Царско село – некад симбол империје, а данас препорода модерне Русије

Приредила: Тамара Ћаласан

Сви идеали Запада преуски су за словенску душу, казао је један од највећих рођених Руса Фјодор Достојевски.

И заиста, та велика, грандиозна земља, не може да стане ни у један оквир, књигу, приказ, а камоли у пар текстова. Њену пуноћу и ширину можда су дјелом успјели да прикажу они који су прославили руску и свјетску књижевност и умјетност, а само да њих побројимо не би стало у један текст.

Нико нема тако богату културу и духовност попут наше једновјерне браће и наше вјековне заштитнице – Русије.

Сва пуноћа, сјај и величина, историја и снага, препород, огледа се у велелепном Катаринином дворцу у Царском селу надомак Санкт Петербурга.

Царско село или Пушкиново, је имање и комплекс резиденција руске царске породице настало у XVIII вијеку, налази се 26 километара јужно од Санкт Петербурга.

Оно што га чини посебно познатим је импресивна барокна палата, љетња резиденција царице Катарине Велике, гдје је она често боравила, као и окружењу са великим вртовима и уређеним парковима.

То је споменик архитектуре, али и хортикултуре због нестварно лијепо уређених паркова, вртова. Она се данас налази на Унесковој листи.

Мјесто на којем се налази Царско село, првобитно власништво шведског племства је руски цар Петар Велики поклонио својој будућој супрузи Катарини I 1708. године. Оригинални назив, Царско село, мјесто је добило по палати и парковима које је изградила царица Катарина I, друга жена Петра Великог и касније велика руска императорка Катарина Велика.

У комунистичкој ери мјесто је добило име по чувеном руском пјеснику Александру Сергејевичу Пушкину, који је овдје студирао на Лицеју почетком XIX вијека, а касније саградио и кућу. Иако је мјесту касније враћено предреволуционарно име, и даље се често зове Пушкиново.

Оригиналну палату коју је Петар Велики поклонио својој супрузи Катарини I срушила је њихова кћерка царица Јелисавета, која је на том мјесту, уз помоћ архитекте Бартоломеја Растрелија, изградила и срушила још двије палате, јер јој се нису допадале. Садашња палата је четврта по реду саграђена на том мјесту.

Ова раскошна царска палата је изграђена 1717. године по нацрту чувеног италијанског архитекте Бартоломеја Растрелија, који ће касније дизајнирати и зимски дворац у Санкт Петербургу.

Када закорачите у Катаринин дворац, обузме вас јединствен осјећај али и страх да ли ће се очи моћи свега овог нагледати, тог луксуза у којима се губе чула, те историје пред којом дрхтите и жеље да све видите и упијете.

Дворац садржи бројне повезане просторије које одишу луксузом, од богатих паркета, свилом прекривених зидова, до осликаних и позлаћених плафона. Скоро све просторије су украшене богатим драгуљима и вриједним умјетничким дјелима. На некима су приказане руске војне побједе и достигнућа у науци и умјетности.

Можда најимпресивнија је и велика дворана за балове оивичена са два нивоа прозора са прошараним огледалима. Када сунце сија, као тог дана када смо били, дворана блиста са рефлексијама огледала. Како је казала дивна Катја наш водич крор Петербург, била је савршена за балове током љетњих ноћи и фамозних бијелих петроградских ноћи.

Поред ове балске дворане, посебно је импресивна и ћилибарска соба, коју није дозвољено фотографисати, која је цијела од ћилибара, ћилибарских мозаика, и коју је царица наредила да се пренесе из зимског дворца те су је радници буквално физички преносили да би красила љетњу резиденцију.

Чак су и бољшевици, који су дошли на власт после револуције 1917. године, схватали умјетничку вриједност Царског села, и иако су затварали цркве и остале царске палате, овде су отворили музеј.

Ипак, велика катастрофа задесила је ово мјесто током Другог свјетског рата, када су фашисти заузели дворац опустошили и уништили све што су могли. Спалили су и дрвеће и минирали цијело мјесто. То ће у историји остати упамћено као највеће варварство фашиста.

Почетком септембра 1941. године започела је окупација тадашњег Лењинграда и свих околних мјеста, и године такозване блокаде, а 15. септембра долази до првог артиљеријског бомбардовања дворца које је избило прозоре, оштетило зидове као и двије просторије.

Од тада па до краја рата спроводило се стално бомбардовање цијеле околине, а као последица уништено је свих педесет седам просторија у дворцу.

Тек у њих 16 пронађени су фрагменти оригиналних ентеријера, што је припомогло у њиховој реконструкцији и бирању материјала, док су друге просторије уништене. Оно што је и остало сачувано, изгорело је у великом пожару након ослобођења дворца од фашиста почетком фебруара 1944. године.

Дио колекције слика и намјештаја послато је за Новосибирск и Сарапул, али због величине или комплексности растављања и мањка стручњака доста је тога остало у дворцу на немилост фашистичког окупатора.

Рестауратори и грађевинари, који су дошли одмах после ослобођења, извели су незамисливо сложене радове и Царско село је ушло у историју 20. вијека као симбол препорода Русије.

Што се тиче почетака реконструкцијско-рестауратоских захвата на дворцу, они започињу већ у зиму 1944. године, одмах након ослобођења од фашиста. Дворац је прво очишћен од накупљеног смећа и преосталих бомби, које су тежиле и до тону, па је постављено привремено скровиште и прозори како би се спријечило даље пропадање услед хладне зиме.

И поред бројних стручњака који су долазили да помогну, ипак та рестаурација није била задовољавајућа, те се чека неких десетак година, како би се започела и коначна рестаурација која и данас траје.

Стварна обнова започиње тек 1957. године, када се коначно ријешило питање управе и финансирања, па из руку Управе ратне морнарице прелази под окриље Министарства културе.
Већ 1980. године обновљен је цијели низ парадних просторија сјеверног дијела, а након четрнаест година довршена је и Велика дворана.

Почетком 2000. креће се у обнову најзахтјевнијих просторија, предсобља и приватних одаја Катарине Велике.

Рестаурација још увијек траје, и велики број одаја и просторија још увијек није отворен за туристе, али како се чини и то ће се ускоро десити.

Из пепела и фашистичког дивљања уздигао се Катаринин дворац, и повратио дух времена у ком је настао, попут Русије, која се из свих недаћа које су је сналазиле, издизала још већа и снажнија, каква је данас.

Русија, земља коју од малена волим, ваљда усађена у коду и коријену, земља коју осјећам као своју, показала ми је да тај осјећај је оправдан, примила ме и заувијек везала за себе, и сада кад ме питају, како ти је било у Русији, скоро да се наљутим, па кажем, још сам тамо, нисам се вратила.. 

Свега седам дана било је довољно да заувијек тамо останем, макар дјелом душе.

Напомена: Текст је објављен на порталу ИН4С, у мају 2019. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: