Чађо

Пише: Бећир Вуковић

„Док си жив, твој случај је под сумњом“ – Албер Ками

Михаило Чађеновић је данас најслободнији човјек у Црној Гори!
Чађо је најслободнији човјек у Црној Гори јер је у затвору, у Спужу, јер је ухапшен од једне диктатуре која броји потоње дане – диктатуре у лику потоње балканизоване посткомунистичке политичке отпади. Данашња Црна Гора је оријашки мртвац, оглодана лешина чији костур још брани стрвинар гракћући са трулих дасака проломљене бине.

У Матичином Речнику српског језика пише да је чађ – црни прах угљеника који настаје при непотпуном сагоревању органских једињења, лебдећи у ваздуху и таложећи се по предметима: гар. Из ове ријечи изведено је и презиме Чађеновић. Ово презиме носи и наречени спушки заточеник, младић са најљепшим осмијехом, Чађо, младо Српче којем тужиоци и полиција и диктатор покушавају намјестити политички процес удруживања у криминалну групу, која је хтјела, забога, ни мање ни више, него, голорука да сруши државу. Нема, дакле, разлога да овдашњи тоталитаризам, одн. диктатура, сасвим не личи на пређашње из доба братоубилачког рата, или рецимо из 1948.

(Како да буде друкчија кад је партија на власти протеза комунистичко – полицијске партије која је све опустошила и похарала у потоњих седамдесетак година).

Али, треба ли и подвући да је Чађо од главе до траве Србин, треба ли нагласити да су Срби у Црној Гори у ропству, да животаре изван оквира икаквих људских права, при том и не заборавити да је један други Чађеновић – блиски рођак Чађов – државни тужилац, био главни прогонитељ брата, по чему је несрећна Црна Гора прва на свим листама бешчашћа.

Чини ми се да ни ово не би требало прескочити: овај рођак Чађов (некакав тужилац, полицајац, или нешто слично што се не може подвести под способност), ових дана се усељава у нови стан, а кључеви за станчугу (од скоро сто квадрата), зазвецкали су му у руци два дана након хапшења рођака Чађа. Кључеви од стана зазвецкали су два дана након хапшења ближњега! Нећу дубље залазити у тему ове тамне приче у којој рођак добија стан зато што хапси невиног рођака, зато што рођака баца иза решетака, а кључ од казамата намиче на привезак гдје је и кључ од стана. Тако је то у нас, што рек`о песник. Од овакве приче постидео би и сицилијанац Агатокла, грађанин биједног поријекла који је на волшебан начин постао краљем Сиракузе.

У нову станчугу од скоро сто квадрата, синоћ су уносили кревете. Публикум – хоћу рећи народ, одн. сиротиња – каже да је овај Чађеновић добио стан само зато што је ухапсио невиног Чађеновића. Звеца се по цијелој Подгорици, мрморе и очерупани радници, већ шапући и пензионери, спрдају се и жене испред Скупштине, да слиједе и перформанси на тргу испред заграде у коју се усељава тужилац Чађеновић. На реду су игрокази и једночинке на Тргу од кревета. А на кревету хрче неко замотан у риђе затвореничко ћебе. Не улазимо у то да ли је и до сада овај тужилац Чађеновић водио некакав сличан живот, али једно питање се мора поставити ако смо већ поменули да су синоћ у тзв. Професорску зграду телохранитељи реченог тужиоца Чађеновића, уносили кревет од лаковане ораховине. Какав је тужиоцу био сан на првом конаку у новом стану, и шта је сањао? Ко му је дошао у сан? Руку на срце, од појаве црногорских црвених кмера, овако се, у овој Сатрапији, обично стицала власт. Али, кад се наспаваш и наједеш, ваља и протегнути. Помолити њушкицу из кућарице.

За то вријеме – диктатор као и свако ко хрли у пропаст – у опустошеном Никшићу, у амфитеатру Дома револуције, говорио је надобудним удворицама у сусрет новим изборима, а иза њега су стајали телохранитељи са рукама завученим испод капута. Диктатор је, попут сиракушког претора, мокар и црвен, бранећи државу, грактао на опозицију називајући их издајницима. Онда је беседила некаква баба, али, излазећи на бину, пала је, онако заронила ничице, што је, опет, једна друга баба са Крнова протумачила као скори сумрак диктаторов. У Никшићу су једнопартијски избори. Јесте, звучи немогуће, зазвучи фантастично, али тако је – и у једнопартијском систему излази се на изборе! У ствари, у Никшићу, на дјелу је Велики брат – избори под потпуном полицијском контролом. Не знам да ли је мафија у Никшићу монтирала камере као у Котору, и другдје, али не требају им. За изборе у Никшићу не треба ниједна камера.

Избори у Никшићу 2017. Биће то један од значајнијих датума у његовој историји. Биће то један од значајнијих датума нашег дугог прегледа распадања, датума нашег хаоса, датума какав ће служити као наук и опомена!

Крај једне непојамно и непристојно дуге диктатуре, почео је хапшењем невиних. Послије тешке операције, рушећи решетке затвора, Чађо стварно руши диктатуру.

Стварно!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: