Насловна Поглед „Браво комшије“: „Ђеновезе синдром“ на монтенегрински начин

„Браво комшије“: „Ђеновезе синдром“ на монтенегрински начин

„Што већи број људи директно присуствује ситуацији у којој је трећем лицу неопходно хитно пружити помоћ, то је шанса да неко заиста и помогне – мања“

8
Upomoć
Илустрација: marketplus.ch

Пише: Дарко Папић

Прије скоро 55 година, тачније 13. марта 1964, Катарина Ђеновезе, 28-годишња Њујорчанка, силована је и убијена испред своје куће. Тај ужас нијемо је посматрало више њених комшија (поједини медији су калкулисали да је ријеч чак о више десетина), али нико није ни покушао да јој помогне. Тек након што се напасник удаљио, комшије су позвале полицију и хитну медицинску помоћ, али било је касно – већ је била мртва.

Социјални психолози су тада лансирали појам “Ђеновезе синдром”, односно “Бyстандер ефекат”. Мотивисани тезом Стенлија Милграма о послушности ауторитету и конформизму, а желећи да дају оригинално тумачење понашања Китиних комшија, научници Џон Дарли и Биб Латане формулисали су хипотезу познату као ефекат посматрача или дифузија одговорности, која гласи:

„Што већи број људи директно присуствује ситуацији у којој је трећем лицу неопходно хитно пружити помоћ, то је шанса да неко заиста и помогне – мања“.

Наука се очито потрудила да са више аспеката сагледа и овај психолошко-социолошки феномен, именује га, а понашање Китиних комшија учини разумљивијим и бар мало мање срамотним. Јер ето, нису они кукавице, ријеч је само о „Ђеновезе синдрому“. Ипак, без обзира на научне квалификације, суштина је у чињеници да је, због пасивности људи које је сретала свакодневно, вјероватно их и поздрављала и на неки начин осјећала „блиским“, Катарина Ђеновезе претрпјела тортуру, а на крају и смртно страдала.

На неки (а можда и на сваки) начин, минулих деценија и ми „живимо“ Ђеновезе синдром. Шта су Црна Гора и онај дио грађана које „монтенегрински домобрани“ (ковертама стимулисана већина) прогласише непријатељима државе – него дивљачки нападанута и измучена Кити? Шта представља заробљавање институција, симулирање правде и демократије, систематско уништавање просвете и природних ресурса, борба против критичке и слободне мисли, шиканирање и прогон неистомишљеника – ако не силовање једне земље и убијање њене будућности.

А шта су наше комшије, него исти они њујоршки јадници који, не осуђујући злочин и не борећи се против њега, постају вољни или невољни саучесници у истом. Баш они који нас увијек љубазно поздрављају док ћутњом, полтронством и служењем криминалцу убијају наше снове и амбиције, правдајући властиту индолентност оном чувеном кукавичком поштапалицом: „Не могу ја сам ништа да промијеним“. Тако се од тих „самих“ ствара „зомбирана“ армија, која скривена иза неких својих „прозора“ (намјештења у државној и локалној управи) тупо посматра злочине над својом земљом и народом.

Карикатура: Горан Шћекић

Посебну пажњу свакако завријеђују оне „комшије“ и колеге, уважени чланови заједнице којој слијепо хрлимо – разноразни Орави, Хани, Јункери и ини, који бескрвно ћуте док се у нашој земљи сатиру све темељне вриједности за које се баш они декларативно залажу. Истина, с времена на вријеме дају нам „добронамјеран“ савјет да правду потражимо кроз „институције система“, што је једнако корисно као и савјет анемичном човјеку да своје здравствене проблеме покуша ријешити – пуштањем крви. Није искључено ни да се наше европске комшије и „колеге“ потајно радују што се ништа слично не дешава баш њима. Ни овакво размишљање није страно извитопереној људској психи. Сјетимо се само комшија, тј. колега Толстојевог Ивана Иљича, и начина на који су они размишљали нашавши се у близини смрти.

На концу, плашим се да ће и наше комшије реаговати попут Катарининих – тј. тек онда кад буде прекасно. Тек онда када црногорски „људождери“, који су на власт дошли сатанизујући комунистичке „бравождере“, до краја оглођу оно што је остало од наше земље, и када силеџија побјегне са мјеста злочина.

А, могли би учинити много. Њихова Кити јесте и нападнута и силована, али – још увијек је жива, још увијек се бори са напасницима. Ипак, крајње је вријеме да се коначно одмакну од прозора и искоче из удобности својих домова и, у циљу спасавања блиских људи и отаџбине, покажу да су спремни да се одупру злочину – мирном протестном шетњом. За почетак.

8 КОМЕНТАРИ

  1. 10
    0

    Дарко Папић,
    Не брини, ако којим случајем на власт у Црној Гори дође неки Слободан Милошевић, Хани и Јункери ће се распричати само тако. Чак ће и по нешто конкретно урадити.
    Немој очекивати да ће они скинути човека у кога су толико много уложили, нема смисла. Ако не успеју да среде стање на терену, онда ће испоставити свог новог човека. Који ће се такође трудити да буде већи католик од папе.

  2. 9
    0

    Bravo.Vrhunski opis dps glasača,koji se kao nikada ne miješa u politiku,jer je to njemu gubljenje vremena.Tebe savjetuju da se ne zanosiš i ne gubiš živce,jer se ne može ništa promijeniti…A on kao nikog ne glasa?

  3. 0
    0

    Господине Папићу,
    Да се овдје можда више не ради о сазнајној/“когнитивној дисонанци”, гдје тај бајстендер/посматрач не може да правилно процијени шта му је заправо морално и етички чинити – због намјерно креиране конфузије од стране ДПС-РТЦГ спиновања и лагања, и непрестаног потурања “нарцизма малих разлика” (језик, религија, идеологија, нација!)?!
    Леон Фестингер је овдје много значајнији за проучавати, него Милграм и Дарко!
    Зато су ДПС-ова “сидришта” подвајања (језик, црква, нација) тако битна, да би постојали “они” и “ми”! Иначе би “они” у супротном били само скупина од стотињак идиота!

  4. 0
    0

    Тај Милграмов “Посматрач” би у ЦГ ту исту Катарину Ђеновезе вјероватно питао које је вјероисповијести, религије или нације, прије него би одлучио да се упусти да нешто уради. Или би оправдао његово посматрање неким од поменутих сидришта: “није наша”!
    Болесно, али тако је! 🙂

  5. 0
    0

    Фестингер је доказујући когнитивну дисонанцу дошао путем једног експеримента гдје су особе које су добиле од њега 1 долар браниле сидриште/лаж много упорније него они који су добили 20 долара!
    Зар то исто не раде сви ови који продају гласове за 50 евра на изборима, док већина ДПС ниже и средње бирократије, која је имала много више користи од режима, једва чека да Мило оде са власти.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here