Budućnost pravoslavne civilizacije

Piše: Slobodan Reljić

Kad se na raspomamljenu ideju o „kraju istorije“ (1992) pojavio odgovor u vidu najave „sukoba civilizacija“ (1993), na trezvenog Samujela Hantigtona se gledalo kao na „partibrejkersa”. Konzervativni politikolog sa Harvarda nedvosmisleno je ukazao da ni taj najveći zapadni talas ne može potopiti pravoslavce, muslimane, konfučijance, hindue, Japance, Južnoamerikance – jer oni su druge civilizacije. „Arogancija moći“ nije dozvolila „racionalnom Zapadu“ da uhvati smisao te poruke.

Zaoštravanje sudara s islamom će najočiglednije otvoriti ključno pitanje krize Zapada: koje su šanse dehristijanizovanog društva u „sukobu civilizacija“? Da li hedonizam potrošačkog društva može da ispuni težnje ljudskog bića? Kud će stići društvo koje je amputiralo vrlinu, „spremnost na žrtvu zbog nekoga ili nečeg izvan sebe“?

Za Zapad „bez Boga“ islam je crna kutija. Vide posledice, izmiče im proces. Kako je moguće da je neko spreman da umre za veru? Izmanipulisani su, reći će racionalista, koji inače živi u društvu u kome se vlada manipulacijom. Neobrazovani su, dosetiće se glava zakletog multikulturaliste, čija je misao toliko natopljena osećajem kolonijalne superiornosti da i ne oseća da oni baš ne žele danajski dar – da budu evropocentrične „obrazovane ličnosti“. Teroristi, procediće kroz zube „obični čovek“ – koji je toliko pod uticajem političke korektnosti – da se ni posle Trampove šarade na putu do uloge „najmoćnijeg političara na svetu“ ne usuđuje da to glasno izgovori. Jer, postaće „desni ekstremista“, što je stigma od koje se ledi krv u žilama.

Posle prosvetiteljske pripreme, put dehristijanizacije Zapada definisan je Francuskom buržoaskom revolucijom. „Borba carstva sa papstvom“ je ozakonjena kao – odvojenost crkve od države. Crkva bi se nekako i trpela, ali ne i Hrist. I proces je simbolički ušao u završnu fazu – kad je 1882. u Ničeovoj „Veseloj nauci“ jedno ljudsko biće ne baš čiste svesti izreklo kardinalnu rečenicu: Bog je mrtav! Tri godine kasnije Fridrih Niče je istu misao stavio u usta Zaratustri. Inače, hrišćanskom Bogu je već bilo oduzeto ono bogočovečansko: da je stvorio čoveka. Dve decenije ranije bejaše obelodanjeno Darvinovo teorijsko uputstvo (1859) da valja verovati kako je čovek postao od majmuna.

Uticaj Zapada kao najmoćnije globalne civilizacije bio je vidljiv i ponekad se činio nepovratnim. Novi sukob s islamom pokazuje da je to preslobodno razumevanje trajajućih procesa. U tu vrstu činjenica spada i „drugo krštenje“, kako se naziva ono što se posle odlaska ateističkih komunističkih režima dešava u pravoslavnom svetu.

Najjača slika je Rusija. Kako je oglašen „povratak veri“, sekularizacija je potonula. U zemlji je podignuto 25.000 crkava i 800 manastira. I po proceni Vatikana, Ruska pravoslavna crkva postaje važan zaštitnik hrišćana u svetu, s kojim se mora udruživati.

Povratak Berđajeva i emigrantske misli „belih Rusa“ sa Zapada – gde su, pre svega u Parizu, stvorili teološka i filozofska središta – ostavlja u Rusiji sve vidljiviji uticaj na državu, obrazovni sistem, umetnost, međunarodni politički nastup. Putin osuđuje zapadne zemlje, piše komentator „Figaroa“, zbog toga što su „faktički pošle putem odricanja od svojih korena, što uključuje i hrišćanske vrednosti, koje čine temelj zapadne civilizacije“.

A gde su Srbi u tom procesu? Četiri petine Srba su religiozni, udeo nereligioznih pao je na jednu sedminu, a neopredeljenih ima – četiri odsto, prema istraživanju iz 2010. To je svetosavsko zaveštanje. A baš njega su potcenjivali ateisti, onda i profesionalni nihilisti iz korpusa zapadnjačkih lobista, verujući da kad Sv. Savu zatvorite u Svetosavsku akademiju, koja se ritualno servira svakog 27. januara, on postaje hladni spomenik. Iako su se u Srbiji država i njena zapadnjačka demokratska elita u „drugo krštenje“ uključile nevoljno i pod iznudom odozdo, ipak, imate rezultat da je viši procenat religioznih u srpskom društvu nego u ruskom. Jedno svetsko istraživanje će pokazati da su Srbi „u društvu“ Poljaka, Iraca, Jevreja.

Uprkos dvodecenijskom zapadnom naporu i agilnoj saradnji domaćih nekritičkih evrofila, nedisciplinovana Srbija je ostala na „svetosavskom putu“. A to je put s vizijom. Jer, u dobu kad „prilazimo tački odlučujućeg civilizacionog preokreta čovečanstva“ – a već je čvrsto na svetskoj sceni triangl Rusija–Kina–Indija, veliki narodi, moćne države i samosvojne kulture – više nije teško uvideti „da svest savremenih intelektualnih elita, koje se hrane ’velikim učenjima’ Zapada, od komunizma do liberalizma, u principu nije adekvatna karakteru globalnog izazova“, napisaće značajni ruski sociolog Aleksandar Panarin.

Moć pravoslavne autentičnosti kod Srba je ona hantingtonovska supstanca, što je kapital za buduća „moralno-religiozna rešenja“. Ona se, ako je za utehu evrofilima, probija i na Zapadu. Doduše, tamo je u javnostima još uvek vide tek kao opasnu rđu na pramcu broda koji usporava i kome će biti potreban skupi remont.