Брбљивац из Луивила

Пише: Дарко Прелевић

Постојала су два изузетка од правила да се иде у кревет после дневника.

Први је био било који “каубојски” филм на програму и таква ноћ је представљала посебно весеље. Сваки члан фамилије је обустављао све активности и заузимао своје мјесто испред ТВ екрана. Овакво узбуђење и радост је могао да омете једино земљотрес, а Џону Вејну сам се више радовао него Деда Мразу.

Рангирање филмова који су се приказивали на једном од укупно два канала, по важности жанрова је било врло просто: вестерн, партизански, ко зна колико празних мјеста – па остали.

Немогуће је било пореметити и поредак омиљених редитеља: Џон Форд, Шиба Крвавац, Хауард Хокс, Серђо Леоне,Вељко Булајић и Фред Цинеман.

Што се глумаца тиче, неприкосновен је био, зна се, Џон Вејн. У књизи: „Ја сам Џон Форд, ја правим вестерне“ је остало записано како је почела његова филмска каријера. Био је реквизитер, који је случајно, са метлом у рукама, упао у кадар. То се допало Џону Форду, а остало је историја.

Форд је на почетку кињио Вејна вичући на њега да не умије да хода и да је неспретан. Не бих баш рекао да није умио да хода, али је чињеница да је ходао као његови коњи са филмског платна.

Раме уз раме по популарности уз Џона Вејна је био Бата Живојиновић, а одмах иза њих Џејмс Стјуарт, Борис Дворник, Гари Купер, Милена Дравић и Љубиша Самарџић.

Љубав према вестерну се временом само распламсала, па се не могу присјетити који бих то филм и на данашњи дан радије одгледао од Дивље хорде, Поштанских кочија, Тачно у подне, Јахача на дуге стазе, Трагача, Буч Кесидија и Санденс Кида, Двобоја у Мисурију или још најмање десетак других…

Други изузетак од заповијести да се рано иде на спавање је био мало специфичан.

Ноћ кад је боксовао Мухамед Али је била чак већа светковина од оне “каубојске”. Одлазак у кревет је доносио велико узбуђење и стрепњу да нас отац из неког необјашњивог разлога не пробуди а очев глас који нас позива из дневне собе пет-шест сати касније знак да шоу може да почне.

Љубав према боксу је и “уживо” његована захваљујући боксерском клубу Будућност који је у то вријеме био моћан.

У конкуренцији са Славијом из Бања Луке, Приштином, Пулом, Топличанином из Прокупља,Ријеком, Кабловима из Светозарева, Радничким из Крагујевца… ми смо били на самом врху или макар међу бољима. У дворишту школе “Саво Пејановић” сам одгледао много врхунских и макар десетак спектакуларних бокс мечева. Отац је већ одавно био самоукинуо одласке на било какве спортске манифестације с обзиром да је био просветни радник, па није желио да му се на јавном мјесту омакне неко непримјерено навијање. Брата то тада није превише занимало, па сам обично ишао сам.

Касније је било сезона у којима нисам пропустио ни једну једину фудбалску или кошаркашку утакмицу, али ипак то није било поредиво са “боксерском грозницом”.

Подгорица је уз много правих шампиона имала и два боксерска шмекера, Мија Перуновића и Драгана Мугошу. Обојици се дешавало да понекад и изгубе меч али је сваки њихов наступ био спектакл.

Један уживо одгледани класик је био меч Перуновић – Хашани, други Мугоша – Бенеш. Тврдим да су били достојни финала макар аматерског првенства Европе или најљепших мечева Шугер Реј Леонарда и Марвина Хаглера.

На свакој животној позорници постоје људи који су у главним улогама и сви остали који су пуки судионици. Кад је бокс у питању, од кад се појавио Касијус Клеј, више ништа није било исто. Био је први прави “celebrity”.

Фасцинација њиме није имала везе само са боксом. Ум му је био бритак као и ударци. Њега су гледали и они који нису умјели да наброје врсте удараца у боксу. У рингу је био истовремено неумољив и лепршав, а изван ринга брбљив и забаван и имао магију коју данас заједно немају Ђоковић, Меси и Леброн Џејмс.

“Ја сам највећи“ изговарао је самоувјерено и мало је било оних који се нису слагали са тим. Чак су сви понављали мантру да Клеј лети као лептир и убада као пчела.
Америку је оставио у чуду када се придружио „Црним муслиманима“ и промијенио вјеру и име у Мухамед Али.

Двије године касније постао је истински херој. Одбио је да учествује у рату у Вијетнаму.

„Немам проблема са Вијетнамцима. Они ме никад нису назвали црнчугом“, рекао је Али.

„Нећу да путујем 16000 километара да бих помогао у убијању и паљењу других људи, само да бих помогао доминацију бијелих робовласника над тамним људима широм свијета. Ово је вријеме и доба када такво зло мора да нестане. Зашто бих бацао бомбе и пуцао на смеђе људе у Вијетнаму, када су такозвани црнци у Луивилу третирани као пси и одузета су им основна људска права.“.

Због одбијања војне дужности кажњен је новчано 10000 долара и осуђен пред потпуно бијелом поротом на казну затвора од пет година. Пошто је одмах уложена жалба и плаћена кауција, у затвор није ишао, али три и по године му је било забрањено да има такмичарске мечеве, после чега га је ослободио Апелациони суд.

„Украли су му три најбоље године његове каријере. Када је био на врхунцу, није могао да боксује.“ рекао је једном приликом његов чувени тренер Анђело Данди. Иако је због својих ставова подијелио јавност у Америци, вријеме је учинило своје. Али је постао идол нације и штавише, једна од најутицајнијих личности свог времена.

Да би неко постао највећи шампион, требало је да има и велике противнике. У тешкој категорији је у исто вријеме боксовао трилинг асова: Мухамед Али, Џо Фрејзер и Џорџ Формен. За вратом им је увијек дисао и Кен Нортон. Поред тога што је и сам био првак свијета, памтићемо га више по томе што је у једном антологијском мечу сломио вилицу великом Алију.

Од свих најважнијих, најљепших и најузбудљивијих мечева у историји профи бокса ова тројица су међусобно одбоксовали макар трећину.

Кад је прошао Алијев земан престао сам да гледам бокс. Тајсон или Холифилд ипак нису успјели код мене да пробуде старе страсти. То би било као да после класика пређеш не чак ни на белетристику, него на писане романе.

Много касније сам имао чак несвакидашње задовољство да лично упознам једног WВА шампиона, Николаја Валујева.

Руски 213 центиметара високи џин, татарског поријекла са 150 килограма мишићне масе је остварио 50 побједа у каријери од чега 34 нокаутом. Освојио је титулу побиједивши Џонија Руиза а после спектакуларног меча са Русланом Чагајевим остао без ње. Касније је повратио титулу, а други пораз у каријери је доживио против Британца Дејвида Хеја после чега је окончао боксерску каријеру.

Можда је највећа побједа његове каријере била против Ивандера Холифилда иако је то била само одбрана титуле.

Николај Валујев је данас ангажовани интелектуалац, политичар и филантроп.

Тако би читав један период остао архивиран са широким регистром навијачких емоција да нисам прије десетак или мало више година одгледао документарац “Thrilla in Manila” и схватио да као увијек у животу, ништа није црно бијело.

Мохамед Али у односима са Џо Фрејзером није баш показао људско лице. Мјесецима је брутално провоцирао и вријеђао човјека који му је претходно помогао док му је било најтеже у каријери, у периоду кад је био под суспензијом, са одузетом титулом и у беспарици.

После одгледаног филма скоро да сам зажалио што сам од своје шесте година устајао заједно са оцем и братом у 2 или 3 сата ујутро да бих гледао и навијао за некога ко није био само шармантни брбљивац из Луивила, већ на моменте и права бараба.

Ипак, такав какав је био, касније се покајао, показао величину, тражећи помирење и одајући признање највећем спортском ривалу, Смокин’ Џо Фрејзеру.

Мухамед Али, највећи боксер свих времена је умро 3. јуна 2016. године.

Прочитајте још:

Табана

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: