Бројке и слова

Пише: Батрић Бабовић

Некад давно на једној регионалној телевизији постојала је емисија која је носила име наслова овог текста. Њен програмски садржај задирао је у разне образовне, културне и научне теме. Тај квиз је био гимнастика за мозак и разбој са вратилом за нијансе између бројева и слова. Његов основни циљ је био произвести што дужу именицу или реченицу, или са што мање рачунских операција произвести најбољу могућу вриједност траженог броја или његов најподеснији и најближи еквивалент. У квизу је то било тако. У реалном животу, реалполитици и интересима углавном је све супротно од ставова научно-образовног програма.

Бројке се усклађују са интересима и апетитима политичких странака и коалиција, а слова са бројкама, бројачима и интересима свих учесника у политици. Домаћи политички фактор је обично средство за остваривање глобалних циљева. Ти циљеви се Монтенегра углавном не тичу, али посредно као међународно-правни субјект зависи од њихових исхода и коначних решења. На унутрашњој политичкој равни са бројним клизиштима поставгустовски синдром не напушта Црну Гору. Питање је шта је садржај тог синдрома и најмањи кохезиони фактор за садашњи тренутак.

Ако се реално погледа кохезије нема, нико нема монопол на било који народ као његов једини представник иако то многи желе да прикажу, не постоје једна странка или партија само за један народ које су репрезенти цијелог народа, постоје прираслице у форми интереса, малобројни тренуци истине и континуитет најјефтиније пијачне психологије без барометара за вредносне судове интересно интегрисаних политикантских спојева. Неки субјекти су тек сад рођени, неки политички одрођени, а већина њих су лажно препорођени и фиктивно прилагођени изазовима новог тренутка. Коалиције су фарсе и сабори различитости. Мисли се на све политичке коалиције. У њима су људи са личним и безличним интересима, страстима, слабостима, дуговима према истомишљеницима, неистомишљеницима, центрима моћи, ванинституционалним концернима, они који хрле ка слави преко народних леђа и нужних избора, они који пилатовски перу руке од првих сарадника и наводних истомишљеника, у практичном смислу показујући дубину древне кинеске пословице “ да се најближа срца никад не додирују „…

Прву Владу под редним бројем 42 и поставгустовским обележјем – ону која процесе уводи у истоимени синдром као симбол црногорских реформација срушило је што активно, што пасивно 70 посланика. Неки су изашли напоље из посланичке сале остављајући своје најмилије на цједилу прохујале употребне вриједности. Онда је са „непријатељима“ поставгустовског синдрома направљена следећа непарна Влада. Иста је убрзо срушена као и 42. Влада. Изнутра и споља. Сви политички актери пристајали су на неписана правила 42.и 43. Владе, срушени 30.август у фебруару, а фебруар у августу као јединствену осовину. Сви су пристајали на дубину, ширину и висину и таквом тродимензионалношћу сви су задовољавали дневне политичке апетите.

Направио се за некога оптималан хаос, а даље се навелико говори о нечему што одавно не постоји. И тада и сада. А то непостојеће зове се већина од 30 августа. Постоји само поставгустовски синдром, а шта чини синдром и његову дефиницију знају сви добронамјерни и политички бестрасни посматрачи. Неки од оних који су били у тој Влади из 2020. године, данас имају партију која је хетерогена и компулсивна. Легитимно за нове звијезде на домаћем политичком небу. А зачарани круг не престаје да се врти у супротном смјеру. Лаж не јењава, а стид се не помаља. Синдром поставгустовског вјешто склепаног лудила, продубљује своје механизме на штету сваког бирача и апстинента. Смисао бројева и слова је само оно што одговара налогодавцима лоших политичких ђака.

Границу опсега бројева и слова једино предодређују и одређују налогодавци. Најављују се као могућност нове подјеле и нова 1998 година. Изоставља се контекст транзиције и пад диктатуре. Невјешто или вјешто бришу се из процеса три кључна актера августа 2020 године. Прави се нови вјештачки политички инжињеринг који користи једино пасивним учесницима политичких процеса. Политика се у исто вријеме спроводи наративима пијаце и њених тезги са најјефтинијом робом.

Важно је рећи да постоје само два умна политичара. Обојица су од скоро у пензији. Један се бавио изборним процесима, а други дипломатијом и европским начином вођења страначке и парламентарне политике. Сви остали у политици раде по утабаним стазама милоизма, као добри или лоши курсисти западних адреса. Све то изводе са сталним наративом о 30.августу који је давно сахрањен. А гдје се нешто политички сахрани, никад не васкрсава са истим људима и начином. Начин по правилима права и демократије мора бити уставан. До тада, бројке и слова су опсена црногорске поставгустовске синдромске фарсе по имену лаж.

Једна Макијавелијева мисао се доказује из дана у дан. Практично. Људи који ту мисао пројављују све је више у пракси и на дневном нивоу. Док Николо Макијавели цвјета са цитатима који описују политике и политичаре, Монтенегро вене. Ту је милоизам, да се сви привиди доброг стања и сваког склада одржавају изгледни и ничим нарушени. Он за сада нема ни бројке ни слова. Има Црну Гору као ребус. За кога је она загонетка, још увијек нико не поставља питање. Када се постави остаје нада да за многе догађаје и лица не буде прекасно. Или можда већ јесте, али информација није пуштена у етар!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: