Бријање бркова пред пут у Киншасу

Пише: Мишо Вујовић

“Мој ђед је робијао због бркова”, шапнуо ми је у поверењу Јово, док смо играли кликера, а ђед Вуко нас посматрао са терасе. Он је сваког дана сам, с’ рукама на леђима, гужвајући капу и премећући је из једне шаке у другу, онако погнут у исто време ишао од наше зграде до Требјесе.

Није се дружио са осталим пензионерима, мада су га сви са поштовањем поздрављали. Волео  је да застане и посматра док играмо фудбал. Никада није навијао, мада сам га ухватио како се задовољно осмехује док Јово дрибла. Био је добар човек ђед Вуко, знали смо то као деца. Децу је тешко преваририти, једноставно чиста душа је у дослуху са Творцем. Касније човеку отупе чула због којекаквих склоности, околности интереса, калкулација. Волели смо га као најрођенијег. Хранио је туђе керове али није волео мачке, говорио је да су препреденије од жена.
“ Исте су Божја ти вјера ко жене. Што их више ћераш то више трче за тобом. Кад их пригрлиш, огребу те”, у шали је говорио да чује баба Милена и намигивао према нама. У ствари, поверавао ми се Јово, једино је са унуцима био увек расположен.
Тек кад је умро сазнао сам зашто је често изгледао утучен и снужден, али нисам дуго разумео да се испод маске доброћудних људи крију најкрволочније звери, какве само може да створи сурова природа и духовна тескоба у човеку. Ђед Вуко је, попут многих, 1948.године пао из руског, због мале несмотрености боље рећи духовитог добродушја:
“Ови би наши Стаљину обријали бркове, да смију”, излетело му је  пред кумом и ближњим рођаком. Вуко је покушао да се нашали на рачун другова који су на пречац бријали бркове да их случајно не сврстају на погрешну страну.
Један га је проказао, како се то тада говорило. Знао је ко је од њих двојице, али то никада никоме није рекао. Мрчени Коста је, после ислеђивања, стављајући кажипрст на уста, често понављао:
“Код нас шпијуни  најбоље рађају, боље но пасуљ и кртола, највећи савезници сиротиње”!
Вука су су отпремили на Голи оток. Прошао је све по реду. Од топлг зеца, бојкота, Петрове рупе, кибларења…Кажу да никада није поклекао. Пустили су га као друштвено непоправљивог. Са тим теретом је отишао једног ветровитог јесењег дана на Петрову главицу. Дувао је ветар носећи жуто лишће, с’ мирис неке загореле џибре. Ми смо шћућурени код манастира посматрали како Јовов отац и стричеви, уздигнутих глава, скамењених лица, поносни,на раменима, носе Вука,од капеле, до последњег почивала. Испратио га је скоро цео град. Тишину је проламао лелек његових Пјешиваца. Набрајали су му врлине, помињали, оца, ђеда, војводе, бојеве и обавезно се тукли шакама у главу. Један од лелелекача се опсетио и његово страдање назвао “каљењем душе и уздизањем изнад братске срамоте”.
То је био први испраћај покојника у мом животу, сећам се да смо побегли са часова из школе смештене у Дворцу краља Николе, који се налазио са друге стране манастира, односно саборне цркве коју су због монументалности сви Никшићани звали манастир.

Чекао нас је учитељ Данило нервозно пуцкајући по длану дрвеним лењиром. Улазили смо у учионицу и без негодовања скупљали прсте с ноктима окренутим на горе како би што болније добили десетку по прстима. Ко мало више зацвили пролазио је и са пет шест удараца.
Ипак било је то безбрижно време радовања малим стварима. Мамила нас је улица чак и  ошамућене великим богињама, сагињали смо се скакућући на једној нози везали пертле излетали напоље, трчали за вагонима крцатим бокситом, качили се до изласка из града, чекали да добри Мијо оде са  Метеоролошке да би се мало брчкали у базену за мерење количине падавина. Рупе на коленима су се шириле од покушаја да што више пута  убацимо  у кликер рупицу. Поцрнелим прстима придржавали смо панталоне да не останемо гологузи због тежине кликере у препуним џеповима, тукли смо се око лопте, ударали и добијали по носу и поново заједно ковали планове о новим смицалицама с’ гарбитом, циглом, изгубљеним новчаником.
Једино смо се на фудбалу делили у два табора Звезду и Партизан, а када би се латили свијетлог оружја, неко је имао пластичне неко дрвене – изђељане шмајсере, подела је падала на Немце и партизане, Немце би у специјалним ситуацијама мењали четници, за које ме заинтересовао рођак мог ђеда, Симо, стари шерет и бивши четник. Учио ме као клинца да пред гостима у ђед овој кући, певам “Бјежи Блажо преко Гарча за њим Симо бомбе бача”!
Или “ Куку ти га партизанко кад те скопа Петков Марко, кад те скопа Петков Марко и окрене наопако..,”.  Нисам знао да Марко седи за столом, што је стварало непријатност домаћину, али је Симо скакао и преузимао одговорност.
На Сима нико није обраћао пажњу али је знао да запрети :
“Да ми се докопати митраљезиа кренуо бих на ЦК”!
Срећом није одлазио из Марковине, тамо су га сви знали, а платио је после рата жестоко своје четовање.
Време смо проводили напољу удишући слободу коју су нам донели неки озбиљни другови са качкетима и брчићама увек у оделима и белим кошуљама. Знали смо да са њима није било зајебанције. Увече би обично у двојкама или тројкама шетали тротоаром корзоа, промичући ка парку где би правили паузу и улицом Вука  Караџића, лево поред Кокине кафане или Петом пролетерском, затварали круг према центру. Касније су штрафту од хотела продужили улицом која је за кратко три пута преименована. Шеста црногорска у Едварда Кардеља, а затим је понела име Николе Тесле. Како Влада Црне Горе, захваљујући којој је “спашена” Црна Гора од самопотапања најављује етничко проветравање Срба, новим законским апартхејдом за Србе какав је већ једном спроведен 1944. године прошлог века, није искључено да и Тесла буде протеран из Црне Горе.
Озбиљни другови су уживали у привилегијама да су се налазили скоро ван система. Поштовање и пажња указивани су им од поштанског шалтера и здравствених установа где су имали предност чак и над трудницама до државних органа. Обележавали су сваког 4. јула Дан борца – “славу”, без свеће, жита и молитве. Они су могли све. Били су једини ратници у новијој историји код којих се све позлатило. Чак и они из петог круга борачких пензионера стекли су све повластице. Седамдесетих година статус борца НОР-а стицан је са два сведока. Сећам се приче да је високи функционер, дипломамата , аутор“ Московских година” , послао рођака код угледног племеника, учесника НОР-а да му потпише сведочанство о учешћу у НОБ-у.
“Шта кажеш посл’о те Вељко?”
“ Поздрави га и реци му да ти он први сведочи и ја ћу истог трена потписати”, одговорио је овај угледни Катуњанин који се већ раних шесдесетих повукао у мировину не спреман да прави компромисе против којих се борио. Али такви су били реткост. Чак и понуђени стан да одбију и врате се у завичај као млади пензионери да се баве пчеларством и печењем ракије.
Међу тим друговима шетачима запажено место у мом сећању имао је мистични Ћибо, стари ознаш и удбаш.
“ Ено га Ћибо – шпијун”, шапатом су говорили и покретом главе показивали на проседог човечуљка који је обично седео испред Градске кафане и читао “Побједу” или се шеткао сам од капеле до хотела. Проверавао је редовно и оне испред хотела и путнике у градској капели. Упућени су тврдили да много људи има на души, ако уопште ту димензију поседује човек од чијег имена се многима ледила крв у жилама. У једној фотељи седео је начелник, главни иследник и егзекутор. Када је пензионисан постаје усамљен, за разлику од ђеда Вука који је из разочарења зазирао од људи, код Ћиба је било обрнуто. Људи су га масовно избегавали. У почетку због страха касније из презира, али никада нико није на њега није насрнуо. Увек је био наоружан, сако није скидао ни по највећем жаропеку. Говорило се: “Ко је код Ћиба био на пријемном, тај више није имао шта да полаже ни пред попом ни пред судијом”! Ћибова специјалност биле су младе супруге и сестре заточених.
Неки су без икаквог разлога путовали за Киншасу, како је то лепо по Ћибу, осликао Живко Николић у филму “ У име народа”, да би им начелник Ћибо обљубио жену.
Неке су добровољно пристале на силовање, док су друге напаствоване под оптужбом, напад на службено лице у вршењу службене радње.  Крајем осамдесетих, међу првима је табу Голи оток, разбио Владо Дапчевић исповешћу у Ћурувијино перо “Ја ибеовац”. Касније су се још неки окуражили да сведоче о зверствима својих другова и покажу ону засенчену страну народне власти. Једна од жртава је јавно упрла прстом у напасника и џелата друга Ћиба. Оптужила га је за силовање и вишедневно иживљавање.
Тај дан је Ћибов син, узоран и уважен грађанин и сам у зрелим годинама, згрожен донео “Побједу” кући питајући оца да ли је истина то што је објављено!?
“ Пишу свашта, у моје вријеме се знало ко шта и како пише”, хладно је одговорио и наставио са ручком и не погледавши новине које су стајале на столу. И пре него се текст појавио, један од његових бивших колега из Подгорице га је назвао да се нађу у Ловачком дому.
“ Ово је све пошло по ђаволу”, реферисао му је некадашњи приправник  сада самостални инспектор пред пензијом.
“ Дошо ђаво по своје мој Душане. Ја сам се наживео и знам како ћу их ућуткати”, одговорио је Ћибо.
Душан је оптужио своје старешине за попустљивост, а старо руководство на челу са другом Марком за опортунизам.
“ Ови ће и мајку продати а не државу, онај са Газиместана их је узео под своје. Знаш му оца пратили смо га једно време. Светозар је био чист ко суза. Али га је прогонило самоубиство оног ученика и себи је пресудио. Овај ће да суди свима нама. Поново су четнички синови дигли главу, а попови се размахали па каде по ваздан.
Ти си касније “дужио” калуђере у Острогу”, покушавао је да мало омекша ситуацију Душан. Ћибо је због репресија и бруталности склоњен сместа начелника и пребачен да надзире манастир Острог.

Тамо је дочекао младог теолога Мираша, ког и поред противљења митрополита Данила, СИНОД СПЦ поставља за суплента Монашке школе у Острогу. По инструкцијама друга Крста, некрунисаног патријарха под чијим сталним надзором се налазио патријарх Герман, млади и наочити теолог са више личних докумената, различитих датума и места рођења, одседа у хотелу Оногошт, где упознаје свог новог шефа друга Ћиба. Инструкције су гласиле да се по сваку цену Монашка школа растури. Ћибо је усмено износио карактеристике из досијеа калуђера, наставног кадра на челу са јеромонахом Иринејем, потоњим патријархом српским. Међу полазницима ће се наћи и владика Пахомије тада искушеник Томислав. Мираш је палећи цигарету за цигаретом упијао сваку реч, друга Ћиба, свестан шансе која му је указана и отвара му широм врата столице светог Петра где га је Служба, већ самим уписом на Призренску богословију у 21. години живота, планирала поставити. Најпре као викарног епископа Диоклијанског, а затим за Митрополита црногорско – приморског. Оно што друг Крсто, рођени Црмничанин и друг Мома номинални отац другарице Мире, жене која је Србију довела до суноврата, нису предвидели, био је жилав отпор митрополита Данила да се овај млади дробњак из Зенице или Рамовиг ждријела, ни сам више нија знао где је рођен, постави за викарног епископа. Другови Крсто и Мома са још пар чланова Савезне верске комисије представљали су Синод у сенци и готово све одлуке црквене владе морале су проћи њихову инквизицију.
Гледајући у Душана навирале су успомене, сећа се када га је примио за приправника у то време само је секретар комитета друг Вељо био “јачи” од њега. Опет му је Мираш, тај проницљиви и препредени теолог пао на памет. Испратио га је на задатак који је беспрекорно обавио.
Када је одлазио поздрављајући се шеретски му је намигнуо:
“ Растурили смо то педерско легло”!
Ћибо је устао, без речи се поздравио са Душаном, купио “Политику” и “Новости”, и отишао на старо место пред Градском кафаном.
Син га је са неверицом посматрао. Јео је лагано као да се ништа битно није догодило у њиховим животима. Устао ћутећи, као и јуче када се нашао са Душаном, ушао у собу, скинуо капут уредно га пребацио преко столице, ставио пиштољ поред главе легао загледан у фотографију из старих новина свог племеника Вјекослава, усташког заповедника Јасеновца и свих логора у НДХ, кога је Удбин агент Илија Станић 1969. године чекићем и штанглом искасапио у сопственој кући у близини Валенсије.
Вјекослав  је био Хрват Херцеговац, Ћибо Црногорац – Херцеговац. И један и други Срби. И један и други пореклом су из Бањана од братства Вујичића, слава им је Свети Никола. Вјекославов отац Љубомир отишао је из Бањана и оженио Хрватицу Марију из Љубушког.
Осим презимена заједничко им је порекло и крв на рукама.
Од тог тренутка престао да излази из куће са собом је однео многе тајне о којима се и данас нерадо говори, под лажним изговором повређивања предака и потомака. На Ћибовој сахрани било је више радозналаца него поштовалаца. Многи су ишли да се увере да је заиста умро Ћибо, симбол црвеног терора, злогласни начелник Удбе и свевидеће око у пензији.
Први пут сам, још као основац, посумњао у чуваре наше слободе читајући Пејановићеву књигу
“Велика игра са Дражом Михајловићем” , потписану псеудонимом Љубо Поповић. Читао сам је у даху, гутајући сваку страницу и молећи Бога да га не ухвате. Сусрет са Дражом и његовим прогоном изазвао је подозрење према тим носиоцима заслуга, седим главама чије се мишљење уважавало на свим нивоима. Чак је суд у Бару морао да суди Бори Чорби због песме “ Црни мерцедес”, јер је Барски Субнор проценио да су им ти стихови нанели душевну бол.
Шетачи су често заседали и заузимали ставове, чували тековине револуције, кидисали  на сваку помисао да су четници и остали учесници у рату било шта добро могли учинити. Своје злочине правдали су одбраном државе од издајника, а унутрашњи чистке обрачуном са скретничарима и реакцијом.
Управо та национална денацификација утемељена у одбрани борачких заслуга данас улази у једну нову фазу о којој и деца на улици већ распредају ко је Србин издајник ко Црногорац родољуб.
Људи попут ђеда Вука је све мање, оних који баштине наслеђе друга Ћиба, судећи по реторици на разним нивоима, има на претек, као и кожних кабаница којима смо склони од давнина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: