„Breaking“- Ритам нереда – 25 година – Хеј! Да ли ми чујеш глас?!

Пише: Јован Вучуровић

„Breaking“ је био некако „логичан“ слијед ствари након албума „Никог нема’’, али је са њим Ритам нереда толико искорачио да је овај албум до данас остао инспирација и тачка око које је бенд правио своју причу. И не само Ритам нереда.

Те 1993. године, Ритам нереда је, уз још неколико бендова, био један од најснажнијих одговора надолазећем контаминирању музичког и јавног простора, а“Breaking“ је био једно од склоништа онима који су покушавали да се сачувају пред стихијом, али и подстицај свима којима је отпор остао једина опција… И зато он припада оној групи албума који су се појавили готово „под притиском“, једноставно су се морали ,“десити’’.

Када нас нека сила натјера на повлачење и кад се суочимо са зидом, појаве се моменти и догађаји који поврате вјеру и снагу. Можда је, гледајући из ове позиције, са ове дистанце, укупно можда било и превише удараца по рокенролу, који га, макар медијски, и на први поглед, држе на кољенима, али, у оном тренутку, Ритам Нереда и „Breaking“ били су одличан контранапад, и до данас остали на барикадама.
Машина која је покренута на албуму ,,Никог нема’’ дефинитивно је утемељена на „Breaking“ , а ,“Пут безнађа“, „WАБ“, „Сама“, „Градска деца“, „Боје се„,  утабали пут којим Бобан и другови и данас сигурно газе.

И, што је важније, и што неки бенд кити са оним „култни“ је да је Ритам успио у намјери да искреност, одлучност и поруку са „Breaking“ сачува и у будућности.

То је довело до једног, по мени, феномена, да неко ко јесте у панку, ко је „свраћао“ и до осталих његових облика, без икакве комерцијализације стекне публику која је „дошла“ са разних праваца, од панк рока, хеви метала до хард и блуз рока, па и новог таласа. И ту је значај „Breaking“, тај став који је био знак за окупљање, а не маргинализацију бенда и његово одвлачење у неки жанровски ров и калуп.

Дакле, наишао је у правом тренутку – када су музички „посахрањивани“ хероји осамдесетих, или су посустали не сналазећи се у времену које је наишло, а испливали су они који су били спремни да се боре за сваку преосталу стопу разума и слободе, од Ритма до Бјесова, Врањковића, КЗУ, крагујевачке сцене…

И није било исто правити неку своју причу почетком деведесетих или данас. Ритам нереда је трпио ударе, гуран у разне „блокове’’, покрете, групације, а после свега је остало јасно да они припадају искључиво људима који мисле својом главом… остајући на позицији и темама „улице“ и отпора… И можда, ово већ није ни прича о 25 година албума „Breaking“ колико о самом Ритму нереда, али „Breaking“ јесте етаблирао овај бенд, предуприједио свако евентуално лутање, утабао му пут за све године будуће… Уосталом, емоције не пролазе, само године…

Бобан ће недавно изјавити да је деценијама касније „пут безнађа“ још тежи…

Хеј! Да ли ми чујеш глас?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: