Чарлс Дарвин и еволуција живота

Пише: Војислав Гледић

Знаменити  енглески научник, истраживач и природњак Чарлс Дарвин рођен је на данашњи дан, 12. фебруара 1809. године (умро је 19. априла 1882). Овај великан је  средином 19.  вијека изградио нову и оригиналну теорију еволуције  која се  односи на развој живота на Земљи, као процеса  који има свој почетак и  непрекидан ток промјена и усавршавања. Дарвинова    генијална теорија   представља, заправо, цјеловиту и конзистентну разраду идеје да  се живи свијет мијења под утицајем природне селекције и да има веома дугу и сложену историју која истовремено показује да огромна разноликост животних форми потиче од далеких заједничких примитивних предака. Настало у вријеме прикупљања богатог  емпиријског и експерименталног материјала, али и у околностима  када  су још увијек биле веома  присутне и утицајне  религиозне представе и  недовољно развијена научна уопштавња, Дарвиново  учење  одиграло је   једну од најпрогресивнијих улога у даљем развоју свеобухватних историјских и научних токова. Његова идеја развоја  убрзо је  нашла одраза у свим научним  областима, од биологије до астрономије и социологије, а истовремено снажно утицала и на изграђивање новог филозофског схватања живота и свијета.

Дарвин потиче из једне старе, познате и даровите енглеске породице.  Отац му је био успјешан и угледан љекар, а дједа Еразмо припадао најнапреднијим научним и филозофским људима у Енглеској у  18.  стољећу. И код  Еразма  се, такође, јавила  идеја о еволуцији читавог органског свијета, али је то била  исказана  у облику подужих пјесничких форми и као филозофско мишљење,  без навођења неких конкретних чињеница. Дарвинов отац Роберт је желио да свога сина упути на медицину и тако настави породичну традицију. Међутим,  Чарлс је од најраније младости био усмјерен ка природи, нарочито  на посматрање и проучавање богатог биљног свијета. У околини његовог  родног града  Шрусберија  је постојала веома бујна вегетација која је омогућавала  радозналом  и талентованом дјечаку да сакупља разне травке, цвијеће,   биљке и инсекте, да прави посебне колекције и да их чува у  нарочито за то припремљеним  хербаријумима. У току школовања у свом родном граду  био је осредњи ђак јер су му, како је касније истицао, стари класични језици и бубалачки начин учења представљали велико оптерећење. Поред тога, на  Дарвинов  негативан став према школи утицо је и рâни губитак  мајке, која је умрла када му је било осам година.

Након завршетка средње школе у Шрусберију, отац је уписао свога сина на медицину Универзитета у Оксфорду. Али се младић није много интересовао за љекарску вештину, него је стално читао дјела из биологије, посебно свога списе дједа  Еразма,  и користио сваки тренутак  слободног времена за одласке у природу. Волио је, такође, лов и риболов, а посебно птице. Тако је млади Чарлс умјесто да се повинује очевог жељи и припреми за позив који је, поред породичне традиције,  имао велики друштвени углед,  „губио“ вријеме  јер су му медицинске студије представљале оптерећење и биле „неподношљиво досадне“. Увидјевши да му син само траћи вријеме и да нема начина да га приволи да испуни  његову жељу да настави породичну традицију, отац је Чарлса исписао са медицине и уписао на студије теологије у Кембриџу. Сматрао је да свога сина мора образовати и обезбјиедити  му неко „пристојно“ и за живот корисно занимање. Међутим, и студије телогије су за младог Чарлса представљале „жалосно губљење времена“, па је искористио прилику да посјећује предавања једне групе угледних професора природних наука, посебно ботанике и зоологије.

Иако је стекао теолошко образовање и квалификацују за свештеника,. Дарвин се никада није бавио тим послом. Њега је љубав према природи, према биљкама и животињама, непрекидно подстицала да их посматра, проучава и да стално одлази у природу. Ту се најбоље осјећао, а необично лијепи и бујном вегетацијом обрасли  предјели су у њему  увијек изазивали, поред научног,  још и  естетско и флозофско интересовање.  Много је читао разну литературу која се односила  на природу тако да је ту област заиста изванедно упознао, иако формално никада није учио специјално ниједну посебну науку о природи. Судбоносна прекретница  младом 22-годишњем Чарлсу  десила  се када је примљем,   упркос очевом категоричком противљењу, на истраживачки брод “Бигл“  којим је планирано  да једна експедиција обави детаљно испитивање јужне Земљине хемисфере. Требало је ангажовати и једног природњака волонтера који би се прикључио посади и тако обезбиједио  експедицији шири и значајнији дјелокруг рада.  Захваљујући  залагању Чарлсовог ујака  Џошаја Веџвуда успио је да се укрца и да се отисне  на петогодишње путовање по тада још увијек недовољно познатим областима Земљине кугле.

У то вријеме су још увијек владале примитивне представе о животу и његовом постанку. Највећи утицај је имала Библија са учењем о божанском поријеклу свих животних облика,  што је, уједно, значило да су многобројне и разноврсне врсте биљака и животиња једном  за свагда дате без икаквих каснијих промјена. Истина, и прије Дарвина, као  и у његово вријеме, поједини научници и природњаци су запазили промјенљивост земаљског  неживог и живог свијета што је упућивало и на мисао да су различите биљне и животињске врсте много дубље и чврше међусобно повезанме него што су то давале тадашње  круте класификације и теоријско разматрање. Кант и Лаплас су показали, још у другој половини 18. вијека,  да је наша Зенља настала природним путем, дјеловањем познатих и јасних механичких и физичких закона. То је неминовно повлачило и ревидирање општеважећих схватања на свим пољима природе, укључујући и живи свијет. Француски научник Жан Ламарк (1744-1829)  је почетком 19. вијека   развио  теорију природног система заснованог на идеји о генеалошкој историји живих бића. Ипак, сâм настанак живота је, по њему,  дјело Бога који је на почетку створио одређени број животних врста. Ламарк је, поред осталог, указао  да  у оквиру  огромног живог свијета постоји „степенаста разноврсност“  која је јасно упућивала на развојни пут свих појединачних облика.

Дарвин је на свом историјском путовању на истраживачком броду “Бигл“  провео пуних пет година. Обишао је источну обалу Јужне Америке и чак два пута прелазио преко високих и тешко приступачних Анда. Пажљиво  је посмарао, испитивао и проучавао огроман број разних биљних и животињских врста. Имао је изразити дар за логичко повезивање великог броја конкретних чињеница. Убрзо је запазио велику разноврсност, али и специфичност живота у Јужној Америци у односу на тада познате врсте на сјеверној Земљиној хемисфери. Потом је бродом отпловио око јужног „рога“,  да би се експедиција упутила ка западним обалама Јужне Америке. Највећи дио времена и истраживачког рада је посветила  научним проучавањем на архипелагу Галапагос. Ријеч је о скупини од десет каменитих  острва, насталих  прије једног до четири милиона година  и удаљених око хиљаду километара од западне обале Јужне Амарике, а  која  леже  у области полутара. Ту је Дарвин запазио  да постоји мноштво живих копнених бића и морских  врста које су имале специфиан облик и каракеристике. Било је јасно да, на примјер, разне врсте корњача, иако имају своје сроднике у другим подручјима, овдје представаљају заиста посебне  врсте које имају низ јасно уочљивих  специфичних појединости. Детаљно  је испитао разне аутохтоне облике  живота на Галапагосу и затим понио са добом богату колекцију коју је касније детаљно анализирао и  повезао, што је педстављало једну од основа за његово  јединствено и генијално теоријско разматрање и уопштавање.

Послије Јужне Америке, експедиције на броду Биглу  упутила се ка Аустралији и околним великим острвима,  Новом  Зеланду  и Тасманији, гдје је славни природњак наилазио на необична и веома занимљива бића и биљне врсте. Све је то брижљиво посматрао, проучавао и сврставао у своје зналачки обрађене и богато сакупљене колекције. Установио  је да се на појединим острвима налазе бића којих, иначе, нема на другим континетима. Најбољи примјер за то су били торбари у Аустралији који показују да је тај континет веома давно  постао самостално  копно одвојено од осталих великих  Земљиних површина. Дарвин је, такође, наишао и на поједине фосилне остатке који су јасно показивали да су раније изумрле врсте имале битно различитију унутрашњу грађу и структуру од  њихових далеких, савремених потомака. Већ  тада се, на лицу мјеста, почела рађати оригинална  мисао о сталној и неперкдиној промјени  врста која условљава измјену каснијих покољења у односу на петходне генерације.  То је, заправо, значило да читав биљни и животињски   свијет представља један узлазни еволуциони ланац који се мијења и пролагођава спољашњим условима. Изградња читаве конзистентне теорије је, међутим,  настала  много година касније,. када је сакупљени материјал разврстао, средио   и анализирао, али и упознао  низ нових  веома значајних чињеница.

Кад се вратио у Енглеску,  Дарвин је са собом донио изванредно богату и драгоцјену колекцију која се односила на све далеке крајеве које је посјетио и проучавао. Почео је стрпљиво и  системстски да  обрађује разноврсни   прикупљени метаријал. Теоријско уопштавање је  наметало неколико веома важних закључака, али  је њему, као генијалном научнику, посебно запала за очи  чињеница да постоји знатан број врста које припадају истом роду, а  које  се, ипак, јасно  међусобно разликују. Дарвина је посебно заинтересовало    питање зашто се те врсте разликују, и то утолико више уколико је између њих већа просторна или временска дистанца.  Још важније је било питање: како и на који начин настају  те разлике, који су то дјелотворни узроци који  условљавају јасну подјелу  многих родова  на врсте и  каква је њихова међусобна хоризонтална и вертикална повезаност.

Наравно, Дарвин је желио да на постављена  питања одговори са свом научном поузданошћу, са обиљем чињеничког материјала  којег  је посjедовао, али и са новим  подацима које је наставио да прикупља, анализира  и обрађује. Посједовао је веома развијен смисао за посматрање и уочавање битних појединости, али  истовремено, као  савјестан научник, није журио да изводи велике генерализације и да их објављује.  Пажљиво је биљежио не само све научне појединости, него и многобројна интересантна споредна  запажања. Као истраживач  на “Биглу“  показао се и као марљиви путописац који је  помно водио дневник о свим текућим догађајима, али  и својим размишљањима.  Зато је послије поврата у Енглеску најприје објавио своје биљешке са петогодишње експедиције   под насловом ,,Путовање једног природњака око свијета“. Поред тога, почео је да у познатим  стручним и научним часописима  публикује  мање радове о појединим конкретним проблемима које је уочавао и рјешавао за вријеме свог путовања. У чланцима се, ипак, испољавају  његове генијалне идеје о садашњем  и генеалошки повезаном живом свијету, о томе да се јасно уочавају дубоке еволуционе и анатомско-физиолошке везе између разних врста биљног и животињског свијета.

Давин се прикључио  једној групу познатих и искусних  природњака који су му помогли да разврста и обради богати материјал што га је сакупио током петогодишње експедиције по јужној Земљиној хемисфери. Осим ога, дописивао се и непосредно размјењивао мисли и искуство са најпознатијим научницима тога времена, са геолозима, минеролозима, ботаничарима и зоолозима, упоређивао своја запажања са колегама и великим стручњаци и научници посвећених испитивању природе. Био је, такође, веома заинтересован и за свестрано упознавање са многобројним открићима на  подручју пољопривреде, сточарства и  других области. Треба указати на чињеницу да је Енглеска у то доба, а и у петходним стољећима, била надалеко  позната као земља у којој су постигнути велики успјеси у стварању многобројних веома  значајних сорти корисног биља  и нових врста  оваца, коња, паса, голубова, кокоши и сл. И сам Дарвин је, иначе, гајио голубове и постигао  знатне успјехе који су га истицали као једног од значајнијих узгајивача и  колекционара.

Поред проучавања флоре и фауне у природном окружењу, дакле, далеко од човјека и његовог непосредног практичног дјеловања,  Дарвин се интензивно бавио проблемом  промјене врста које је сâм човјек несвјесно, током историје, начинио или плански и свјесно стварао.  У том погледу се посебно позабавио проучавањем многих веома јасно раздојених и квалитетних врста које су енглески узгајивачи још у 18.  веку успјели да начини сопстеним методима. На једној страни су биле многе нове врсте домаће стоке, од паса и коња, па преко говеда, свиња, оваца до  других животиња. На другој страни, добијене су многе веома специфичне сорте разног   биља, које се биле много пожељније и за човјека корисније од биља што се налази у природи. У том погледу је Дарвин добро проучио методе које су појединци, одгајивачи нових раса животиња и стварања култура посебних сорти биља, примјењивали и развијали  специфичну  и  оригиналну технику рада.   Међу узгајивачима  било је много веома искусних и добро упућених  прегалаца који су стекли не само велико практично искуство, већ и увјерење  да својим сопственим залагањем и вјештином могу добити врсте и сорте какве се само пожељети могу. То је јасно показивало да се врсте миењају, да оне нису једном за свагда дати  животни облици  који постоје од памтивјека (од Божјег стварања).

Велики енглески научник је своју епохалну теорију органске еволуције стварао преко двадесет година. У оквиру те генијалне  теорије посебно су наглашени следећи темељни принципи. Прво, све биљне и жвотињске врсте су међусобно повезане, имају сличну заједничку структуру (која се посебно манифестује на нивоу ћелијске организације), као и заједничко поријекло. Уколико се, наиме, иде даље у прошлост  Земље и живог свијета, то се јасније могу установити  примитивније организације и међусобно повезаније  врсте биљака и животиња. Дарвин је, наиме, у Јужној Америци наишао на фосилне остатке неких  животиња што му је јасно показивало њихов некадашњи изглед, облик, величину, као и разлике које су настале током каснијег развоја у   односу са њиховим данашњим потомцима. И прије Дарвине, посебно у оквиру геолошких истраживања, откривени су многи примјерци давно изумрлих врста што је јасно показивало да је Земља прошла кроз разне фазе не само геолошке историје,  већ и кроз многе нивое еволутивног развоја живог свијета.

Дарвин је установио да поријекло  домаћих животиња  показује да оне имају једног, два или највише три заједника претка. Човјек је издвојио и притомио одређене животиње које су била од посебног значаја  и велике користи за његову исхрану, за одјевање или добијање неких других производа. Процес припитомњавања је текао веома дуго,  током миленијума, да би се постепеним издвајањем (селекцијом) и укрштањем добиле врсте које су имале многе корисне и за човјека потребне особине. Тај процес издвајања и одабирања, укључујући посебне методе укрштања одабраних  јединки, допринио је да су се створиле потпуно нове врсте животиња (и биљака)  којих иначе нема у природи (у таквом  специфичном  облику).  И у Дарвиново вриеме су многобојни искусни одгајивачи наставили посао својих давних предака, али су ефекти измјена појединих особина и врста били много бржи и видљивији. Треба истаћи да су давни људи, још у праисторијско вријеме, вршили селекцију спонтано при чему, свакако, нису знали узроке који условљавају промјене, али су се ефекти њиховог  сталног рада, кроз многе генерације, коначно испољавале  као стварање нових веома корисних врста. Слекција је, дакле,  током многих миленијума, текла  човјековом несвјесном  активношћу, али веома дјелотворним радом на издвајању оних јединки које су за њега биле од посебног значаја и вриједности.

Стална и непрекидна  селекција се одвија и у потпуно природним условима. Ту владају посебни закони који имају материјалне узроке, представљају својство саме природе, неживе и живе материје, као и њиховог међусобног сталног и непрекидног прожимања. У природи међу живим свијетом влада борба за опстанак, као   сталан и  дјелотворан  процес.  Дарвин ју је тако   назвао имајући у виду да се свако живо биће бори да би преживјело у суровим условима и оставило потомство. При томе опстају само оне јединке и врсте које су се боље и цјеловитије прилагодиле спољањим и унутрашњим околностима. Понекад је и нека сасвим незнатна промјена, настала код неке јединке, утицала да се она током каснијих генерација учвршћивала, јачала и развијала стварајући другу  врсту која је била прилагођенија за одговоравајуће услове и тако опстала, док су многе друге врсте, које нису имале побољшане  особине корисне за опстанак, временом нестале (ишчезнуле). Прилагођеност животиња условима околне средине је резултат селекције која се непрекидно одвија у природи. Однос између организма и многобројних фактора средине у којој се налази животињско  станиште Дарвин означава као борбу за опстанак. У тој сталној и вјечитој борби никада се не могу  одржати све јединке  одређене  генерације;  велики број њих бива елиминисан са лица Земље. Преживљавају само јединке са позитивним особинама које су корисне за дату врсту и њен опстанак.

Дарвинова оригинална  теорија о постанку врста се показала од епохалног значаја. Она је успјела да огромно мноштво разних врста биљног и животињског свијета, како  постојећег тако и оног што је постојао током геолошке прошлости,  повеже у једну складну и логички беспрекорно повезану цјелину. Послије Дарвиновог објашњења постанка врста   је било потпуно разумљиво зашто се жива бића уопште могу класификовати и повезивати у мање и веће цјелине. Иако су још много прије Дарвина, још од доба Аристотела  )384-322. П. н. Е) и његовог ученика Теофраста (око 370-280. п. н. е), извршене прве научне класификације животиња и биљака, нико није поставио кључно питање њихове генезе. Истина, и Аристотелу је било јасно, што је он закључио из посматрања и анализе огромног броја животиња које је проучавао (преко петсто врста), да животиње формирају  један узлазни низ у облику јасно  уочљивог  степена усавршавања. Слично је било у биљном свијету као што је то запазио Теофраст.

Двије основне карактеристике живог свијета су, по Дарвину, промјенљивост и наследљивост. Само захваљући могућнмости да се организам мијења, да има способност да се прилагођава животној средини  када се промијене спољашњи фактори, омогућује му да опстане и преживи у суровој  стварности. Особина промјенљивости је, иначе, основно својство биљног и животињског свијета јер не постоје двије истовјетне једнинке него свака, поред главних заједничких особина, има и низ специфичних разлика. Оне се испољавају у величини тијела, у појединим разликама спољашње и унутрашње организације, а то омогућује да су одређене јединке способније и отпорније од других. Управо те јединке имају изгледа да лакше  преживе и да дају јаче и квалитетније потомство, много  боље и способније за живот и даљу еволуцију. Не постоје  двије потпуно истовјетне индивидуе што најбоље потврђује  богатство и разноликост живог свијета и на најнижем степену организације, на нивоу једне јединствене животне врсте.

Прочитајте ЈОШ:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: