Брзо ли ми младост мину, као магла уз планину

Ово су запјевале српске дјевојке, прије него што ће, пред острвљеним усташама-муслиманима са стијена скочити у Дрину! Њих 356 нашло је смрт у подивљалој ријеци да их усташки крвници не би галатили. За неколико дана, у Старом Броду, надомак Вишеграда,почетком  1942. звјерски је побијено и поклано преко 6.000 Срба. Седам деценија заборава

Пише: Јован Лакићевић

Грчке и друге познате трагедије личе на водвиљ у поређењу са оним што се почетком 1942. дешавало на Дрини, надомак Вишеграда. Ту је, за неколико дана,  на звјерски начин поклано и побијено 6 500 Срба, старијих људи, жена и нејачи, који су покушали  да преко Старог Брода пређу у Србију. Бјежали су без икакве војничке заштите, да пред  крволочном Црном легијом Јуре Францетића, која је бројала 10 хиљада људских монструма, и дијелом Ханџар дивизије, спасавају голе животе,  од  Доње Криваје, Романијског платоа и Горњег  Подриња, до Милошевића и мутне Дрине.

Оно што ову стравичну драму српског народа преко Дрине чини посебно ужасном, библијском,  јесте судбина српских дјевојака у збјегу на Дрини.  Било их 356 кад су  их усташе, претежно муслимани, пристигли и опколили. Знајући шта их чека, ове часне  Српкиње, од којих је свака заслужила ореол светице, загрлиле су се као да се у коло хватају и запјевале: “ Брзо ли ми младост мину, као магла уз планину“. Па још: „Дрино водо, кад будемо мртве, чувај спомен на невине жртве!“ (Опростите ми што док ово пишем, не могу да задржим сузе!) И све су са стијена близу Брода скочиле у мутне воде  плаховите Дрине… О томе је на ТВ Храм прије неко вече свједочило неколико, пуким случајем, онда преживјеле дјеце.

О свему томе се, пуних седам деценија – ћутало! На нашу, на српску срамоту!

Прије двије године био сам тамо у некој делегацији представника  црногорских племена коју је организовао Момо Вуксановић, до Вишеграда и Андрић града, гдје смо имали и  одговарајући програм. И све би то било у реду да сјутрадан нијесмо отишли до Старог Брода, до спомен плоче и капеле, које су, захваљујући владици Николају, подигнуте прије  неколико година.

Кад сам чуо причу ђакона и погледао имена преко 6 хиљда српских страдалника, о чему до прије неколико година нико од нас није имао појма, нијесам се могао повратити ни за мјесец дана! Не знам шта ме више бољело, судбина мојих сународника на Дрини, посебно оних  неколико стотина дјевојака,  или заборав коме смо се седам дугих деценија препустили!

Ја, који сам као новинар и српски гуслар обишао многа српска стратишта, од Коринтске јаме, Пребиловаца, до Јадовна, Јасеновца, Ливна, Козаре, Глине…,  ево, нијесам знао за један од најстрашнијих усташких злочина! Уосталом, као  и сви моји сународници,  ништа о томе што се дешaвало  на Старом Броду четрдесет друге.  И кад се појавила књига Момира Крсмановића „Тече крвава Дрина“, до мене није дошла, пошто је  Хамдија Поздерац одмах  забранио, јер „угрожава тековине братства и јединства“!

Не бих у овој прилици говорио о улози окупационих трупа Италијана и Њемаца у овој злочиначкој усташкој акцији,  као и генерала Недића  „да се спаси што се спасит може“, јер би нас то далеко одвело.  Као ни о судбини оних који су се по наговору и кобајаги зштитом Њемаца, вратили  преко Дрине  – сви су били побијени.

У овом часу пада ми на памет очајнички напор негдашње наше браће Бошњака,  да у Поточарима  поставе  задатих  шест хиљада мезара, како би дали материјал нашим „вјековним пријатељима“ Енглезима, да нам у  УН  заувијек утисну печат геноцидног народа.Ту границу су нам,  накнадно, ваљда да би све изгледало убједљивије,  амбициозно помјерили на осам хиљада!

Први покушај је, као што је познато, захваљујући Русима,  пропао, али, никад се не зна! Ко год пристане од муслимана, гдје год да су, да се сахрани у Поточарима, следује му још за живота  најмање 1.000 марака.  Таквих је било у потоњих неколико година – неколико хиљада! Погодбе су се правиле и са „уцвијељеним“ породицама!  Када је прије три године каменован један шлепер наводних жртава геноцида у Сребреници, у Хан Пијеску, сарајевској муслиманској ТВ се омакло да кaже како су каменовани сандуци муслимана који су жељели да се сахране у Сребреници! То је, наравно, промакло вајним српским  коментаторима!

Пошто сам у току потоњег рата небројено пута прешо Дрину, понекад боравећи и по више дана у друштву српских бораца, знам веома добро шта се све дешавало од Подвележја, Невесиња, Бораца, Грбавице, Брчког, све до Бихаћа,  Книна и Дрниша.  И знам, да је само у акцијама Насера Орића, у Подрињу  звјерски побијено и поклано  три и по хиљаде претежно српске нејачи. Неке сам, као оно у Кравицама, гледао  унакажене, још непокопане. Није имао ко да их сахрани, јер је читаво село било побијено! Али, пошто су у питању биле српске жртве, никоме од бјелосвјетских телала,  наравно, није пало на памет да о томе говоре као о геноциду. Баш као ни о оном што се  у току претходног рата догађало на Броду.

Али, знам, такође,  да  је Сребреница највећа подвала српском  народу у 20. вијеку, која траје и до ових дана. Уз несебичну помоћ српских, пардон!, Сорошевих плаћеника…

Када је, недавно, поводом 78. годишњице страдања, одржан помен жртвама усташких џелата на Старом Броду, о чему готово нико у Србији и Црној Гори, осим вашег часног Портала није извијестио, неко од говорника рече да се на ово мјесто мора долазити као на ходочашће, у школским екскурзијама, „да дјеца  виде како су све усташки монструми убијали људе, жене и нејач само зато што су били Срби.“

Подржао бих, наравно, од свег срца ову племениту  намјеру. Али, кад се сјетим како сам се сам осјећао и шта сам све проживио приликом посјете овом ужасном стратишту и недјељама након тога, чини ми се да би требало  добро размислити како и на који начин са тим  суочити млађе  генерације.  Јер трауме, које се понесу са Брода на Дрини, трају до краја живота!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: