Цариград – Капали чаршија, Аја Софија, Топкапи

,,Ех, да ми је жутих дуња из Стамбола“-говорила је своме драгом болна Фатма у најлепшој севдалинки коју сам икада чула. И оде драги до Стамбола, али се задржа три године. А кад се врати, понуди триста дуката да још једном пољуби уснулу Фатму. У Стамболу има већих и лепших искушења од жутих дуња.

Има заробљених уздаха од ашиковања и мерака разно-разних, али и јаука од камџија и свилених гајтана, сплетки и интрига, смакнућа и преврата, раскошног плеса егзотичних, витких плесачица, завођења усавршених до перфекције, и у прошлости и у садашњасти. Има још безброј чуда и легенди…
Мене ,,по белом свету“ не призивају места где се хедонистички заслађују чула и душа. Тешко се одушевљавам разно-разним укусима и којекаквим заводљивим понудама. Умем и ја да намигнем таквом изазову, али и да му умакнем на дохват руке. Моја путовања, пре свега, су ходочасничка и духовна. Тражим трагове песме, лелека, јаука, љубави, вере, страдања, пркоса, раскоши, духовног усклика мога народа, на многим просторима све уморније планете Земље. И што је још интригантније, трагам за упливима, преплетају мога народа са другим цивилизацијама и културама, овога пута са Османским царством.
…Цариград, Константинопољ, Стамбол, Истанбул-то су називи за један исти град на Босфору.,,Чије стадо –тога и ливада“-каже народна изрека. Овај град је мењао име према освајачима, владарима, збуњујући и себе и господаре, подједнако.И што је још занимљивије, до дана данашњег, свако га зове према траговима свога народа, из богате истамбулске историје. Занемарићу, на трен, питање како да ословим овај мегалополис коме долазим, већ трећи пут. Сваки сусрет је другачији, јер Истанбул, свакога јутра и самог себе зачуди брзином трансформација и новим хаљинама које му на дохват руке, оставља невидљива робиња, која брине о његовом одевању. Има ту оријенталних, традиционалних одежди, свилених плесних хаљина за трбушни плес, савремене практичне одеће, фармерица,,да ти око стане“, ма свега што ти душа пожели.

… Усуђујем се да напустим групу и локалног водича и крећем у освајање Истанбула, са одважним самопоуздањем. Удвараћемо се, знам, вешто се надмудрујући, и шармирајући се Стамбол и ја. Нећу га лагати, а он… Видећемо. Ма, ништа ми не помаже моја стратегија и опрезност. Као у свим магичним привлачностима, трудим се последњим разумом да останем непокорена, самостална и своја. Куда? На Капали чаршију…Она није предвиђена програмском посетом. Остављена је на слободни избор у паноранском разгледању града и шопинговања. Снимам телефоном кварт у коме је смештен хотел и крећем благо успонитом улучицом према Капали Чаршији. Одевена у кратке панталонице, патике и лагану кошуљу, очигледно скрећем пажњу традиционално обучених жена чији поглед хватим у пролазу као очи заробљене птице. Мушкарце не гледам, па ипак привлачи ми пажњу, стасита мушка фигура одевена у одежде Сулејмана Величанственог. Туристичка атракција… Посматрам га. Што јест’ јест’, није било лако Хурем да га сачува само за своје срце и своје несмираје. И таман, кад реших да умакнем из његовог погледа, махну ми руком, бљесну ниска бисера из осмеха. Узвратих, али кренух. Е, нећу да ти пољубим скуте, величанствени.Одох на највећи базар на свету. Упозорена сам да на Капали Чаршију носим само онолико новца колико сам спремна да потрошим. Ако понесем све, вратићу се без пребијене паре, јер ће ми вешти трговци испразнити новчаник до последње лире, понећу пуне кесе разно-разне робе која ми, уопште, не треба.
На Капали Чаршију се улази из шездесетак бочних уличица, у простор у коме ћете тешко успети да сакријете одушевљење, изазове и вечиту тежњу да свој живот обојите раскошним бојима, чула засладите егзотичним укусима, очи утопите у којекаквој примамљивој лепоти. Жамор, надвикивање, ужурбаност, лепо изложена роба, мириси зачина, ресторани, посластичарнице, раскошне лампе, сувенири, накит…О, Боже, што ми је све ово требало! Одавде нећу изаћи сва своја. Тек што сам додирнула примамљиву сандалу, са каишчићима, испред мене се створи мађионичар у лику трговца, благо ми потискује раме да седнем на столичицу у углу, пита који број обуће носим, на скоро течном српском језику. Како ме је препознао…Док уморну ногу увлачим у уску сандалу, већ доноси другу, за број већу, обува је лагано на моје стопало. Ништа се ја ту не питам, не могу ни да проговорим од његовог одушевљења како је, ето, као саливена та обућа, ма летећу, а не ходати у њој.

Задржава руку на мом скочном зглобу, шеретски подижући поглед према мом лицу. Одлучујем, нећу купити сандале. Избавих се једва од понуде, иако ми је понуђена знатно нижа цена од предходне… На Капали чаршији постоји култ цењкања, убеђивања, читав ритуал вештог надмудривања између продаваца и туриста. То је право умеће комуникације, које даје драж куповини. На крају се сви осећају као добитници. Замичем према штанду са кожном галантеријом. Е, ту сам тек у проблему. Кожне јакне су меке као свила. Виртуозни продавац их гужва, да докаже квалитет коже, још миришу на руке које су их шиле. Одмерава ми фигуру и бира једну тамно црвену, кратку јакницу.
– Ову крмезли боје, роза моја …Иде ти уз очи и тамну косу. Ма к’о саливана за тебе.
Ни сама не знам кад пре се обукох у ту примамљиву јакницу. Зашнирава је до пола то чудо од трговца и прича, прича… Не стижем уста да отворим, кад гле чуда! Примиче ми огледало, стаје поред мене и каже:
-Таман, таман…
Прича ми по нешто о далекој прошлости, о турској владавини мојом земљом. По нешто на турском, по нешто на српском. Скапирах, хоће пошто-пото да ме удене у неки заједнички простор, неке посебне блискости. Зачуђено га посматрам док се пита да ли сам ја далеки изданак љубави његовог пра-пра претка и моје пра-пра- преткиње. Није му баш све јасно. Нешто му се учинило познато на мом лицу или у души. Осмехнух се и опет се избавих од куповине. Међутим, имам и ја моје слабости. Свила…ах, шушкава свила. Њој нећу умаћи. Дивне ешарпе, свилене кошуље, свила у трубама на метар… Сви се спотакнемо на неку слабост. Напуних кесу свилом. Мом тумарању Капали чаршијом додала сам и једне минђуше и неколико сувенира. Таман, таман…У посластичарници очи мољакају разум да пробам сочне посластице, долме, алву, урмашице… Нека им буде по вољи.
…Док стојим наспрам Аја Софије, покушавајући да је целу заоденем погледом,сетих се народне узречице:,,Чије је било, чије бити неће.“Аја Софија, Премудрост Божија, је најпре била ранохришћанска православна светиња у којој је десет векова служена литургија. У крсташким походима је преименована у католичку цркву, да би сабљом и мачем била претворена у џамију у освајачким походима на Византију, за време Мехмеда другог освајача. Аја Софија је ремек дело византијског градитељства, господства и моћи. До њене градње Соломонов храм у Јерусалиму био је ненадмашни градитељски подухват, међутим када је цар Јустинијан ушао у свој храм, одушевљено је узвикнуо:,,Соломоне, надмашио сам те!“А та лепота је била мустра за нова раскошна османска здања, џамије, палате, међу којима је и чувена Плава џамија, преко пута Аја Софије. Туристи из целога света посећују ово здање као ретко, раскошно градитељско умеће, ужурбани, бучни, знатижељни…Али која их знатижеља води? Да сагледају знаменити историјски простор и његову монументалност, без укључивања срца, без духовног вида.
Стојим на улазу у храм Премудрости Божије. Испод лучног свода гледају ме умилне очи Мајке Божије.

Испод слоја малтера провирује брижност Пресвете Богородице, да ме утеши, да ме ободри. Поред мене пролазе бахати туристи, а ја не могу да отргнем поглед са твога лица, Пресвета. Од златних мозаика, остале су да се злате само твоје очи. Крај твога лица, на зеленој подлози, натпис на арапском језику. Не разумем шта пише. Неко је одустао да прекрива твоје лице новим слојем малтера, неко мудар, или правичан. Бог зна. Мојој души довољно блажене радости. Кога ти погледаш, осветљен је заувек. Осећам зачуђеност пролазника, који ме у журби ударају лактом или раменом, али ја стојим, молим ти се да останеш ту, да ме дочекаш и у мом следећем доласку. Моја група се са локалним водичем налази, на средишњем простору храма. Збогом, Пресвета. Одох да уграбим по неко аутентично казивање, на изворишту историје.
Утисак ми је да је локални водич објективан, тумачећи историјска збивања, прекретнице и нове реалности. Бог зна одговор свему. У средишњем делу храма је ограђен простор, празан. Занимљив призор. Тај кутак је служио за прихват уморних путника, поклисара, доносиоца харача, да предахну и одморе се после дугих путовања. Да ли је овде долазио и изасланик кнеза Милоша који је турском султану донео златну колевку, за једног од његових синова, дар српског кнеза? Да ли су овде свраћали телали са султановим ферманима, пре него одјезде на анадолским атима пут поробљених земаља?

Можда је више тајни, него сазнања под куполом Соломоновог храма. Нека питања из историје српскога народа, гребу по мојој свести као упорна знатижеља. Да ли је српска принцеза Оливера, турска султанија, долазила из раскошне Топкапи палате у Аја Софију? Да ли је заволела Бајазита, који јој је пружао пажњу и поштовање? Да ли се угнездила у његове руке или их доживљавала као окове? На тренутак се сетих Бановић Страхиње, његове љубе и леполиког, стаситог Алије. Како је робиња постала вољена жена човека друге вере, који је због ње изгубио живот? Чудно је срце у женским грудима. Понекад… Да ли је Оливера својој мајци, царици Милици, отварала срце у њеној посети Цариграду? Какав је био сусрет мајке и ћерке? Како је царица измолила мошти Свете Петке да их донесе у Србију? Хроничари тога времена сведоче да се Бајазит с поштовањем обратио царици Милици, нудећи јој да иште од њега све што жели. Она је затражила само кивот са моштима светитељке, знајући да узима највећу драгоценост. На ту њену молбу моћни турски великодостојник је одговорио:,,Ја ти нудим злато, драго камење, свилу, кадифу, а ти иштеш суве кости ваше светитељке…“

Аја Софија стоји на више унутрашњих стубова. Постоји један стуб који увек ,,плаче“. Да ли су то сузе заточене Мајке Божије? Око тог стуба је велика гужва, јер постоји веровање да се пред њим саопштавају жеље које ће се сигурно испунити. Пожелех само једну жељу. Нека увек влада мир, поштовање и слога међу људима. Ионако, све ће бити како Бог одлучи.
Мудри турски председник Ататурк је Аја Софију претворио у музеј и на тај начин то немерљиво благо ставио на увид и дивљење целог човечанства. Све до недавно… Сада је Аја Софија опет џамија. Историјски круг још није затворен. Минарета дограђена на православној куполи, позивају вернике на молитву. Не знам и не смем да знам да ли су утамничене очи Мајке Божије. Нека ми нико не даје одговор на то питање. Нека буде мир међу људима.
Топкапи је раскошна резиденција свих турских султана. У овом здању доношене су све важне одлуке за Османско царство. Палата је раскошно украшена са великим количинама злата. Овде је био и султанов харем у коме су, као у златном кавезу, биле заточене прелепе робиње доведене из многих поробљених земаља. Имале су све, а нису имале ништа. Ипак, једна од робиња, пореклом са Крима, заробила је срце султана Сулејмана Вличанственог, до те мере да су све остале узалуд чекале мрвицу његове пажње. Султанова љубав према Хурем била је толика да је он прекршио закон, венчао се с њом и учинио је равном себи у вођењу државничких послова.
Топкапи је град у граду, у коме је смештено све за живот царске породице. Моја машта и знатижеља увек траже одговоре на питања везана за судбину мога народа, чврсто уплетеног у историју Отоманског царства. Док разгледам одаје раскошне палате, размишљам о великом турском везиру Мехмед паши Соколовићу, који је подигао славу и моћ турске царевине, био верни султанов ослонац и саветодавац, творац моћне морнарице и заслужник за многе победе и многе освојене територије. Од сто хиљада деце прикупљене у данку у крви, издвојио се дечак из Соколовића у Херцеговини, да би стигао до ранга трећег по достојанству у целој царевини. Да ли су га мучиле успомене на босоного херцеговачко детињство? Да ли су уске платице на хучним планинским потоцима, са којих је упадао у воду, биле мотив да сагради на Дрини ћуприју? Да ли је манастир Пиву подигао сећајући се Милешеве и свога стрица игумана милешевског? Неки историјски извори казују да је из Милешеве одведен ,,у данку у крви“. Дивим се заклетости, чврстини карактера, оданости, великог турског везира, који никада није изневерио свога господара, иако је знао своје порекло. Да ли би био срећнији у изби херцеговачкој, на комаду посне земље? Можда… Не би дочекао свилени гајтан, незаслужено.
…Истанбул је јединствен по много чему. Босфор га дели на европски и азијски део. Као раскошни ћилим распростире се на два континента. Не може се сагледати у брзом туристичком сагледавању. Спој традиционалног, оријенталног и модерног, древно градитељско умеће непревазиђене лепоте, сјај богатих четврти и учмалост касаба…све се може наћи у мегалополису, који свакога дана расте, буја, процветава до невероватних ширина. И удомљени становници овога града и туристи, поштоваоци историје и културе светске баштине, угостиће своју душу у овом бисеру на Босфору.
Моју посету Истанбулу(Цариграду) завршавам у Цариградској патријаршији. Патинирани иконостас, мошти Три јерарха, три светила Православља:Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти тихују кроз векове. Светло од многобројних кандила осветљава цркву. Изместих се духом у неко друго време. Спуштам се на једну високу, лепо украшену стасидију. Кратак предах… Док слушам о историјату Православља, са једне од џамија, допире глас мујезина који позива вернике на молитву. Две вере се преплићу у једном граду, два народа уздижу молитве из душа, свако своме Богу. Нека буде мир и слога међу народима…кроз векове векова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: