Брозоморство

Пише: Илија Петровић

Писано је на овом Порталу о учешћу Јосипа Броза (1892- ? ) у аустроугарским злочинима по Мачви током Великог рата. Можда се све то тицало Јосипа Броза из Кумровца, а можда је потоњи Јосип Броз ( ? -1980), познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, доприносио истим тим “успесима” под другим именом.

Јер, потписник ових редака добро памти како му је, пре педесетак година, један колега, рођени Загрепчанин, описао прву Брозову после(друго)ратну посету “родноме” Кумровцу, а све то према ономе што је чуо од својих родитеља. Прича је врло једноставна: док Кумровчани, испред куће Брозових, чекају “високе” госте, тек придошла колона “друговских” возила зауставља се на педесетак метара удаљеном импровизованом паркингу.

“Високи” гости излазе из кола и полако се крећу према домаћинима. Пошто су прешли неке две трећине пута, Стево Иван Крајачић (1906-1986) лактом подсећа Јахача да стане НаЧелоКолоне и запути се ка “родној” кући. Он то и чини, полако и одмерено, што старијим Кумровчанима, онима који су се у својим млађаним данима дружили са Јосипом, оставља довољно времена да једни другима шапну: “Ово није наш Јожа”.

Ни ово што следи не односи се на Велики рат, тиче се трагедије коју је србски народ истрпео у времену док је “овај” или “онај” Јожа зауздавао Колону.

Истина, није безначајно подсећање на чињеницу да су србску су­д­бину током историје одређивали туђински окупатори, но корисније је знати да су је у 20. веку дефинитивно запе­чатили хрватски и словеначки ко­мунисти Тито (Јосип Броз), Кардељ (Едуардо Кардели) и Бакарић (Владимир Куперштајн), уз потпору србских “мајстора за прљаве послове”, почев од Александра Ранковића и Крцуна Пенезића (да не помињемо попове Влада Зечевића и Ђорђа Маринковића), до да­нашњих демократизованих комуниста, односно комунистичких демократа. Такви од­но­си према Срб­и­ма успостављени су по моделу провереном у разарању руског на­рода током бољ­шевичке власти, а брозовска стратегија по­ка­зала се као дво­струко успешна: тамо где је то било лако “тех­нички изводљиво”, као у Маћедонији и Црној Гори – репу­бли­ке су “унапређене у на­ције”, а у Србији, где се таква “памет” није ни­ка­ко могла примени­ти, шиптарска мањина на Косову и Метохији и маџарска у Вој­во­дини Србској по­слу­жиле су као изговор за про­глашење аутоно­м­них покрајина. Овим последњим “изу­мом” не са­мо да је тамошњој србској већини обешен камен о врат (кога се он­а више никад није успела ослободити), већ су успостављене и пози­ци­је са којих ће се лакше наставити са разарањем Србства.

Уистину, почело је тако што су се кому­ни­сти и уста­ше, преко својих “важних” представника заточених 1935. године у Сремској Митровици, обавезали да ће заједнички, свим располо­живим сред­стви­ма, радити на рушењу и коначном уништењу Краљевине Југославије. Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који долази од заједничког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније (надмоћности) и подржава­оца сваког режима, који спутава, смета и тупи народ”. Како то у сп­о­разуму стоји, “вођство Југословенске Комунистичке стран­ке… признаје, да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”, те да се “уништењем свега што је српско и православно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”.

Са своје стране, “вођство Хрватског ослободи­лачког усташког покрета предосећа да ће без промене постојећег стања Хрватски народ подлећи Југословенској лукавости и срп­ској хегемонији”, због чега “и нуди сарадњу свима поробљеним на­родима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убр­за­ју ток догађаја и средствима и начинима према упутима свога вођства”.

У том циљу, комунисти и усташе “примају на себе заједнички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сва­ком случају потребе до постигнутог циља: распадање југосло­венске државе и свега што је српско и православно” (Миро Нике­тић, Кроз пакао и натраг, Београд 2010, Споразум дат као прилог на крају књиге).

Милован Ђи­лас (1911-1995), један од нај­зна­чај­нијих кому­нистичких идеолога југословенског ратног вре­ме­на и десетак послератних година, објаснио је да су ус­та­ше при­стале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они “поста­јући кому­ни­сти пре­стали бити Срби”.

У складу са тим споразумом, Броз је, као генерални секретар Комунистичке партије Југославије, пред сам рат (после двадесетседмомартовског пуча) издао поверљиву директиву свима партијским комитетима, у којој је казао и следеће: “Пружити сву нужну подршку усташама, Македонцима, Албанцима и другим на­ционалним организацијама уколико би оне могле допринети што бржем збацивању садашњег режима. Помоћ треба пружити и црногорским сепаратистима, ако прихвате антиројалистичку ли­нију у Црној Гори… Усташе су несумњиво цениле допринос Кому­ни­стичке партије у рушењу Југославије… Тито је остао у Загребу радећи партијски посао све до краја маја 1941. године, када је прешао у Београд” ( Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, То­рон­то/Канада 1993, 460-461).

Смисао тога мајског Титовог “предустаничког” одласка у Београд (1941) објаснио је Миле Будак (1895-1945), идеолог хрватског усташтва и извикани “нај­ве­ћи хрватски књижевник свих времена”, када је рекао да “нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има попри­лич­но лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”.

“Каша” коју је Будак наговестио, устанак који су комунисти подигли у Србији 7. јула 1941. године, “закувана” је убиством двојице србских полицајаца на сеоском ваша­ру у Белој Цркви, код Крупња. Тих дана, као и све док су се налазили у Србији, комунисти су, уме­сто против не­мачког окупатора, водили рат против србских жандармериј­ских патрола и стани­ца (прва је, 9. јула, нападнута и разоружана жан­да­р­меријска станица у Радљеву, код Уба), у послератној “ослободилачкој” терминологији означаваних као непријатељи, нападане су општинске куће по србским селима, као и стратешки најосетљивије тачке по Србији: железничке ста­ни­це, поште, же­лезничке пруге, ТТ линије, тунели, мостови, руд­ни­ци, уништаване су матичне књиге… – тако да се, скоро искључиво, тај вид “ра­то­вања” од­вијао и наредних ме­се­ци. Из Хронологије ослободилачке борбе народа Југославије 1941­-1945, коју је Војноисторијски институт из Беог­р­а­да објавио 1964. године, и у којој се из дана у дан могу пратити признате бор­бене и дру­ге активности ратног по­бе­д­ника, може се видети да је до краја децем­бра 1941. године било преко двеста шездесет напа­да на жандармеријске стани­це, приближно двеста диверзија и саботажа на саобраћајницама, а тек нешто мање од сто напада на немачке снаге. И може се видети да су Немци при­ме­њивали одма­з­ду не само за убијене или рањене немачке војни­ке, већ и за са­ботаже, тако да је у том периоду, пре­ма ономе што је Хроно­логија признала, уби­је­но најмање 18.979 цивила и спаљено на хиљаде сеоских домова.

Пошто су партизанске јединице “избегле” из Србије, њихова Врховна команда издала је наредбу свим партизанским команданти­ма и политичким комесарима (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), у којој је, “под претњом смртне казне”, наложено и следеће:

1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији.

2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сарад­ни­ке треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).

3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка вој­на сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од 30.000 погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, мора се поставити питање с ким су то партизани ратовали без­мало четири године – ИП).

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно на­оружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује бор­ба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше осло­бо­ђење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Са­вез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.

5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реак­ција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства…

…Пријем ове наредбе с обзиром на горњи строго пов. број путем сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к зна­њу лично имају да је запале”.

У складу са тим налогом, Милован Ђи­лас, члан Политичког бироа Комунистичке партије Југославије (КПЈ), члан Врховног штаба и опуномоћени делегат Централног коми­те­та за Црну Гору са ванредним овлашћењима (други потписник био је Владо Мартиновић Бајица, момак који и данас има улицу у Подгорици), 5. фебруара 1942. године издао је строго поверљиву наредбу “командантима и политичким комесарима са подручја: Кола­ши­на, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хит­но организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфи­сковати, а потом запалити, стоку заплијенити.

Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати.

Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора до­бро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, при­др­жавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде из­да­те 27.12.1941. године а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници”.

У шему ових строго поверљивих и врло информативних наредаба понајбоље се уклапа сећање војводе Момчила Ђујића на призор из зимских дана 1943. године, из времена кад су Немци и усташе чистили Лику од кому­ни­ста и кад је Тито “одступао са својим јединицама преко Пет­ро­в­ца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча. Комунисти су об­ја­ви­ли народу да на простор који су они држали наступају Ни­јемци, усташе и четници и да кољу све гдје стигну. Многи су томе повје­ро­вали и повлачили се са партиза­нима. Било је и мале дјеце у тим Титовим колонама смрти. Ја сам са мојим борцима ударао по Ти­товим колонама у зони Босанског Грахова. Успио сам да од­војим од комуниста један дио избјеглица, и њима смо омогућили да се вра­те својим кућама на своја огњи­шта. У одступању Бро­зо­вих је­диница био је проблем мале дјеце. Зато је Тито сву дјецу при­ку­пио, одвојио их од борбених јединица и одредио једну јединицу да се о дјеци стара. Испод врха Шатор планине има једно планин­ско је­зеро, а мало ниже језера била је државна зграда у којој је ста­но­вао чувар шуме. У ту зграду Тито је сакупио око 80 дјеце и одвојио их од родитеља. Затим је кућу затворио, зграду спалио и дјецу са зградом. Кад сам са мојим бор­ци­ма стигао до те зграде, видио сам да је из рушевина спаљене ку­ће по којој је пао снијег вирило кроз танки слој снијега триде­се­так спаљених дјечјих ручи­ца.

Недалеко од спаљене куће и дјечице, сједила је једна жена у личкој народној ношњи замрзнута. Држала је мало дијете у на­ру­ч­ју, прибијено на груди, а једно старије дијете, одприлике 5 година, сједило је смрз­ну­то на земљи и обима рукама грлило мајку око кољена. То је оно што се никад не може забора­вити” (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Друга књига, Оренџвејл/САД, 1998, 91-92).

А није далеко од тога нешто старији “страшан зло­чин који су пар­ти­зани починили над храбрим борцима Радуча, 26. септембра 1942. године”, описан у Споменици Динарске четничке дивизије 1941-1945 (објав­ље­ној у Торонту 1993): “Све ове жртве (њих педесет деветоро), укључујући и дви­је жене, поги­нуле су кад су комунисти блоки­ра­ли четничке пози­ци­је око Мет­ка. Пошто се четници нису хтјели предати, кому­ни­сти су похвата­ли српске и четничке жене и сест­ре и истурили испред се­бе у фрон­талном нападу на четничке по­ло­жаје. Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им комунисти дали ‘часну ријеч’ да им се неће ништа де­сити. Само двојица четника нису им повјеровали (па) су успјели да се пробију кроз блокаду… Сви остали су били уморени грозном смрћу; главе су им партизани отсјецали коцима и тупим оруђем”.

Двадесет деветог новембра 1943. године, на некаквом комунистичком шумском заседању, одлучено и да се “Југославија има изградити на демократском принципу као државна заједница равноправних народа”. О каквој се “равноправности” радило, показује податак да Ср­бија тамо уопште није имала својих представника; присутни “важни другови” оправдали су њихов изостанак кратким саопштењем да, због ратних услова, трамвај од Београда до Јајца није сао­бра­ћао. Ако је и било оних за које се по имену или презимену могло чинити да су били Срби, сви они уклапали су се у ону Ђиласову формулу по којој су “постајући кому­ни­сти пре­стали бити Срби”.

На тој се “равноправности” заснивала и Бро­зова на­ре­д­ба из 1944. године о успостављању Вој­не управе у Барањи, Бачкој и Банату, у чијој су ос­но­ви налазе великохрват­ски национални програм Радићеве и Ма­че­кове Хрват­ске сељачке странке, ставови Коминтерне о разби­ја­њу Југосла­вије, програм­ске одредбе Комунистичке партије Ју­го­славије о навод­но­ј срб­ској хегемонији у свима досадашњим Југославијама и одлу­ка АСНОС-а из 1945. године о прихватању антисрбског кон­цеп­та федеративне Југославије.

Непосредно по уласку руских и партизанских снага у југо­сло­венску престоницу (крај октобра 1944), “домаћи ослободио­ци” по­би­ли су у Београду и околини око 35.000 људи, од чега барем по­ловину без икаквог правног поступка. Многи којима се дало да преживе сусрет с ослободиоцима сукобили су се с прописом о из­даји “српске националне части”, те су доцније на разне начине малтретирани, натерани у беду и окончали живот осрамоћени. Идеј­ну основу таквој процедури осмислио је Јосип Броз, изја­вом дато­м по­четком новембра 1944. године, на Бањици, да “Срби­ја нема че­му да се нада, за њу неће бити милости”, те да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори”.

Да за Србију заиста неће бити милости, постало је несум­њи­во исте те јесени, у данима кад су комунистички идеолози одлу­чили да оформе Сремски фронт и тако демонстрирају спремност пар­тизанске војске за фрон­тал­но ра­товање и да . А за тај фронт по­чели су да се по Србији мобилишу голобради момчићи, они ко­ји пре то­га ни­су имали никаквог војничког искуства, понајмање за фрон­тално ратовање; они су, напросто, послати да изгину на Срем­ском фрон­ту и да се тиме Србија биолошки осакати. У томе послу од­лучу­ју­ћу улогу одиграле су црногорске и крајишке једи­ни­це (“Пе­кове су дивизије заузеле Терази­је”) и њихов долазак вр­ло брзо по­казао се као нова окупација и Београда и Србије… Било ка­ко било, никад се неће сазнати колико је србских гробова ис­копано у Срему за то по­ла године (процене се крећу од нешто преко 13.000, ко­лико се имена налази на њиховом споменику, до чак 180.000, ко­лико их историчар Новица Војиновић (1927) помиње у неким другим освртима), као што ће заувек ос­тати тајна колико је уопште Срба изгинуло од бугарске границе до Дравограда и Ко­чевског рога. Такву “ста­тистику” комунисти нису никад направили, свакако зато што би се мо­гло показати да су у свом “ослободилачком налету”, за неколико после­ратних ме­сеци сами смакли неупоредиво више србских глава него стране оку­пационе снаге за прет­ходне четири ратне године заједно; ако се у то уброје и “јасе­новачке и сличне заслуге”, показаће се да је комунистички допри­нос србском страдању неупоредиво већи од онога који је досад ишао на рабош других окупатора. Немци су и иначе објавили по­да­так да је у разним видовима “блиских сусрета” са живљем из Краљевине Југославије страдало тек нешто око три­ста хиљада љу­ди. Оне остале ваља ставити на душу хрватским ус­та­шама, мусли­манским и шиптарским зликовцима, војним снага­ма југословен­ских суседа, а тек један мањи део страдао је у обра­чу­нима сукоб­ље­них страна у грађанском рату.

Тој мрачној ратној епизоди може се дода­ти и једна, после­рат­на: тринаест свештеника и више од 20.000 (двадесет хиљада!) србских мла­ди­ћа, који су се враћали из Босне, током маја 1945. побијено је и бачено у јаму Понор код Миљевине, а они који су тамо избегли смрт ‡ сачекани су на Златибору и бачени у јаму на брду Церово.

Па, када је већ тако, не треба се чудити што је Добривоје Ви­дић, крајем рата секре­тар КПЈ за Ужички округ, усташке злочи­не по Босни и Херце­говини оправдао тврдњом да је “шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба... (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца”, док је Синиша Стан­ко­вић (1892­-1974), академик, универзитетски про­фесор, у наступу аутомр­ж­ње узвикнуо: “Србија је главни стуб ре­ак­ције на Балкану и у читавој Европи”.

И тако даље, у недоглед

Чија је одговорност што Срби то не знају – посебна је тема, али се, за почетак, не може избећи тврдња да се међу “одговорнима” налазе Универзитет у Београду (и остали универ­зи­тети у србским крајевима, наравно) и академи­ја наука наводно србска и уметности која се углавном попуњава из тога “интелектуалног” круга; те су институције највише учи­ниле за “леву” индоктринацију србског народа и његово расрбљи­ва­ње. На број­ним факултетима, нарочито наставничким, “произ­ве­ден” је огро­ман број идеолошки обрађених кадрова добро при­п­рем­љених да ту идеју пресаде у “остале” Србе. Таква “интелигенција” бавила се на­ставом по ос­нов­ним и средњим школама и она је тра­жила да се у настави свега и свачега до краја примењује “знање” засновано на поставци да је Броз “највећи син наших на­рода” и да, осим њега, деца не могу и не смеју имати другог родитеља. Такви “интелектуалци” су у психологију србске деце (потекле из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, стога, у­век рас­положеног “хегемони­стички”), утеривали соци­јали­сти­чке принци­пе утемељене на потискивању србског православља, на разбијању породице, на ра­слојавању села и претварању сеоског станов­ни­ш­тва у “радни­чку класу” (градску сиротињу упу­ће­ну на месечну пла­ту, нај­че­шће недовољну за пре­живљавање, али зато лако под­ло­ж­ну манипу­ли­сању), на школ­ском сис­те­му у коме је сваком ђаку (да не би био на улици, без посла, јер нај­већи део ни­је било оста­в­љен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и брине о производњи хране) било намењено да за­врши најмање средњу школу, а можда и факул­тет (јер су и сврше­ни студенти виших школа остајали без посла, на улици), на бри­са­њу србских наци­оналних обележја (примера ради, сре­дином шез­десетих година србски ђаци се у статистикама нису ис­кази­ва­ли као Срби, већ ис­кључиво као “Југословени”).

То су, дакле, биле ствар­не основе “науке” намењене србској деци, коју је школски систем, смишљан у “интелектуалним” ра­ди­оницама “највиших научних, обра­зовних и културних институција Ср­би­је”, ши­рио по Српској Земљи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: