Брисање имена Боке которске на пленуму среског одбора 8. априла 1945. у Котору

Пише: Горан Комар

Данас многи пишу о статусу Боке которске. Извјесно, српски аутори. Ово је питање и данас политички привлачно из разлога веома лошег положаја Боке у Црној Гори. У овом чланку ја се желим осврнути на чланак пок. мр Велимира-Вела Радовића из села Камено код Херцег Новог који је био учесник Научног скупа 1988. године „Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813-1814. године“.

Може се слободно рећи да је питање историјског положаја Боке у оквирима социјалистичке републике Црне Горе најотвореније разматрао овај историчар који се дуже вријеме налазио на положају директора Архива Херцег Нови. Иначе, Велимир Радовић је магистрирао у Задру мало прије овог скупа са тезом „Миграциони фактор у хисторији Боке Которске“.

Овдје ћу указати на један занимљив детаљ из његовог чланка који је и објављен у Зборнику Научног скупа. Наиме, мр Радовић пише како му у вријеме израде чланка није био доступан Записник са сједнице: „Нијесмо могли доћи до записника са оне главне сједнице которске среске скупштине народне власти, али постоје неки посредни извори“ (стр. 85. Зборника).

Подсјетићу уважене читаоце Портала да сам ја 1999. године први објавио интегрални текст овог Записника са првом листу Гласа Црногорца. Дакле, дошао сам до копије Записника. Тим својим чланком се овдје нећу бавити, само ћу рећи да је он доступан и да се много цитира без навођења аутора чланка. Мр Радовић и поред извјесних настојања није успио да види оригинал Записника. Овдје ћу указати на разлике у оригиналном тексту чланка куцаног писаћом машином за Научни скуп (у мом посједу) и објављеног текста у Зборнику Научног скупа (објављен у Титограду 1991). Ближе познанство и сарадња аутора и приређивача овог чланка започето је годину раније.

Мр Велимир Радовић је веома блиски рођак моје пок. баке Данице Бронзић рођ. Радовић са Каменог код Херцег Новог. Могу слободно рећи да сам о проблему статуса Боке и кључним догађајима Другог свијетског рата у простору Херцег Новог слушао читавог живота почевши од раног дјетињства. То, стога, што сам у родбинској вези са породицама неких жртава комунистичког терора у Боки. Та чињеница нема значај за овај мој чланак, али имам потребу да кажем да ми је позната „народна“ истина о политичким процесима у Боки током тог рата.

Такође, желим да истакнем увјерење да за Херцег Нови није добро да та сложена историјска питања у овој временској дистанци држи у фиоци, потискивана из колективне меморије. Нисам једини који тако мисли, а последњих деценија имали смо прилике да на јавној сцени (овдје: сједница Скупштине општине Херцег Нови у којој одборник инсистира на научном утврђивању чињеница Другог свијетског рата) чујемо о другачијем погледу на збивања. Другачијем од „службеног“ погледа изнешеног на симпозијумима и научним скуповима бокешких и црногорских комуниста и учесника рата. То све, сада нећу отварати.

Прије него пређем на предмет, рећи ћу да је казивач о догађањима на сједници априла 1945. године мр Радовићу био сам пок. г. Душан Поповић. Пок. г. Поповић, поријеклом из села Мојдеж, раније је обављао дужност директора Народног музеја у Херцег Новом (бивша кућа Мирка и Олге Комненовић). У часу одржавања сједнице био је на положају предсједника регионалног одбора и у сједници учествовао као предсједавајући. Новљанима је углавном познат као коаутор књиге о флори и вегетацији херцегновског подручја. Стварао је и хербаријум биљака са подручја Херцег Новог који је пропао, или чији су остаци пропали током деведесетих година 20. вијека у крајње запуштеној згради Музеја на Топлој.

Да мр Радовић није у рукама имао Записник види се из ријечи: „На пленуму среског НОО Боке Которске у Котору, у прољеће 1945. г…“ (стр. 85. Зборника). Дакле, није знао датум одржавања сједнице. Када у чланку помиње Записник Дванаесте сједнице ЦАСНО, у времену одржавања јако блиске нашој сједници, он јасно наводи да се одржала 4. априла исте године.

Пасус при дну стр. 84. Зборника који почиње ријечима: „Југословенски комунисти ушли су у рат јасно опредјељени за федерализам…“ у Зборнику обухвата шест и по редова. У тексту за Научни скуп (даље: Чланку), он обухвата четрнаест редова. У њему мр Радовић у кратким потезима разматра историјски оквир погледа на питање статуса Црне Горе. Он помиње Научни скуп одржан у Марксистичком центру ЦК СК Србије у Београду 1987. године на којем је било говора о ратним документима у којима је предвиђана аутономна област Бока, па и плебисцит који би омогућио да се народ Боке изјасни да ли је за интегрисање у државу Црну Гору или посебан статус у њеним оквирима. Помињу се и размишљања да се Црној Гори припоји Косово и Метохија, затим, Санџак, па су чак помињани предлози и за обухватање Дубровника.

У чланку аутора мр Радовића постоји и специјални увод у текст посвећем сједници у Котору:

„Дуго сам се двоумио да ли у овај одјељак „ИВ“ – бокељски сепаратизам, да унесем један повјесни догађај, који се збио у прољеће 1945. године у Котору. Радило се о изјашњавању чланова пленума Среског одбора Народног фронта Боке Которске о присаједињењу Боке Которске Црној Гори. Ипак сам ријешио да уђе у овој одјељак… Неки руководиоци и то у оном времену главни, ипак су осудили иступања неких Бокеља на пленуму као нездрава, да не кажемо сепаратистичка, па ето, и из тих разлога нека буде у овом одјељку“ (стр. 15. Чланка у припреми за Научни скуп).

На стр. 16. Чланка, аутор тврди да је питање статуса Боке на Сједници покренуто потпуно неочекивано, те да је то представљано потпуно изненађење за делегате. Тако исто пише и у објављеном раду (стр. 85). У Чланку дословно каже:

„…неочекивано, изненада за руководећу комунистичку екипу Црне Горе и Залива, јавили су се неки, истина не бројни, гласови да се Боки Которској обезбједи неки аутономни статус у оквирима црногорске републике. До дана данашњег нико о томе није ништа написао, као да је и то, прећутано, нека табу тема. Ево, ја до сада на овом скупу први пут износим и мислим да је то умјесно и да то стоји тачно у предвиђеним написаним оквирима за овај научни скуп. То је, иначе, добро, ломи се лед послије равно 43 године“.

Даље:

„Нека сјећања оних који су тамо били присутни, међу њима и самог предсједника Среског одбора фронта Д. Поповића, били су једини извор“.

И даље:

„У дневном реду, који је раније достављен делегатима за овај которски пленум, није било ни трага о некој тачки која би се бавила питањем присаједињења Боке Которске Црној Гори. По сјећању Д. Поповића њему је сугерирао прије почетка сједнице, то исто јутро, Блажо Јовановић, прва политичка и партијска личност Црне Горе, да унесе усмену (ваљда: „усмено“) ову тачку приликом отварања пленума. Како Поповић каже, он му је одговорио да он то не може, да је то ипак крупно питање, чак једно повјесно питање и да он то неће“ (стр. 16).

Даље, аутор на истој страни Чланка казује како је Л. Н. делегат кандидовао питање присаједињења Боке Которске Црној Гори на самој Сједници. Каже, такође, како смо видјели и из Записника који сам објавио 1999. године, да је ово питање разматрано под тачком „Разно“ или „Евентуалије“.

Аутор је у оба текста апострофирао став свештеника Веселина Чукваса и домаћина Видака Павловића. Он каже:

„У расправи о овој тачки дискутирао је православни свештеник из Херцег Новог Веселин Чуквас и у својој ријечи подвргао овај предлог оштрој критици“ (стр. 16 Чланка).

То се заиста може видјети из Записника, али се може видјети и то да се мишљењу православног свештеника сасвим придружио римокатолички свештеник. То мр Радовић не помиње у текстовима. Каже даље:

„Настала је једна врло непријатна ситуација па се на изричит предлог Блажа Јовановића сједница на кратко прекида. Блажо одмах повлачи чланове КПЈ на посебан кратки договор, па се послије тога сједница наставља и пленум прихвата да се Бока Которска присаједини, без икаквих аутономних повластица, јединственој републици – држави Црној Гори“ (стр. 16-17 Зборника).

По мом скромном суду, важно је подсјећање аутора мр Радовића изнешено у тексту објављеног чланка да је раније (прије Сједнице) одржан скуп политичких активиста Залива, личности из Народног фронта, власти, Партије, омладине, АФЖ и др., на којем је прелиминарно ово питање постављено и да је на том скупу и друг Блажо Јовановић заговарао став да је плебисцит потребан (стр. 85. Зборника). Уколико је то тачно, имали бисмо доказ да је став донешен у највишим круговима партије око Броза тих дана.

У оба чланка аутор мр Радовић скреће пажњу на Записник Дванаесте сједнице ЦАСНО од 4. априла 1945. године гдје су се чула мишљења да о томе питању треба видјети став Бокеља. Дакако, изношена су и другачија мишљења (стр. 85. Зборника и 17. Чланка).

Аутор мр Радовић доноси занимљиве погледе на стр. 86. Зборника. Као аутор, он износи став којим оправдава и објашњава политички механизам Партије. Али, при крају пасуса, неочекивано казује: „Али су Чуквас и Видак показали да имају своје „ја“ и да је став комуниста био недемократски и диктаторски“.

Даље, у посебном пасусу он наводи ријечи истакнутог припадника партизанског покрета у Боки Луке Матковића који је током рата казао да је народ Боке и српски и хрватски.

Цјелина чланка који је објављен бави се, дакако, Добротском скупштином 1813. године. Овдје смо изнијели слику једног поступка аутора који је учесник Научног скупа 1988. године и који је имао смјелости да мало послије смрти Јосипа Броза проговори о овој историјској теми. Сам Записник који сам објавио 1999. године, веома оскудно казује о догађајима на Сједници 1945. године. Види се да је било тешких интервенција у неком изворном записнику, ако је уопште вођен. Чак се не слажу бројеви делегата и гласова који су пребројани. Но, Партија је била спремна да одузима животе и то је издашно чинила током и послије рата.

Моје питање је сљедеће: како су истакнути кадрови и идеолози покрета који је персонификовао Броз, још на почетку рата могли гледати на ово питање, питање статуса Боке у будућности? Сигурно је да им је Бока, у њиховом погледу, представљала тешко рјешиву загонетку. Нису је познавали и нису је могли познавати. Лично вјерујем да је било могуће да у разговорима на тему статуса Боке током рата, уколико су се јавили опортуни погледи, буду одузимани животи.

За мене данас, упадљиво је и преважно сљедеће. Друг Блажо Јовановић је присуствовао Сједници. Делегати су, на пречац, упознати са намјером отварања питања. Он је усмено могао пренијети став партије. То говори једну ствар због које ја сада објављујем овај чланак.

Бока у Црној Гори – свакако. То је и мој лични став. Нема ту спорног. Али, демократској Црној Гори. Мени је превише година да бих укривао став. Дакле, ја овдје говорим о истински и потпуно демократској Црној Гори. А таква држава и такво друштво мора искључивати инструмент п о в ј е р е н и к а за Боку. Тако нешто се не може ни помислити. Тај инструмент није само употребљен од партије коју је овдје заступао Блажо Јовановић или данашња ДПС. Такав инструмент у пракси и те како користе опозиционе партије Црне Горе и данас.

Тешко да се овдје било шта може мијењати. Бока Которска је могла, да је било јединства, снажно утицати на процес демократизације Црне Горе. Да Црна Гора није познавала повјереника, него да је познала културни садржај Боке, да је могла познати равноправност Боке и Црне Горе под светитељским плаштом Св. Петра Цетињског 1813. године, могла је данас стајати много стабилније.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: