Будућност православне цивилизације

Пише: Слободан Рељић

Кад се на распомамљену идеју о „крају историје“ (1992) појавио одговор у виду најаве „сукоба цивилизација“ (1993), на трезвеног Самујела Хантигтона се гледало као на „партибрејкерса”. Конзервативни политиколог са Харварда недвосмислено је указао да ни тај највећи западни талас не може потопити православце, муслимане, конфучијанце, хиндуе, Јапанце, Јужноамериканце – јер они су друге цивилизације. „Ароганција моћи“ није дозволила „рационалном Западу“ да ухвати смисао те поруке.

Заоштравање судара с исламом ће најочигледније отворити кључно питање кризе Запада: које су шансе дехристијанизованог друштва у „сукобу цивилизација“? Да ли хедонизам потрошачког друштва може да испуни тежње људског бића? Куд ће стићи друштво које је ампутирало врлину, „спремност на жртву због некога или нечег изван себе“?

За Запад „без Бога“ ислам је црна кутија. Виде последице, измиче им процес. Како је могуће да је неко спреман да умре за веру? Изманипулисани су, рећи ће рационалиста, који иначе живи у друштву у коме се влада манипулацијом. Необразовани су, досетиће се глава заклетог мултикултуралисте, чија је мисао толико натопљена осећајем колонијалне супериорности да и не осећа да они баш не желе данајски дар – да буду европоцентричне „образоване личности“. Терористи, процедиће кроз зубе „обични човек“ – који је толико под утицајем политичке коректности – да се ни после Трампове шараде на путу до улоге „најмоћнијег политичара на свету“ не усуђује да то гласно изговори. Јер, постаће „десни екстремиста“, што је стигма од које се леди крв у жилама.

После просветитељске припреме, пут дехристијанизације Запада дефинисан је Француском буржоаском револуцијом. „Борба царства са папством“ је озакоњена као – одвојеност цркве од државе. Црква би се некако и трпела, али не и Христ. И процес је симболички ушао у завршну фазу – кад је 1882. у Ничеовој „Веселој науци“ једно људско биће не баш чисте свести изрекло кардиналну реченицу: Бог је мртав! Три године касније Фридрих Ниче је исту мисао ставио у уста Заратустри. Иначе, хришћанском Богу је већ било одузето оно богочовечанско: да је створио човека. Две деценије раније бејаше обелодањено Дарвиново теоријско упутство (1859) да ваља веровати како је човек постао од мајмуна.

Утицај Запада као најмоћније глобалне цивилизације био је видљив и понекад се чинио неповратним. Нови сукоб с исламом показује да је то преслободно разумевање трајајућих процеса. У ту врсту чињеница спада и „друго крштење“, како се назива оно што се после одласка атеистичких комунистичких режима дешава у православном свету.

Најјача слика је Русија. Како је оглашен „повратак вери“, секуларизација је потонула. У земљи је подигнуто 25.000 цркава и 800 манастира. И по процени Ватикана, Руска православна црква постаје важан заштитник хришћана у свету, с којим се мора удруживати.

Повратак Берђајева и емигрантске мисли „белих Руса“ са Запада – где су, пре свега у Паризу, створили теолошка и филозофска средишта – оставља у Русији све видљивији утицај на државу, образовни систем, уметност, међународни политички наступ. Путин осуђује западне земље, пише коментатор „Фигароа“, због тога што су „фактички пошле путем одрицања од својих корена, што укључује и хришћанске вредности, које чине темељ западне цивилизације“.

А где су Срби у том процесу? Четири петине Срба су религиозни, удео нерелигиозних пао је на једну седмину, а неопредељених има – четири одсто, према истраживању из 2010. То је светосавско завештање. А баш њега су потцењивали атеисти, онда и професионални нихилисти из корпуса западњачких лобиста, верујући да кад Св. Саву затворите у Светосавску академију, која се ритуално сервира сваког 27. јануара, он постаје хладни споменик. Иако су се у Србији држава и њена западњачка демократска елита у „друго крштење“ укључиле невољно и под изнудом одоздо, ипак, имате резултат да је виши проценат религиозних у српском друштву него у руском. Једно светско истраживање ће показати да су Срби „у друштву“ Пољака, Ираца, Јевреја.

Упркос дводеценијском западном напору и агилној сарадњи домаћих некритичких еврофила, недисциплинована Србија је остала на „светосавском путу“. А то је пут с визијом. Јер, у добу кад „прилазимо тачки одлучујућег цивилизационог преокрета човечанства“ – а већ је чврсто на светској сцени триангл Русија–Кина–Индија, велики народи, моћне државе и самосвојне културе – више није тешко увидети „да свест савремених интелектуалних елита, које се хране ’великим учењима’ Запада, од комунизма до либерализма, у принципу није адекватна карактеру глобалног изазова“, написаће значајни руски социолог Александар Панарин.

Моћ православне аутентичности код Срба је она хантингтоновска супстанца, што је капитал за будућа „морално-религиозна решења“. Она се, ако је за утеху еврофилима, пробија и на Западу. Додуше, тамо је у јавностима још увек виде тек као опасну рђу на прамцу брода који успорава и коме ће бити потребан скупи ремонт.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: