Будва: Вечерас почиње фестивал Ћирилицом

У оквиру 8. фестивала Ћирилицом 25. августа биће уприличено вече посвећено великом умјетнику, Будванину Јовану Јову Ивановићу, оснивачу Модерне галерије. Као и сви програми фестивала, и овај почиње у 21 час на Тргу између цркава, а о Јову и његовој личности у смислу једног медитеранског боема, Будванина који је велики печат оставиоу нашем граду говориће: његова кћерка Марија Ивановић, старограђанин Јероним Драгичевић, архитекта Слободан Митровић и проф. др Александар Чиликов.

Јован Ивановић је рођен у Будви, 22. октобра 1932. године у трговачкој породици. Kао најмлађе дијете, имао је подршку своје мајке, која је посебно била осјетљива према њему, па је често знао да нагласи да је жесток и лиричан, јер му је мајка, била блага жена, а отац Иво доста строг, како у његовом васпитавању тако и остале браће.

Кратко вријеме похађао је средњу Техничку школу у Титограду, затим Цетињску гимназију, па одлази у Херцег Нови у чувену Умјетничку школу. Она се дубоко урезала у његов живот и остала у његовом бићу као нешто чега се радо сјећао и о чему је говорио са великом сјетом. Прву самосталну изложбу у Херцег Новом реализовао је у Галерији „Јосип Бепо Бенковић” у јуну 1972. године, а много година касније у августу 2007. године у чувеној Галерији „Спинакер” излаже један мали преглед уља и цртежа из свог стваралаштва. Занимљиво је нагласити да је Ивановић у херцегновској школи своје петогодишње образовање завршио на одјелу за вајарство код проф. Драга Ђуровића, иако се касније није бавио вајарством, остала је његова љубав према керамици и грнчарству уопште. Почетком шездесетих, непосредно по доласку из Новог упознао је Мила Милуновића, јер је чувени маестро тада почео да долази на будванску ривијеру и у кућици, на самој обали, формирао атеље у коме су често боравили његови пријатељи Сретен Стојановић, Марко Челебоновић и многи други. Године 1967. одлази са Милуновићем у Сплит, гдје одржава самосталну изложбу у Галерији умјетнина, а директор сплитске Галерије истакнути историчар умјетности Kруно Пријатељ, је на отварању, како је пренијела Слободна Далмација, истакао: „Ивановић је настављач традиције сликара мора и тог поднебља и насљедник Мила Милуновића и Челебоновића, у новијим истраживањима.” Прву самосталну изложбу у родном граду организује 1964. године у холу тадашњег „Зета флма” и исте године, у новембру мјесецу постаје педесет шести члан УЛУЦГ. Од тада па све до смрти излагао је скоро на свим традиционалним изложбама УЛУЦГ.

Послије прве презентације, брзо изазива пажњу критике и добија понуде за самостална инострана.Као ликовни педагог, у основној школи на особен је и несвакидашањ начин и уз велику симпатију ученика осмишљавао наставу. Почетком седамдесетих, из школе прелази у Kултурни центар, у оквиру којег послије великих залагања отпочиње са радом Модерна галерија, на чијем челу је био дуги низ година. Са великим ентузијазмом и љубављу, заједно са тадашњим директором Центра,  доктором Мирославом Лукетићем, припремао је свечано отварање Модерне галерије 22. новембра 1972, на опште задовољство јавности и мјештана који су са интересовањем долазили на изложбе

Од 1991. године, када се првог маја формира ЈУ „Музеји, галерија и библиотека” Будва, био је на њеном челу до септембра 1998. Након одласка у пензију, још се интензивније усмјерио на своје стваралаштво. Реализује веома успјешно једну врсту ретроспективе под називом „Папир као изазов стваралаштва” најприје у Будви 2006. године, а затим у Дворцу Завичајног музеја у Бару 2008. године, гдје је изложио и мали избор уља на платну. У атељеу на Златару (након земљотреса 1979) настаје  једна од његових најбољих слика под називом „Морска птица”, коју су неки критичари назвали „Kамен, птица, море”, а коју је први пут изложио тек 1998. године на изложби у цркви Санта Марија. Припадао је оним сликарима који стварају из душе. У атељеу је мало кога примао и често је потпуно незаинтересовано знао да истиче да није расположен и да нема шта да прода. О његовом раду писали су многи ликовни критичари и снимљене су многобројне емисије и гостовања на каналима бивше Југославије, ЈРТ, РТС,  ТВ Црна Гора и ТВ Будва.

Поред награде Цетињског ликовног салона на Цетињу(1974), добио је награду града Будве 1974, II награду за сликарство у Италији (Матера), 1976, као и Награду УЛУЦГ за цртеж „Мило Милуновић”, Титоград 1989. У марту 2017. године на изложби УЛУЦГ уручена му је Плакета Удружења за укупан допринос у обликовању црногорске ликовне сцене. Ивановић је био човјек танан, пун енергије, необичан, крајње духовит и није га лако објаснити, а још теже га је било разумјети и испратити. Али једно је сигурно, да је његову неукротиву природу ипак једино могла укротити четкица. Исто тако, владао је општи став код пријатеља, мјештана али и оних који су га мало познавали да се тешко одолијевало његовом шарму и хедонизму који је једноставно био неизоставан дио његове личности. Волио је да му изложбе отварају пријатељи и културни посленици. Годинама је избјегавао да организује ретроспективну изложбу, јер је помишљао да је то крај његовог рада, са убjеђењем да треба још пуно тога да пружи и покаже.

Имао је преко тридесет самосталних изложби у земљи и иностранству, од којих је посљедња одржана у јануару 2017. године, у ЈУ Музеји и галерије Подгорице – ретроспектива под називом „Ватра Медитерана”. Његова дјела налазе се у многим галеријама, збиркама, музејима и приватним колекцијама како у Црној Гори тако и државама бивше Југославије, просторима и збиркама Италије, Француске, Белгије, Њемачке, Албаније, Шведске, Норвешке. Преминуо је 15. августа 2017. године. На штафелају је остало незавршено уље на платну „Слутња”, на коме се јасно види и осјећа један живот који се завршава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: