Братство које ниједна гумица не може избрисати

На брдашцу изнад Горњег Милановца, у селу Велереч, Удружење радника умјетника Србије и Црне Горе, са сједиштем у Горњем Милановцу, годинама организује дружење под називом „Дан у природи радника умјетника“.

Удружење по много чему јединствено које окупља раднике умјетнике из двије братске државе до сада је организовало више културно-умјетничких манифестација. Његови чланови су сликари, резбари, умјетнички бравари, ткаље, везиље, пјесници и други, а долазе из двадесетак градова Србије и Црне Горе.

На поменутом умјетничком брду је на дан Светог Трифуна, односно на Дан заљубљених, 14. Фебруара 1999. године, откривен споменик под називом „Камен љубави“. На каменој громади тежине девет тона уклесани су пригодни стихови славне пјесникиње Десанке Максимовић које су одабрали пјесници Добрица Ерић и Милена Проковић и сликарка Верица Брковић.

Читамо под раширеним крилима, такође угравираног, бијелог орла познате Десанкине риме: „Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу; дан је кад твоје се очи врате и ноћ кад поново од мене оду“.

У стврдлом бетону под плочом остао је плави отисак дјевојачке шаке, а поред њега вијенци у облику срца.

Удружење планира да ту, на Умjетничком брду, поред „Камена љубави“ подигне још један објекат – „Колибу љубави“. Јавно предузеће „Србијашуме“ обећало је стабла од којих ће се исећи брвна и друга потребна грађа за „Колибу љубави“. Тако ће, вјерују у Удружењу, ово брдо постепено све више постајати заиста уметничко.

За све што се на брду дешава највећу заслугу имају Радојко Солујић, радник, ковач у пензији, сликар и помало пјесник, који је и оснивач Удружења радника умјетника СЦГ, његова супруга Катарина, пјесникиња, и још један број радника – умјетника из Горњег Милановца, као и из других градова. Солујић је за ове потребе уступио свој плац на том брду. Он је истински заљубљеник у природу и умјетност и улаже много труда зарад успешнијег рада удружења. То му признају одреда сви чланови организације на чијем је челу.

Предвођени Солујићем, недавно су чланови тог удружења боравили и у Црној Гори. Традиционално већ, након главне туристичке сезоне њихова колонија је у Сутомору. Организовано посјећују овдашња културно-историјска знамења, која су најчешће инспирација за њихово стваралаштво.Ту им се прикључују и њихови чланови који живе у Црној Гори. Прије свих Бранко Бато Крковић, Славка Кликовац, али и Невен Милаковић, Светозар Ђуришић, Миладин Трифовић, Васко Јанковић, Марко Гиљача, Мишко Шабан…Најприје их је са здравицом и ријечима најтоплије добродошлице на Жељезничкој станици у Подгорици дочекао Бато Крковић, у традиционалној црногорској ношњи.

Дружење је настављено у Старом Бару, на Тополици, крај мора,.. Обишли су сутоморске тврђаве Табију и Нехај, старо насеље Брца, Дивљу плажу, Маљевик, стварали и помало се сунчали на сутоморској обали. Вријеме их је и те како послужило, па је било и купања у мору.

-Наше удружење је основано за вријеме заједничке државе и поносни смо што смо и даље на окупу ми из Србије са браћом и колегама из Црне Горе. Наша дружења су нешто што је изнад дневне политике и такав однос треба афирмисати како би и генерације умјетника које долазе наставиле истим путем – каже књижевник Славимир Зеленкапић, 63-годишњи Крагујевчанин, родом из прокупачког Грабовца.

И предсједник удружења Радојко Солујић је истог мишљења. – За нас умјетнике политичке границе не важе. Готово никада се на нашим дружењима не расправља о политичким темама, колико год су оне понекад неизбјежне, каже Солујић.

За пјесника и здравичара из Мораче Бата Крковића дружење са колегама из Србије има немјерљив значај.

• Ми смо један исти народ, наше народно и умјетничко братство не могу раставити ниједна граница и ничија политика, оно ће трајати заувијек – вели, Крковић, који је недавно боравио у Крагујевцу, гдје је присуствовао свечаности и необичној изложби слика и скулптура уприличеним у част старих српских оружара, у Музеју фабрике „Застава оружје“. Изложба слика и скулптура је организована поред старих топова, пушака, кубура, сабљи… Аутори поставки су били управо чланови Удружења радника умјетника Србије и Црне Горе, а Крковић каже да је оно што је том приликом доживио у срцу Шумадије нешто најљепше чега ће сјећати док год буде живио.

Заједничка будућност

Бато Крковић, који је аутор 17 књига епске, духовне и лирске поезије, каже да је на млађим ствараоцима да унапређују сарадњу односно, како каже, неспорно братство међу радницима умјетницима у Србији и Црној Гори.

– Наш једини пут је пут јединства са браћом у Србији, јер су нам преци исти, као што нам је иста и црква и вјера. Иста нам је прошлост, садашњост, а осуђени смо од Бога и на заједничку будућност, колико је год некоме стало да прикаже наводне разлике између народа из двије српске државе, поручује Крковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: