БроЗЛОвски ликови и недела

Пише: Илија Петровић 

Таман упамтисмо оно Његошево питање “Што је ово ево неко доба / Те су наше горе умучале / Не разлежу ратнијем клицима”, а извесни Слободан Жалица, наводно Србин са Романије, по причи оних који га знају – школовани философ, али зато потпуно необразован, поче да се на интернату оглашава безбројним порукама којима упућује на најразличитије јутјубовске снимке броЗЛОвскога “доприноса” србској ствари све то пропраћајући “божанственим” похвалама БроЗЛОву лику и делу.

Укаже ли му се на двомилионске србске жртве БроЗЛОва (не)дела, он ће и себе и тога оправдати “мудрошћу” да “баратње бројевима не само да је нечасна работа, већ је то сатански занат за који се одговара… кад за то дође вријеме”.

Прихвати ли му се као разложна тврдња да је “баратање бројевима нечасна работа и сатански занат” који би и математику као науку о величинама уклонио из човековог видокруга, био би то налог србскоме народу не само да заборави на цифре које казују какав је и колик зликовац био тај непоменик “сатанског заната”, већ и “топла” препорука да своме памћењу отвори простор само и искључиво за песму “да га није – не би ни нас било”.

Тај ће жалосник одмах објаснити да се “не ради овдје о никаквој математици, већ о статистици… којом се радо служи Мефистофел (Сатана-ел, Мамон, Ахриман) обмањујући и заводећи како појединце тако и масе људи… док ови тако олако србују… углавном слабашни људи и читави народи који још нису порадили на развићу како личног тако и народносног ЈА, па им још им треба помоћ окупатора као ретардираним цивилизацијским адолесцентима”.

Очевидно је да оволикој “зналици” нема лека, као и бројнима сличним који се броЗЛОхимнијом баве појединачно или институционално, почев од академоније наука, преко унезверитета, до такозваних невладиних антисрбских организција, али би то морао бити подстицај да се врло озбиљно поразмисли о брисању бројних трагова које је по србскоме националном бићу и србској духовности урезало БроЗЛОво “ликовање и деловање”.

Не само жртвено.

Јер, по окончању Другога светског рата, на подручју Краљевине Југославије познатог као “народноослободилачка борба”, преживели Срби су прошли горе од оних жртвованих јер су уживо трпели геноцид над самима собом:

– Сви Срби римокатоличке вероисповести “унапређени” су у Хрвате;

– Свим Србима муслиманске вероисповести дарована је муслиманска националност;

– Срби из Црне Горе “произведени” су у Црногорце;

– Од Маћедоније, познате као Јужна Србија, направљена је засебна република;

– Од Војводине Србске која је 1918. године присаједињена Краљевини Србији, начињена је “аутономна покрајина”, али без Западног Срема (до линије Осек-Чепин-Ђаково-Шамац) и Барање (коју Шишићев Преглед повијести хрватскога народа, ка­питално дело хрватске истори­ографије, помиње свега једном крат­ком напоменом да је током 15. века Барањска жупанија са седи­штем у Печују, допи­рала преко Драве, до Папу­ка, али не казујући да је Барања, и ранијим временима, нази­вана Sirmia ulterior, онострани Срем, а Грци су добро знали да се речју Срем означава Србска Земља), који су предати Хрватској;

– Намеравајући да Косово и Метохију, Стару Србију, поклони Енверу Хоџи, арбанашком комунистичком вођи, броЗЛОвском наредбом најпре је забрањен повратак десетинама хиљада Срба прогнаних отуд непосредно по избијању Другог светског рата да би се, пошто се замисао о поклону изјаловила, тамо успоставила “аутономну област” у којој, како је то првих дана априла 1983. године “објаснио” председник Председништва Републике Србије Никола Љубичић коме се делегација састављена од двад­е­сетак тамошњих Срба пожалила на србску обесправљеност (“Никакво право немамо, про­терују нас, раде зло према нама”), “ми немамо никакве ингеренције”;

– Недуго по кончини поменутога БроЗЛА, средином јуна 1985, његови наследници могли су се “похвалити” сопственим достигну­ћем да су “обезбедили свим грађанима да слободно изаберу место боравка и да се слободно у складу с властитим интересима и потре­бама крећу кроз целу земљу и иностранство”, о чему “убедљиво сведочи податак да је само из САП Косово, у првих пет месеци ове године (1985 – ИП) слободно иселило 1.050 грађана српске и црногорске националности. Четвр­тина исељених житеља имала је стално за­по­слење. У овом пери­о­ду иселило се 106 комплетних по­родица. Имовину су продала 52 домаћинства”.

Довде наведеним (и, за ову прилику, бројним испуштеним) геноцидним “достигнућима” мора се признати да су накалемљена на наредбу БроЗЛОве Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), којом је свим партизанским команданти­ма и политичким комесарима на положајима указано – “под претњом смртне казне” -, на идеолошки и стварни смисао партизанског ратовања, мада се не смеју занемарити ни одлуке другог заседања Антифа­шистич­ког већа на­родног ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943), на коме Срби нису имали својих представника. Оне од којих се није ни очекивало да тамо крену, још мање да стигну, организатори су оправдали кашњењем на трамвај, а они који су тамо заседали а рођени као Срби, према мемоарском запису Милована Ђи­ласа, једног од најзна­чај­нијих кому­ни­стичких идеолога југословенског ратног времена – они су “поста­јући кому­ни­сти пре­стали бити Срби” .

Врховно-командна наредба смртно-казнене природе признавала је да је “личност Драже Михаи­ловића и његов ошт­ри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима пого­тово срп­ском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око се­бе све­укупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуз­да­ње и вера у по­бе­ду слабе сваког дана код наших борбених једи­ни­ца, а тим пре што сви резултати наших до сада вођених бор­би са чет­ницима, забеле­жени су код ове команде као посве равни нули. Последице овак­вих по нашу ствар поражавајућих неуспеха, без об­зира на изнете чињенице, односно ауторитета Михаиловића, вођ­ство ове коман­де у многим правцима може са правом пригова­ра­ти партизанским командантима и пол(итичким) комесарима, а на­име: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке иде­ологије и да су се у до­садашњим војним и политичким акци­ја­ма као и у правцу пропа­гандистичком у свему показивали кукави­ч­ки и не­спо­собни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пу­них двадесет го­ди­на спремали”.

Да би се речена двадесетогодишња спрема “својих задатака и положаја” ипак остварила, првом од двеју кључних наредаба (под бројем 3) објашњено је да се “против окупатора комунистичке јединице не могу бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст”. Били су у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка вој­на сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од 30.000 – тридесет хиљада – погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, постаје јасно против кога су то партизани ратовали без­мало четири године.

Друга наредбодавна тачка (под бројем 4) тицала се комуноусташке “радиности” а гласила је да би “такође и са усташама бесмислено било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује бор­ба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше осло­бо­ђење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Са­вез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити”.

Јајачко (можда јајчано?) заседање “антифашистичких” снагатора одржано је, ван сваке сумње, по договору са страним “фактором”. Наиме, политичке прили­ке на Западу, по­највише страх званичног Лондона да би у Југославији могле побе­дити србске националне снаге, утицале су и на про­ме­ну енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из­беглиштву. А под притиском енглеске владе, свој став према Ко­мунистичкој партији Југославије морала је променити и иста та југословенска Краљевска влада.

Те промене добиле су свој формално-правни облик већ 17. но­вембра 1943. године, кад је краљ Петар Други Карађорђевић (1923-1970) потписао Уредбу са за­ко­нском снагом, којом су укинути Закон о заштити јавне безбед­но­сти и по­ретка у држави и Закон о државном суду за заштиту др­жаве, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег до­но­шења више није могло бити речи о било каквом озбиљ­ном суп­ротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југосла­ви­ји; чак је и поменуто заседање сазвано тек по­што је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу Краљевска влада донети. У сваком случају, не може бити сум­ње у чињеницу да је на међу­народ­но­-пра­в­ном ау­торитету избегли­чких југословен­ских влада, укључујући и о­ву уредбу, успоста­в­љена власт Ко­му­ни­стичке партије Југо­сла­ви­је са свим злехудим после­дицама које су наредних деценија су­стизале србски народ.

Но, обратимо ли се малкице цифрама, сазнаћемо да су југословенски демографски губици (жртве и, због насталих околности, нерођени) у Другом светском рату, према званичном извештају од 26. маја 1945. износили 1.685.000 људи, односно 1.706.000 према саопштењу југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу 1947. године. Зна ли се да су и једна и друга цифра дате циљно, нарочито друга, сасвим их обезвређује податак Србске православне цркве да је само србски губитак износио 2,400.000 (два милиона четиристо хиљада) душа.

На Википедији стоји податак да су била 597.323 страдалника са познатим именом и презименом (од тога у Босни и Херцеговини 177.045, а у Војводини Србској 41.360), те да “процењен број убијених квислиншких и колаборационистичких снага” – није речено који су то -, износи 125.000.

Не помињу се жртве непознатог имена, можда и због тога да, којим случајем, пред обично добро необавештене Србе не би “испливала” изјава Добривоја Ви­дића, крајем рата комунистичког секре­тара за Ужички округ, који је комуноусташке (и остале) злочи­не по Босни и Херце­говини оправдао тврдњом да је “шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца”.

Или, можда, да се заборави на 42.000 (четрдесет две хиљаде) “недомицилних” Срба из Војводине Србске (тамо рођених или насељених после 1918), које је маџарски окупатор “поклонио” хрватским усташама пребацујући их преко Дунава, где је један број био одмах побијен. а остатак “пресељен” у Јасеновац, “на даљу надлежност”.

Или… Или…

Нажалост, и на срамоту званичне историографије у Срба, на неким странама, међу поштоваоцима броЗЛОвског “лика и дела”, посебно у наводном Музеју жртва геноцида у Београду, као и у кругу оних што се поводе за музео-жртвеним злоупотребама, “таласни историчар” Стефан Радојковић, примера ради, за кога су страдалници из “српског и других народа током Другог светског рата у Југославији, чији је симбол и највеће стратиште Јасеновац”, само и једино “митска бројка” (https://talas.rs/2019/01/18/srpske-zrtve-drugi-svetski-rat/), упорно се тежи смањивању “познатог” броја страдалих Срба, све док се једнога дана не “открије” да је србске крајеве некадашње Краљевине Југославије заобишао Други светски рат и да је то за Србе био најживотворнији период у целој њиховој повести.

Било како било – светски рат или комуноусташко “ослобођење” од србског народа -, извесно је да је толика и таква геноцидна политика према србском народу успостављена споразумом потписаним 1935. године, са важењем и током рата и после рата, којим се се “заинтересоване стране”, комуни­сти­ч­ка и уста­шка, обавезале да ће заједнички, свим располо­живим сре­дстви­ма, радити на рушењу и конач­ном уништењу Кра­љевине Југославије. Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који дола­зи од заједни­ч­ког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније (надмоћно­сти) и подржава­оца сваког режима, који спутава, смета и ту­пи народ”. Како то у сп­о­разуму стоји, “вођство Југо­ло­венске Комунистичке стран­ке… признаје, да кому­ни­зи­ра­ње Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кич­ма српства и православља, јер је познато да су то два фак­то­ра која су омела продирање Осман­лија на запад и Аустрије на исток”, те да се “униште­њем свега што је српско и пра­во­славно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”.

Прича о “комунизирању” углавном беше мамац за Србе којима, загледаним у источни православни свет, није стизало до свести да је совјетски комунизам – циљно увезен са Запада, уз још увек непознату и непризнату чињеницу да је “Комунистички манифест” поставио “научну” основу ме­ђународном тероризму и дефинисао геноцидну замисао о уни­ште­њу србског и руског народа. Јер, према писању Џорџа Ватсона (1927-2013), енглеског историчара, “само су социјалисти отворено заговарали гено­цид у 19. и 20. веку”, а њихов “месија”, Карл Маркс (1818-1883), “био је отац савременог политичког геноцида”, геноцида који је руском народу нанео вишемилионске жртве, што током грађанског рата изазваног Октобарском револуцијом, што од глади у “победничким” условима, што емиграцијом. Према подацима совјетске Централне статистичке управе, 1922-23. го­ди­не од глади је умрло 5,053.000 људи. Прихвати ли се да је гра­ђа­н­ски рат од 1918. до 1920. године однео 10,180.000 живота, значи да је укупан број жртва за то време износио приближно десетину руског становништва. (Само у Доњецкој области побијено је милион ко­зака, што је чинило половину укупног становништва целе обла­сти). Дода ли се томе и око милион људи погинулих у Великом ра­ту, као и подоста бројнију послератну емиграцију – ДругЛењир говорио је о два мили­о­на емиграната, а из Лиге народа, 1926. године, потекао је податак да их је било 1,600.000 -, онда ће се тек моћи сагледати чудовишни допринос комунистичког по­ретка руском народу.

Социјалистичку (и комунистичку) идеју натурали су Србима њихови малобројни интелектуалци школовани на европском Западу не схватајући прави смисао онога што је она собом носила – у условима кад су сви европски соција­листи били националисти, само се од Руса и Срба тражило да буду интернационалисти. Добро би било знати да је Јаша Томић (1856-1922), новинар, књижевник и политичар, у раној фа­зи свога политичког деловања био присталица социјалистичке “мисли”, али је био први међу Србима који је пре­познао њену ствар­ну вред­ност. Но, то што је у једном тренутку поверовао да би социјалистичка “наука” морала служити интересима оно­га народа у чијој ће се земљи применити, одмах је наишло на отпор социјалистичких идеолога са стране. Њега и његове следбенике, немачки социјалиста Вилхелм Либкнехт (1826-1900) упозорио је да се “у име интернационализма и оп­шт­е­човечанске правде” морају оканити шовинизма, национали­зма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “ока­њивање” од њега врло уверљиво образложио: “Брзо смо се от­ресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”. Биће да баш због тога, Енциклопедија Југославије, пре педесетак година, ауторским текстом Василија Крестића (1932) тврди да су Јашу Томића као по­литичара карактерисале “не само врло јаке примесе демаго­гије него и шовинизма и антисемитизма”.

Занемаримо ли ту појединост, видећемо да су они малочас помињани школарци с европског Запада, свој “интелектуални” утицај преносили на ђаке и малобројне “домаће” студенте, на своје рођаке, на завичајце и, што да не, на део “широких народних маса” задивљених вредностима увезенога знања.

А кад је 1941. године дошло “до бомбаша”, комуноусташки оријентисаним партизанима прикључио се, искључиво из родољубних разлога, и неодређено велик број Срба, тако да, ако је у партизанским јединицама по Хрватској било и до 95 (деведесет пет) одсто Срба, онда је србски проценат у целој НОВ и ПОЈ (народноослободилачкој војсци и партизанским одредима Југославије био нешто већи. Што су они током скоро четворогодишњег партизанског ратовања злоупотребљени – друга је ствар. Видели смо већ на једној од претходних страна да је и истакнутим партизанским командантима и политичким комесарима тврдога комунистичког опредељења, прећено смртном казном уколико покушају и да се запитају ратују ли они против нацистичких и фашистичких окупатора или против сопственог народа, србског. Ако се, неким чудом, и десило да неко од њих помисли на заштиту србсих људи, сналазила га је судбина оних о чијем је страдању, према писању Драгана Млађеновића, сведочио Милан Кевић-Баћо, најмлађи офи­цир НОБ, рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Бо­санске Градишке, партизански курир од краја јуна 1941. године:

“Био сам 1944. курир у Шестом корпусу. Пошту сам носио Иви Маринковићу, главном планеру напада на Јасеновац. Једнога дана му је други курир донио пакет, наводно од мајке, у коме је би­ла експлозивна направа. Када га је отворио одјекнула је страшна експлозија која га је на мјесту убила.

Неколико дана касније убијена су двојица наших обавешта­јаца из Јасеновца Чеда и Вингерт. Убијени су код Пакраца, да не би проговорили. Командант Демоња (Никола, који је од “надлежних” тражио да се нападне Јасеновац и ослободе заточеници – ИП) је најпре тешко рањен у на­паду на Славонску Пожегу, граната му је разнијела десну руку. Са сигурношћу тврдим да је у рову наш мајор Губец бацио бомбу на Николу. Када су га донијели рањеног у болницу, искрвавио је, јер наводно нијесу имали одговарајућу крвну групу. Гурнут је сми­шљено у сигурну смрт! Мајора Губеца су касније, као незгодног све­дока, убили у Команди штаба у Пакрацу… У тим обрачунима је ликви­ди­ран и познати крајишки доктор Младен Стојановић, чије је уби­с­тво приписано четницима Уроша Дреновића и Рада Радића, са чи­ме они нису имали никакве везе”.

Зна ли се, дакле, стварни учинак броЗЛОвске дружине одликоване херојским ордењем и вишередним “заслугама за народ”, србски, наравно, било би упутно да се то коначно сведе на праву меру и, за почетак, не би ли се престало са призивањем захвалности њиховим геноцидним поступцима, избришу називи свих херојских, партизанских, пролетерских улица и фирми, те да се са јавних места уклоне сва њихова споменичка обележја.

Све ово као мала допуна скорашњем предлогу Александра Шапића (1978), једног од београдских челника, да се непоменикови остаци “иселе” са реченога места (ако се тамо уопште налазе), те да, ако их “његови” са западне стране не прихвате, буду на непознатом месту спаљени а пепео на прикладан наин “изгубљен”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: