Бројанице

Пише: Небојша Јеврић

У књижевном салону посусталице Хаџи Чаршије Салијери, у кругу двојке, владало је суморно расположење.
Ту се скупљала елита. Писци постмодернисти, сликари концептуалисти, историчари српске кривице, потомци комунистичих генерала и швапских конкубина. Чак је једном свој долазак најавила и Марина Абрамовић али је била спречена.

Сваког петка су говорили углавном о београдском спину, кадровима у култури, о томе коме ће припасти нова ниновка. О потреби за денационализацијом Србије.
Кад је грађен Београд на води сви су се слагали око тога да ће потонути.

Милоклиз из Загреба, који је у друштво уносио дух западне културе, чест гост РТСа, подурлавао је
“Потонути, потонути…”

Бивша абмбасадорка која је у резиденцију довела свог дилера кокаина објашњавала им је :”Децо, ви не знате да на свету има много бољих ствари од вина…А, ето, ми смо губили време пијући вино.”

Теофил Панчић, једном речју интелектуалац опште праксе, обично гласан био је ове ноћи ћутљив.
“ Замислите, само замислите…”, понављао је.
“ Шта велиш, Теофиле?” питала га је сликарка која је том друштву припадала само по родбинској линији и која се једина смејала кад би филозофи, књижевници, политиколози почели причати о потонућу.
“Замислите шта је сад урадио…”
Име му нису помињали. Било је то пристојно друштво и сви су знали на кога мисли.
“ Поставио је Србина на место министара културе!”
“ Зар поред толико нас?!”
“ Зар у времену кад је дошао последњи тренутак да се Србија денационализује?!”
“ Толики глумци, писци, политиколози школовани на западу!”
“ Ах, не говорите ми само о позоришту, ту је катастрофа!”
“ Зар поред тебе, Теофиле? Какав би ти само министар био! Какве бисмо филмове снимали!”
“ Зар он, који се не одваја од макете Грачанице, Дечана, Патријаршије?”
“ Који смрди на тамјан.”
“ Замислите, ја сам чула да је деци направио играчке, Краљевића Марка и Милоша Обилића.”
“ Уместо да се као сва нормална деца играју са Спајдерменом. Са Бетменом.”
“Све ћу ја написти” претио је Теофил и повукао се у радни кабинет госпођице Салијери да ствара – инспирисан. А кад њему инспирација дође, чувај се Србијо…
Изручио му све чега је могао да се сети.
Министар Србин у Влајковићевој три. У Министарству за кутуру.
Поред свих њих из круга двојке.
Катастрофа! Где су сад те невладине организације?
Треба писати евроспској унији, Бриселу, Вашингтону.
Теофилу су се од једа котрљале сузе. Писао је златним наливпером по хартији. Мастило се разливало.
“ И то ће проћи!” тешили су га, него залуду.
“ А ја сам чула да има и бројанице. Примитивац. Требало би забранити уношење бројаница у Скупшитину.”
“ Боже, госпођице, бројанице у двадесетпрвом веку?!”
“ Ја се не бих зачудила ни да на литургију иде.”
Атмосфера у салону госпођице Хаџи Чаршије Салијери је била покварена.
Нико није могао утешити Теофила.
“Боже, куда ми идемо?!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: