Будимљанска рапсодија парадокса

Пише: Батрић Бабовић

Иванград је био и прошао, Беране у једном периоду прошло па опет дошло а Будимља је остајала по страни. Скрајнута из сјећања, умова, размишљања и историјског дијалога остајала је нијема и по маргинама свих догађаја у дужем временском периоду. Најкраћи закључак за најдужу историју једне духовне вертикале и непозате духовно-метафизичке реалности.

Обичном путнику би се могло припоменути да је Будимља мјесто на десној обали Лима, са сједиштем манастира Шудикова. Било да се долази из правца Београда или Подгорице, Лим остаје оријентациона тачка ко је и шта је Будимља. Кад је свети Сава утврдио аутокефалност СПЦ , основао је осам нових епископија. Зетској, Хумској, Дабарској, Топличкој, Моравичкој, Жичкој и Хвостанској епископији придодата је и Будимљанска као круна прегалачког рада првог српског архиепископа.

Будимљански Псалтир чува се у Бечу а Светотројички Зборник у манастиру свете Тројице у Пљевљима. Молебник ђакона Михаила уточиште је нашао у Москви, док се Минеј митрополита будимљанског Герасима скрасио у Народној библиотеци Србије. Вјековна Будимља је у 15.вијеку постала сједиште Митрополије и у свом попису памти Василија, два Макарија, Генадија, Саву, Герасима, Григорија, Јефтимија и Пајсија.

Девет митрополита и океан монахиња, монаха и епископа залог су данашњег предграђа Берана,које је у доба Иванграда било насеље поред фабрике целулозе и папира. Неизбрисиви папируси историје и вјекова грубо су се поиграли са судбином древног села. Наставак те прескакалице десио се у Балканским и оба свјетска рата , да би вулканско кључање разградног процеса доживио у вријеме власти Јосипа Броза Тита.

Зашто је Будимља важна? Има ли реалног објашњења за њену вишеслојност и дубину?

Будимља је млађа од Атине, Рима, Византије, Лондона, Беча, Будимпеште, старија од пада Византије, Отоманског Царства, боја на Марици и Косовом Пољу. Америго Веспучи и Кристофор Колумбо су одоцнили са путем у ново пространство, а Њујорк је остао далеки наследник ране колијевке десне лимске обале. Данас кад је беранско предграђе, тоне у сивило духа западне цивилизације. Захвата је бијела куга, наталитет пада, број ђака постаје минорнији. Из незваничних извора се чује да их је укупно четрдесет. Момци старе, дјевојке одлазе, њиве и ливаде се закоровљују… Воћњаци се не обнављају, краве се продају, стока се не гаји… Као да живот умире и одумире.

У разговорима са њеним становницима чују се елементи дневне политике, да ли ће опстати ова или она влада, хоће ли Талибани овладати Авганистаном,када ће престати рат у Сирији, да ли је Путин јачи од Трампа и Бајдена, има ли наде да се уђе у Европску Унију… Они гастарбајтери који љети походе њену питому долину причају о сопственом очају у Европи, напомињу да сањају завичај и да само у троуглу његових трију ријека чују и предосјећају тишину.

Поглед на свијет просјечног сељанина формира се кроз ружичасте призме телевизијских екрана, ријалити програма и очешљане и исфризиране програмске садржаје информативних емисија. Трансценденталност земље на којој живе и дух који не осјећају остају по страни већине Будимљана. Молитва и молитвеност су на доњој граници, празник Ваведења Богородице је престао да прелази са братства на братство…

Живот невидљиво пролази и тече. На сеоском гробљу постоје темељи старе цркве. Цркве на гробљу нема. Задушнице се празнују петком увече, неко у суботу. Свештеник је ријеткост кад се неко упокоји, а недјеља је дан кад се излази на гробља. У последње вријеме постоји преорјентација на суботу јер је пијачни живот беранског сивила у декаденци. На надгробним споменицима налазе се петокраке и крстаче. У дворишту мјесне школе постоји споменик подигнут страдалим Будимљанима у Балканским и Другом Свјетском Рату. Помен жртвама одаје се 4.јула. Неки то виде као Дан Борца,а неки као Охридски Пролог светог владике Николаја. Поглед који уједињује.

Шума се све више спушта на пут испод Јејевица,брда под којим спава Будимља и претвара га у прашуму. По казивањима добро упућених извора, давне 1942. године ту је боравио и више ноћи коначио ђенерал Драгољуб Михајловић.

Потомак тих домаћина данас на зиду своје собе држи слику сина свих народа и народности Јосипа Броза Тита. Отац тог потомка страдао је у врлетима Словеније као одступник и неокаљани човјек. Име зиданомосташа на породичној гробници уклесано је у сигурно вишепартијско доба.

У гробницама Будимље почивају партизани и четници, док на земљи овог села цвјетају подјеле и незнање.Неки који стално пипају пулс сваког становника, кажу да ће попис  бити огледало ранијих етничких мутација кроз историју, простор и вријеме.

Недостају Стеван Фенингер и Михаљ Подољски да усандуче тајне будимљанских архива.

У дубини 21.вијека сједиште епископије и митрополије, старије од Сједињених  Америчких Држава бије битку против нестајања. На свом путу брига и тражења решења за Блиски и Средњег Исток, Будимљани заборављају ранохришћанске коријене и нестају у пројекцијама телевизијских екрана и информационих технологија. Препознају се по димњаку угашене фабрике и затвореног рудника мрког угља. Шудикова, Ђурђеви Ступови, свете књиге и црквенословне тапије и дан данас нестају у дубинама иванградске идеолошке касапнице.

Светиња четврте светосавске епископије постаје пут којим се ређе иде. Услов опстанка је пресликавање погледа наших првих комшија на даљине Кабула и Кандахара.

А мјесто усмјеравања тог погледа мора сезати у 1219. годину. То је тачка времена у којој нејасно постаје јасно и у којој пролазно постаје вјечно.

Тада ће рапсодија парадокса постати музика рађања и опстанка,умјесто досадашње драме диоба и уситњавања.

Метафизика Косовског Завјета и трансцендентални будимљански светосавски Устав чекају своје откопавање. Целулоза је одавно угашена, Лим је бистар, а дим није проблем за очи.

Потребно је да се оне отворе и прогледа чистим срцем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: