могасмо га наћи. Ваш језичак је вазда био на другој страни. Ваше човјекољубље, космополитизам, слободарство, правдољубље, интернационаизам.. нијесу баш долазили до изражаја. Штавише, нико од Вас се није питао: Да ми није превише?! Нико са богате трпезе није устао и рекао: Не могу више из моралних разлога! Боли ме неправда! Напротив, као да сам чуо: Нека их! Могу они то, нека носе јарам ко што су га вазда носили! То сам чуо и када су нам рушили Језик, и када нам затирали Културу и Историју, и када су нам кренули на Светињу!!! Нисте до краја испоштовали ни наводну искрену намјеру једног од Ваших главара када је поручивао да се нећете мијешати у братски неспоразум између двије стране једнороднога, православнога корпуса у Црној Гори. И те како сте се умијешали. И нека сте! Али данас, када је рука искрено пружена према Вама, потежу се питања која српски народ, ма гдје да се налазио, у отаџбини или расијању, доживљава као болна. И ставио их је, јавно, у догледно вријеме, под тепих, зарад виших циљева и интереса који, ако се досегну, значиће да су макар напола ријешена и она(болна питања)!

Националним поносом и националном повријеђеношћу се тешко може правдати одбијање пружене руке пријатељства и заједништва: хљеб и со, здравица и приганице, лула и шербет. Из поноса се одбија и презире невјерство, подлост и превара. Али све што радимо, радимо и себи. Ако шансу не дамо другоме, себе смо лишили шансе. Да ли на то имамо право зарад наше дјеце?! Ако мислимо да живимо у истој држави, онда на такав луксуз, мислим, да немамо право. Ако не мислимо да покушавамо да градимо просперитетну заједницу, онда и то треба рећи. Ваљда је прошло вријеме тајних планова и договора, дискретних састанака и подлости.

Ако је Ваш циљ био да као представници мањинских народа са полицијском хунтом на челу, у шаци држите цио један народ, а што не желим да вјерујем, то сте онда били и постигли. Знало се чути мудро из Ваших посланичких клупа да аутистична политика не води никуда, да је то слијепа улица. Бојим се да игнорисање добронамјернога позива већинске, убједљиво већинске Црне Горе ( ашто није вјерно осликано у Парламенту), да градимо братске односе и разумијевање, води ка отуђењу и открива, можда, неке друге науме и интересе појединаца!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: