Будва: Одржана промоција књиге „Кула од сјећања друге приче“ Сава Маркоча

У сриједу вече, 19. септембра, на тераси Спомен дома „Режевићи“ (ЈУ Музеји и галерије Будве) одржана промоција књиге Сава Маркоча из Бара „Кула од сјећања и друге приче“, саопштила је директор ЈУ Музеји и галерије Будве мр Луција Ђурашковић.

На промоцији су говориле мр Бранка Чворовић, одговорни уредник програма Радио Будве, Милица Вучинић, писац и кореограф, као и аутор, док је модераторка вечери била мр Милица Станић Радоњић, пословни секретар ЈУ Музеји и галерије Будве.

На самом почетку програма бројне присутне је поздравила Станић Радоњић, ближе их упознавши са биографијом аутора:

„Саво Маркоч је рођен јануара 1963. године у Бару, гдје је завршио основну и средњу школу, а дипломирао је на Наставничком факултету у Никшићу, на одсјеку за енглески језик и књижевност. Кратко је радио као наставник, док је већи дио радног вијека провео у неколико поморских агенција. Успут се бавио истраживањем.

У четрдесетим годинама открио је љубав према камену, а у педесетим ка писању кратких прича, којима се посветио. Живи, ради, клеше и пише у Бару“.

Она је у наставку обраћања дала и краћи критички осврт на књигу која је синоћ представљена:

„У својој књизи Саво нас подсјећа колика је, у ствари, моћ ријечи – једноставне и снажне, да сачува, подсјети и опомене сваког од нас колико је важно од заборава спасити нашу малу, личну, породичну историју и истину“.

Бранка Чворовић је у свом обраћању истакла лични доживљај према књизи „Кула од сјећања и друге приче“, указавши на то да је књига ове врсте лако разумљива и да лако може наћи пут до сваког читаоца.

„Кад отворите књигу чекају вас три цјелине: Боље су клесали него писали, Сваки град уз наше море има свога лера и друге приче. Укупно 32 Савова записа сада су и наши – јер у сваком од њих препознаћемо дио свог дјетињства, одрастања, заљубљивања, одљубљивања, усхићења, разочарања, тегоба, снова, сањарења, радости, изненађења и свега онога што наш живот и судбине плету“, додала је Чворовић.

У наставку програма, она је изабрала једну од Маркочевих прича „Милена Јокова“ и прочитала је присутнима.

Доносимо дио из предговора књиге, који потписује аутор, а који је на синоћњој промоцији прочитала Милица Вучинић:

„На трећи дан Божића, по грегоријанском календару, први пут је ушао у оно што је остало од прве праве куће коју су озидали његови преци кад су се дохватили равног Бара. Угазио је десном ногом на велику камену громаду која је лежала на земљи испред мјеста гдје су некад стајала улазна врата. Непажљиви посматрач би могао помислити да је камен служио као степеник и да је од земљотреса, који нијесу били ријетки у овом крају, мало промијенио положај и изашао из лежишта на којем се првобитно налазио. Али, знао је да није тако.

Још раније му је његов домаћин причао о надвратнику на ком је била уклесана година када је кућа грађена. Сам себи се чудио зашто је свих ових година пролазио поред рушевине са којом је, хтио он то да призна или не, био повезан невидљивим нитима, али се упорно понашао као да уопште није била ту. Зашто му никад није пало на памет да уђе, да макар погледа тих неколико преосталих зидова?

Подигао је десну ногу и угледао број, годину која је била невјешто уклесана у камену. Није успио да разазна да ли је посљедња цифра требала бити тројка или осмица. Вријеме је учинило своје. Или магловито претпразнично предвечерје. За тренутак му је постало жао што се није мало подробније интересовао за личну историју, јер колико год да је била мала и неважна другима, била је његова. Ионако га ова свјетска, која је баш тих година пријетила да буде упамћена само по лошем, није нарочито интересовала. Одмах је пронашао изговор, свалио је кривицу на оца. Тако би обично бивало када ти прикаче да си домазет, кад се прекине веза са нечим што је било дио тебе. Али, само на кратко се тако осјећао. Ипак је отац био тај који није дозвољавао, макар то било на начин који је он практиковао, честим посјетама рођацима када је за то било вријеме, неријетко и када није, да дође до потпуног заборава“.

Милица Вучинић је синоћ подијелила сљедеће импресије о књизи:

„Продором ове књиге, са те лијепе порцеланске фигуре данашњице: поријекло, породица, традиција, на чијој основи су изграђена сва наша осјећања и мисли, цио наш идентитет, Саво је успио да стргне вео паучине, да оживи и врати нешто тако далеко и топло, заборављено и занемарено. И колико се само лакше дише сада кад је, коначно, смисао као идеја скинут са дневног реда!

Све је у Савовој ‘Кули’ љупко,наивно разиграно, лепршаво и двосмислено,до самог краја сваке од прича, до изненадне провале хтонских сила на површину. Изванредна слика суштине малог човјека и малих породица, обичних људи необичних снова,игра свијетла и камена и снажни мириси дјетињства.“

Саво Маркоч је на промоцији прочитао три краће приче из своје књиге, насловљене према бојама италијанске заставе: „Верде“, „Бјанко“ и „Росо“ (зелена, бијела, црвена), притом указујући на одређене занимљивости из ближе прошлости Бара и Барана, који су са Италијом и њеном културном нераскидиво повезани.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: