Брујић: У души сваког часног Црногорца живи сјећање на страдање крајишких Срба!

Бројни рукописи публиковани у љетописима Матице српске, загребачке СКД Просвјете, Књижевним новинама, приштинском Јединству, Политици, новосадском Дневнику, подгоричким листовима Дан, Побједа, Глас Црногорца, Српске новине и многим другим гласилима у Црној Гори и региону свједоче да је писац, пјесник, књижевни критичар и новинар Ђорђе Брујић – аутентичан свесрпски чувар културе и језика.

Славни Милош Кордић је његово дјело описао као „поезију нашег, а зна се и чијег, најновијег живота. У њој је све извајано одмјереним промишљањем онога што јесте човјек.”

Мијењао је географске положаје, али куд год се кретао, ијекавица је била и остала његова одредница. Брујићу је судбина предодредила стазу, која га је од родног Карловца, преко Загреба, одвела у Црну Гору у којој је провео, сад већи дио живота. У разговору за Српско коло Брујић нам открива како живе Срби у Црној Гори и гдје су у том корпусу Крајишници.

У Црној Гори је недавно одржан попис становништва, у атмосфери која се у једном тренутку чинила изузетно напетом, у политичком и националном смислу. Шта кажу званични резултати – колико у Црној Гори тренутно живи прогнаних, расељених и избјеглих из других држава бивше СФРЈ?

– Немам информацију да ли је та категорија уопште званично пописивана. Према званичним подацима Завода за статистику показује се да у Црној Гори живи 1.080 становника, како је то именовано, „регионалне припадности”. Под ставком „остало” регистровано је 1.090 грађана, док се 3.136 грађана изјаснило као „остале нације”. Занимљиво је да се чак 17.907, или око три посто грађана није жељело изјаснити, што је за Црну Гору, као релативно малу државу изузетно висок проценат. Гдје су ту прогнани, расељени, избјегли, не умијем вам рећи. Зато сам у неколико наврата и казао да нико ни са приближном сигурношћу не може казати колико Крајишника тренутно живи у Црној Гори. Чак је и слободна процјена немогућа и апсолутно непоуздана. Можда Завод за статистику има негдје неке интерне податке или процјене, али они нису представљени јавности и ја их не знам. Ово што сам на почетку побројао су званичне бројке Монстата (статистички завод), које су нам доступне. Искрено, не би ме ни зачудило да су прогнани и избјегли „заборављени”, јер су подјеле у Црној Гори толико велике да се сва пажња усмјерила на неколико категорија – број Срба, број Црногораца, број вјерника Српске православне цркве, број говорника српским и број говорника црногорским језиком. О томе се водило рачуна, а све друго је било и остало мање важно, па тако и прогнаници.

Тешко је радити и опстати без помоћи Србије

Пјесници најбоље осјећају душу српског језика. Да ли данашња Црна Гора прича Његошевим језиком?

– На срећу прича! И прича, и говори, и пјева на српском језику! Зар то није природно? Покушаји да се наметне неки ћошкасти патрљак назван језиком нису могли да заживе. Постоје његова корита и стазе и ту ми мало можемо да учинимо. Поготово да мијењамо језички идентитет народа кроз политичко-полицијска насиља као што је то покушавала бивша власт. Управо због очувања језика и идентитета у цјелини, српске партије и организације у Црној Гори треба да дјелују систематичније и организованије. Зато сам и поменуо Српски савјет, чије је руководство то, очигледно, разумјело. Ако бисмо погледали реално, они су реализовали више пројеката везаних за очување српске препознатљивости, што значи и самих Крајишника, него било која друга организација. До сада су објавили велики број наслова везаних за Крајину. Мјесечни часопис Српске новине незамислив је без прича о Крајини, кроз разне облике и жанрове. Слично је и са Радиом Ћирилица, на којем постоје посебне тематске емисије о крајишким људима, просторима и предањима. Не смијемо заборавити ни интернет портал Српске новине ЦГ, који је претеча свих српских медија у Црној Гори. Организовано је много научних скупова, округлих столова, књижевних вечери, трибина… на којима су гостовали Крајишници, или се говорило о крајишким проблемима. И то не само у Подгорици, него и у другим градовима Црне Горе и окружења. Иза њиховог рада је остало велико дјело. Тај труд препознале су Матица српска, Српска књижевна задруга и друге кључне националне институције у Србији, али помоћ с њихове стране могла је да буде само симболична. На крају је остало оно најважније – пријатељство. Не заборавимо и оно болно – Српски савјет сваке године у манастиру Острог обиљежава годишњицу погрома Срба у тзв. Олуји, и тзв. Бљеску, гдје се служе помени страдалима и организују пригодни разговори. Веома обиман, озбиљан и сложен рад Српског савјета посао је за државу, али држава Србија као да ћути!

Колико је крајишка култура заступљена данас у Црној Гори?

– Крајишка култура у савременом, изворном смислу данас не постоји у Црној Гори, али то не значи да није заступљена на овдашњој културној мапи. Његовање културе крајишких Срба предано је у насљеђе овдашњим српским националним организацијама, које разумију ову причу. Поједине организације желе да сачувају културу крајишких Срба, али због велике временске и просторне дистанце, не могу у потпуности да разумију којим је путевима најбоље да крену. У том смислу најдаље је отишао Српски национални савјет, чије руководство, очигледно, има знање о животу Крајишника. Зато можемо рећи да је Српски савјет, поред свих добрих намјера других организација, остао предводник у овој сфери, и да се за Крајишнике углавном чује кроз њихове пројекте и програме. Чује се онако како и треба, са пуним смислом крајишке егзистенције, каквом је била и каква је данас.

Постоје ли удружења грађана која баштине крајишку културу и постоје ли манифестације које окупљају Крајишнике у Црној Гори?

– Удружења ове врсте не постоје у Црној Гори, барем не она које су видљива јавности. Значајно је, међутим, да овдје не постоји ни крајишки културни аматеризам, што би требало мијењати, не бисмо ли очували и тај дио насљеђа. У практичном смислу ово би се могло уредити кроз сарадњу са културно-умјетничким друштвима. Било би то лијепо искуство. Управо то су дијелови „српског свијета” – не никакав хегемонизам и, са извињењем, глупости – него поглед кроз диоптрију сједињеног културног простора.

Објавили сте недавно збирку симболичног назива Глинска сриједа. Колико је култура сјећања заступљена у српској књижевности. Шта је данас Глина Србима у Црној Гори?

– У умјетности постоји доста тема везаних за геноцид над Србима, оне постају незаобилазне готово као и теме о Холокаусту над Јеврејима. За Црногорце, као и за „сусједне” Херцеговце, не бисмо никада могли рећи да не знају, да не воле, да не саосјећају, или да су заборавили Јасеновац, Јадовно, Градишку, Јастребарско, Пребиловце, Корита… То поуздано тврдим! Покољ у глинској цркви, на примјер, буди потпуно идентичне емоције код мене и човјека из Црне Горе. Сви знамо да Црна Гора зна да памти, и да поуздано памти! Зато без резерве свједочим да културе сјећања на крајишка страдања има много у души сваког часног Црногорца. Свјесно наглашавам – часног, јер су то они који знају ко су и од кога су! На крају, онај сатански пир у Глини је једнако крајишки колико и црногорски. Није црногорска туга за жртвама у Глини мања од крајишке туге. Бар сам ја то тако осјетио за све ове године, међу овим брдима. Коначно, и поријекло нам је исто. Чак и оно генетско, ако хоћете!

Рођени сте на Кордуну, завичају првог реформатора српског језика Саве Мркаља. Он у свом времену није наилазио на разумијевање околине. Како Вас разумије околина у којој живите?

– Мркаљ је одавно постао симболом или парадигмом неразумијевања и страдања правденика у једном времену. Због тога, имајући вјероватно њега у подсвијести, сматрам да није важно колико Крајишника живи у Црној Гори, или Херцеговини, јер ту бројку нико не зна, него како они живе. Те категорије морају да се уздигну на ниво државе Црне Горе, а првенствено на ниво државе Србије, како би се сачувало насљеђе народа који данас постоји само у траговима. Србија, ако хоће, има све формалне механизме за рјешавање проблема Срба у Црној Гори и региону. Чему служи Министарство спољних послова, министарства дијаспоре и Срба у региону, Министарство културе… Значи, званични апарат постоји, само још треба добра воља. Има ли у српском руководству те воље – не знам. Треба питати државни врх, гдје кључну улогу не игра само Александар Вучић, мада има велик и значајан утицај, него и други високи државни функционери. Кроз досадашње активности стекао се утисак да је Србија спремна да помогне и да уложи труд који може да буде од значаја овдашњим Србима, а да ли ће тако остати – видјећемо. Са дуге стране, Србија у исто вријеме мора да разговара и са новим властима у Црној Гори како би изнашли заједничка рјешења. Сталне приче о Милу Ђукановићу и полупропалим партијама некадашње власти немају смисла, нити бисмо требали тиме да се бавимо. Знате како народ каже: Што подижете већу ограду око тора, то вука чините страшнијим!

Какав је садашњи положај Срба у Црној Гори и како видите њихову будућност?

– Од оног чувеног 30. августа и слома тридесетогодишње диктатуре ДПС-а са сателитима који су на све могуће начине унижавали и уништавали српски народ, дошло је до извјесних, мада често само козметичких промјена. Не заборавите пријетње тракторима Србима од стране ондашњег предсједника Владе Црне Горе Душка Марковића и ДПС-а. Замислите ту језиву увреду! Оно што бих ја као прости житељ Црне Горе издвојио јесте значајно већа слобода која је за бивше власти била тотално спутана и стављена под шапу једног човјека и његове интересне клике. Други аспект се односи на дјелимично побољшање положаја српског народа који је био готово у потпуности одстрањен из друштвеног и политичког живота, тако да је сада, мада не у реалној мјери, унеколико враћен тамо гдје му је мјесто. Било то некоме драго или не, српски народ је побиједио бивши режим 30. августа, али је у међувремену вјешто изигран. Жао ми је свих оних који мисле другачије, али мораћемо се навикавати да су и Срби, заједно са другим народима, равноправни дио црногорског друштва. Једнако као што је Црна Гора и српска држава, уз Србију и Републику Српску! Знам да то неће бити једноставно схватити, али шта да радимо.

Новинари претворени у писаче политичких памфлета

Током каријере обављали сте и новинарске и уредничке послове. Како бисте оцијенили стање медија у Црној Гори?

– Искрено, као изузетно лоше. Штампани медији су се погасили, а они који су остали претворили су се у најгоре могуће таблоиде. Извјесне, али заиста минималне промјене примјетне су на државној телевизији, Градској ТВ из Подгорице и ТВ Никшић и то само у неким сегментима, готово дјелићима. Сви остали медији, а то значи већина, остали су најгори експоненти политике Мила Ђукановића и ДПС-а. Могли бисмо набројити десетак таквих телевизија гдје су новинари претворени у писаче политичких памфлета и представнике најбруталније политичке и националне нетрпељивости и пропаганде, у којој су главна мета Срби. Све ми ту личи на Хрватску – једноставно не умију да постоје уколико нема Срба и Србије, као дежурних криваца, за чим онда програмирано слиједе и најлицемјернији напади на њих. Јадно је то новинарство! Побројао сам, дакле, само телевизије, а гдје су радио станице, портали… Срби су се у медијском простору покушали заштитити преко двије телевизије, и неколицине портала и радио станица, али то није ни изблиза довољно да се супротстве машинерији са друге стране. Упркос тзв. медијском плурализму, у Црној Гори не постоји „саговорник са друге стране”, тако да су све редакције, очигледно по налозима газда, што изнутра, што споља, претворили у једнобразну и непрепознатљиву, безобличну масу. Сви одреда врте неколико отрцаних фраза – проевропски, либерални, неолиберални, демократски, евроатлантски, европски пут, поглавља, стратегије… И тако ми од те празне заглушујуће буке послушника бриселских получиновника, који нам као иностране газде без политичког легитимитета, релевантности и реалног капитала, углавно празнослове, личећи све више на пропагандне главоношце, не чујемо шта мисле други. А чини ми се да би у наш доскора само привидно миран град, који зовемо Европом, ускоро могао да дође неки нови шериф, који, како ствари стоје, неће бити Американац. Тада ће, плашим се, бити касно за све непромишљене, а поготово за Европу као накупину разног политичког и економског, радиоактивног отпада, којој, по свему судећи, цури вријеме. И чије се неразумно, уништено, безоблично и бубуљичаво лице све више открива, али овог пута у апсолутној немоћи и безнађу.

Како су се у новонасталој ситуацији снашли српски политички лидери у Црној Гори?

– Посебно бих се осврнуо на српске лидере у Црној Гори који су показали да нису баш припремљени и вични задацима који су пред њима, или нису очекивали оволико компликовану ситуацију у држави која је потпуно девастирана, што је мало теже повјеровати с обзиром на дугогодишња политичка искуства неких од њих. Паралелни центри моћи, разна сумњива, мрачна друштва, неуређене судске и тужилачке организације, разорен сектор безбједности, уништено здравство, привреда доведена до овисности о сумњивом приватном капиталу (…) све је то дочекало нову власт. Тешко их је критиковати. Мада су у многим случајевима заслужили! Чак и много више од ових неколико реченица! Морали су политички потези да буду одсјечнији и строжи, често вјероватно и болни, како би држава почела да добија обрисе државе. Јер ако нису вољни да бране и испуне предизборна обећања и заштите државу и грађане, нису ни требали заузимати столице. Зато су „натјерали” мене, који сам тридесет година био опозиција оном режиму, да данас будем двострука опозиција. Бившој власти, односно садашњој опозицији, која ни по чему не завређује политичко уважавање, напротив, а онда и условно речено овим новима који су веома стидљиво и неодлучно кренули да спроводе обећања дата пред изборе и оно што су грађани, односно бирачи очекивали. Након политике Влада Здравка Кривокапића и Дритана Абазовића, који су очигледно били тројански коњи у новој власти, и неких других ликова око њих, овим данашњима није остало много доброг избора. Зато се залажем да им дамо још мало времена како би покушали да поправе оно што су пропустили, односно оно што су давно требали да ураде. Можда је најбоље да са таквом поруком и завршимо овај разговор.

Извор: Слободна херцеговина

Трифко Ћоровић / Српско коло,
број 108, странице 12-13

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: