Будва: Отворена изложба „Иконе из ризница паштровских манастира“

У Спомен дому „Стефан Митров Љубиша“ (ЈУ Музеји и галерије Будве) у Будви 19. јуна 2018. године, отворена је документарно-умјетничка изложба „Иконе из ризница паштровских манастира“.

Аутори концепта изложбе и организатори су мр Луција Ђурашковић, историчарка умјетности и директорица ЈУ Музеји и галерије Будве, и Душан Медин, археолог и мастер менаџер у култри.

Изложба је састављена од укупно 15 икона паштровских манастира Прасквица (Свети Стефан), Режевићи (Режевићи) и Градиште (Буљарица), насталих у периоду XVIII–XX вијек у домаћим, грчким, венецијанским и руским радионицама, а чији су аутори, између осталих, чувени иконописци припадници бококоторске сликарске школе Димитријевић-Рафаиловић, потом Никола Аспиоти са Крфа, Алексије Лазовић, Марко Крстов Греговић, први акад. образовани сликар са наших простора.

Ова изложба приређује се у оквиру програма Европске године културне баштине (2018), којим на националном нивоу координира Министарство културе. Изложба се може погледати до 9. јула.

На почетку програма, у име Установе, обратила се Данка Мијушковић, која је бројне присутне ближе упознала са концептом изложбене поставке. Изложбу је отворила конзерваторка савјетница Јасминка Гргуревић, запослена у ЈУ Центар за археологију и конзервацију Црне Горе у Котору, која је, између осталог, у свом стручном обраћању истакла сљедеће:

„Црква посједује непроцјењиво богатство не само у оквиру богослужења и светоотачких дјела, већ и унутар црквене умјетности.

Познато је да поштовање светих икона у цркви заузима врло значајно мјесто.

Што је икона? Ријеч икона је грчког поријекла и означава ‘образ’, ‘слику’. Али, икона је нешто више од обичне слике: она није само украс храма или илустрација Светог Писма. Она је предмет који органски представља дио богослужбеног живота. Тиме се објашњава значај који црква придаје икони, као специфичном образу који је сама уобличила у борби против паганизма и јереси, и који је, током иконоборачког периода, платила крвљу многих мученика и исповједника.

У икони црква не препознаје само један вид црквеног учења, већ хришћански израз у његовој цјелости. Стога изван цркве и њеног живота није могуће разумјети, нити објаснити црквену умјетност. Као свештени образ, икона је један од начина појављивања црквеног Предања, упоредо са усменим и писменим Предањем. Поштовање икона Спаситеља, Мајке Божје, анђела и светих, јесте догмат Хришћанске вјере који је изложен на Седмом васељенском сабору. Он произилази из основног исповједања цркве – из Очовјечења Сина Божјег. Његова икона је свједочанство Његовог истинског, а не привидног Оваплоћења. Због тога се често иконе називају ‘теологијом у бојама’.

И на крају, још једном ћемо покушати да дефинишемо то биће – суштину иконе. Овај пут послужит ћемо се заједничким компонентама размишљања на ову тему тројице аутора, Павла Флоренског, кнеза Евгеније Турбецког и Михаил Булгакова. По њима икона није феномен, него дубина богатства и премудрости и разума: ‘… личност која се отуда појављује, па ми о њој немамо само апстрактни појам, нити имамо с њом однос на далеком одстојању – него с њом имамо непосредно заједништво, конкретан доживљај. Будући да је онај лик који се на њој појављује већ обожен, ми се, доживљавајући га, обожујемо: од Бога и његових божанских енергија, та личност одређеног свеца, односно његов лик, а преко њега и ми, постајемо божанствени; нисмо богови, него обожени Божјом благошћу“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: