Бројке и слова

Пише: Батрић Бабовић

Многи се сјећају не тако давних и далеких деведесетих година прошлог вијека. Неки су били основци, неки средњошколци а многи су били студенти на факултетима свих универзитета бивше СРЈ. Једном ријечју, сви су били зависни од зарада у родитељском дому. Сто њемачких марака било је у Београду крајем двадесетог вијека енорман капитал. Десет година раније плата средњошколског професора стајала је у тадашњим динарима хиљаде и десетине хиљада милијарди.

Преведено на језик тржишта и реалне вриједности то је било килограм ораха и кора за баклаву у навечерје Нове 1994 године. Ни тада, ни у доба 100 марака које су биле богатство просвјетни радници нису штрајковали. Исто је било у доба расцјепа владајуће странке, коалиције “ Да живимо боље“ и свих последичних политичких догађаја. Да ли су просвјетни радници требали да буду у штрајку тада? Требали су. Да ли су плате данас на нивоу зарада за занимања које обављају? Наравно да нису.

Основно питање гласи зашто до сада нису штрајковали? Ко је уредио и одредио правила ћутања? Зашто баш сада побуна и поређење са нееквивалентним занимањима? На крају, да ли се коначно испекла баклава из навечерја Нове 1994. године или дувају неки нови вјетрови? Можда је ојужило са августом 2020. године, па се демократија покушава претворити у анархију. Нема одговора ни са једне „зараћене стране“. Хиперинфлација буја, а просвјета тапка у мјесту. Бројке и слова све говоре. Вјероватно и неке политизације. Још је жив тродеценијски злодух кога владајући слијепци подцјењују. Побуна је у ваздуху.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: