Бурјан

Каткад, букне нешто атавистичко, просине уз кључну кост, свитне преко чела, тер натури се за господаревом сенком преко Дромире, кроз Платије и преломљену прозраку, наоколо око Миоске, тер северу пустоме, јестаственом.

Отоле, каменом комуникацијом, странпутицом, тер ујури у ужеглу, зажарену колонију аптовине. Хоћеш ли да се спасиш пакла у кошчуринама, севања кроз крста, уз цеванице, назобљи се апте кад је у цвату.

Корен бурјана вади се рано у пролеће кад све пролеће, или лети кад све лети, или с јесени кад све сен је. Тада вешци намузу густе цијаногенетскегликозиде, онда завоје потопе у то густо бурјаново млеко, и опашу се неколико пута (завој преко завоја тер преко завоја), тер попритегни.  

Бурјан је вишегодишња, мрка, моћна, нахерена биљка, висока и до два метра, са пузећим кореном, пругасте стабљике, голе, листова непарноперастих. Цветова сакупљених на врху у цимозној цвасти, белих до неодредљиво црвенкастих. Плод бурјана, смрдљиве базге, смрдљиве зове, апте (аптовине), бобичаста коштуница, сјајноцрна.

Ижџикља крај зараслих путељака, колотрагова комунских, вододерина, пруга, из топлих крља, поред канала, зарђалих цеви и багера, зарђалих шпорета и фрижидера, канти, јаловишта, сметлишта, иза препречених павитишта, на рудералним стаништима, поред прљавих река, из киселих рака, из отрова извлачи срж, испод кожаре покрај Свињаче, иза Ђиласких лука. (Иза кланице поточина и осечина са јагњећим кожицама и рунцима, рај је за бурјан.).

Бурјан радо прими око хала бивших фабрика: јесу ли погони алуминијских фолија, или ужади, или фабрике иверице, паркетара, пилана, солана, арсенала, погона металки, мљекара, бурјану је исто – испод тераса деценијама затворених хотела (и мотела на Бабљаку), љуљају се, њишу се бурјани, око барака шумарских, радничких, испод Бурена и Црвене главице, око барака рудничких, око трулих балвана и облице (око партизанских бетонских споменика), иза ограде риђег погона фабрике цигарета у колашинским Пољима, бурјан је већ процветао: лани, цветао је доста доцније, али ове године као да ни бурјан није издржао, него пожурио да
нешто страшно каже.

На трафикама у Булгарији купујете танке цигарилосе из колашинских Поља. Ево припева: гледао сам саврг Цкаре, равна Поља поред Таре. На обалама Чрног мора пуше црне цигарилосе пољанске. Преко лимског моста, Никољцу, један мукадем, смлављен, млитав, напуљан и по рукаву, напуљан и по гаћама, са беретком и повеликом атером црвеном и набреклом изнад ува, утвара са кончићем животка, болешљив, уместо да окрене окреченој богомољи и венча се са небесима, ћопа према заводу за запошљавање.

Ајде, овде су, давно, даре превршиле мере. И тако ће остати у свету без вере све док не долепрша  двоноги пернати гост. Тоже, на крају моста, уз ограду, њише се барјамски бурјан. Белћим, голотиња, сиромаш, права је постојбина бурјана. Не знате шта је бурјан док не заданите по санџачким помаглицама.

Тек санџачким помаглицама немате никакву субину. Тек санџаком појмите да од света нема никакве вајде. Како ћес јесени засмрдети. Тај свет који нема спољни изглед, нити икакав одговор, царство је бурјана.   

О, бурјане, бурјане, једна песма још у то време сеже. Из тога времена досеже и реч коју прорекле суђаје да ће некад све санџак и бити. Није санџак само родно место пачарви, паучине, мемле , непрања, санџак је завичај и најразноврсних ласцивности.

Ни прах не може приступити праху, нити се ко обретнути без ласцивности.

У зло ово време, бурјан је цвет тајкуна.

Новобогаташа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: